Ово је моја истина о Меморандуму САНУ

Новинар Александар Ђукановић после тродеценијског ћутања, први пут говори како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама „Вечерњих новости“

Меморандум САНУ никоме нисам украо. Измишљотина је да сам га кришом узео са радног стола мог таста академика Јована Ђорђевића и без његовог знања обелоданио у новинама. Нисам радио за Државну безбедност, нити ми је она дотурила материјал. Једини разлог што сам објавио делове Меморандума и жестоко напао САНУ, био је његов садржај. И данас сам убеђен да су ставови академика водили распаду Југославије, што није могло да прође без рата. Хтео сам да се то зна.

Пуне три деценије од појаве Меморандума Српске академије наука и уметности и политичке афере коју је он изазавао, овако, ексклузивно за „Вечерње новости“, говори човек чије име је постало саставни део контроверзе овог документа. Новинар Александар Ђукановић (82) с јесени 1986. објавио је делове акта академика на страницама „Новости“ и тако закотрљао камен интрига који још није стигао до краја своје путање. После много година тишине, отворено и без задршке, Ђукановић за свој некадашњи лист износи своју истину о документу који још изазива спорове широм бивше Југославије.

– Прича о крађи Меморандума обична је измишљотина – говори нам Ђукановић, који пензионерске дане проводи у свом београдском стану, мирно, уз штампу, књиге и успомене. – То је неистина подједнако као и верзије о подметању полиције, Државне безбедности и високе власти. Академија није крила да спрема Меморандум, цео свет је то знао. Академик Василије Крестић, уосталом, са правом то годинама тврди.

Спис рођен у здању у Кнез Михаиловој 35, који никада до краја није усвојен и озваничен, данас изазива сасвим опречна виђења, готово подједнако као и у време када је изашао пред очи јавности. За многе у региону без дилеме је реч о „акту који је срушио Југославију“, док га други сматрају документом који је био последња прилика да се она сачува. Проглашаван је „платформом великосрпског национализма“, „извором геноцидне политике“, инспирацијом и утемељењем прогона, злочина и етничких чишћења… Није мало ни оних који га сматрају дуго чеканим отрежњењем српског народа.

У рукама Александра Ђукановића текст који ће уздрмати већ гњилу Југославију нашао се 23. септембра 1986. године. Тога дана у САНУ је одржана седница Комисије за писање Меморандума, друге по реду у циљу редиговања радне верзије комплетног текста.

– Нацрт текста био је доступан кругу људи блиских академицима који су радили на писању. Од њих сам га и ја добио. Донео сам га кући и цело вече провео читајући га. Потом сам сео за машину. Сматрао сам да му је место у новинама, уз жестоку критику – прича Ђукановић.

У КЛИНЧУ СА ИСАКОВИЋЕМ

У размени ватре између руководства САНУ и „Вечерњих новости“ јесени 1986. године пуцало се из свих оружја. Потпредседник Академије Антоније Исаковић новинара Ђукановића оптуживао је да је режирао „српски Вотергејт“, да је крадљивац и полицајац, а овај њему отписивао да стоји иза политичког тероризма, стварања једноумља у САНУ и кукавичког сакривања одговорности.

Наш саговорник наводи да је његова супруга Мира, ћерка познатог академика Јована Ђорђевића, била против чланка који је припремао за „Новости“. Сматрала је да објављивање садржаја Меморандума неће никоме ништа добро донети. Телефоном је разговарала са оцем и пренела му да се у дневној соби припрема новински текст. Био је изричито против.

– Нипошто! Тај текст није још за објављивање. То је само нацрт, он уопште није завршен – успротивио се стари академик.

Јован Ђорђевић, професор права на београдском Правном факултету и француској Сорбони, десна рука Едварда Кардеља и човек који је заједно са њим креирао готово све југословенске уставе, био је део тима који је писао Меморандум. Он је био у једном ужем, консултативном телу, које су поред њега чинили и писац Добрица Ћосић и филозоф Љубомир Тадић. Њихов задатак био је да својим стручним ауторитетом помогну уобличавању завршне верзије текста.

Породична веза академика Ђорђевића и новинара „Новости“ за многе је била једино и најлогичније објашњење појаве Меморандума у новинама. Појавиле су се две верзије – да је уважени академик дао зету дело академика да га објави, али и да га је амбициозни новинар украо са тастовог стола и самоиницијативно га публиковао у „Новостима“.

– Све су то измишљотине – тврди данас Ђукановић.

– Због текстова које сам о Меморандуму објавио у новинама Јован је био истински љут. У академским круговима, постало је општеприхваћено да је управо он крив што је рад академика обелодањен. Три године због тога нисмо разговарали, иако смо до тада врло блиско сарађивали на многим његовим књигама.

Упркос противљењу угледног академика, текст је написан. Следећа два дана Југославија ће грозничаво читати меморандумске одломке, прожете Ђукановићевим оштрим коментарима на рачун њихових писаца. Буру на политичкој сцени самоуправне државе изазвао је његов чланак са насловом „Понуда безнађа“ објављен на другој страни „Новости“. Уследио је нови удар – наставак са насловом „И АВНОЈ је лажиран“.

Ђукановићева новинарска ташна у којој су текстови стигли у редакцију на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, постала је Пандорина кутија из које су пуштени духови прошлости и предсказања будућности СФРЈ.

– Рођен сам у селу Варда код Косјерића. За време рата био је то углавном четнички крај, али било је и партизана. Моја мајка једно време бринула је о Гордани, ћерки Драже Михаиловића. Пуно људи је страдало у сукобима и освети, а због лошег педигреа и сам сам у младости имао доста проблема. Свега тога сам се сетио читајући Меморандум САНУ. То је био разлог што сам жестоко критиковао ставове академика. Тиме је отворена оштра полемика која је трајала месецима после првих текстова у „Новостима“ – присећа се наш саговорник.

Захваљујући Ђукановићу, Меморандум САНУ нашао се пред судом јавности, иако то није била почетна намера академика. Одлука да приступи писању контроверзног документа Академија је усвојила на својој редовној Скупштини маја 1985. године. Намера је била да се састави спис у којем би били побројани најактуелнији проблеми земље и да се у форми меморандума упути најзначајнијим државним функционерима, као смерница за даље вођење државе.

У тренутку када је Ђукановић својим текстовима усталасао политичку јавност, академици су пред собом имали радни материјал од око 70 страница, од чега је редиговано нешто мање од половине. Први део текста чини прецизна анализа економских прилика у посусталој држави, опхрваној привредном кризом, инфлацијом, падом производње и незапосленошћу.

Оку новинара, али и комунистичком естаблишменту Србије, много интригантнији је био други део меморандумског текста, посвећен положају српског народа у Југославији. У овом „најмање званичном“ делу текста наглашена је уставна неравноправност Србије и дугорочно, планско занемаривање њене привреде, угроженост Срба у другим републикама и спровођење геноцида на Косову. Овај део Меморандума САНУ за многе је и данас најбољи попис искушења са којима се у заједничкој држави суочио српски народ. Не без разлога, овај сегмент дела академика сматра се и једва дочеканим почетком српског буђења из југословенског сна.

Академија је од првог дана тврдила да су објављени наводи део сировог материјала, који није усвојило ниједно тело САНУ, те да о Меморандуму не може да се говори као о званичном документу. Политички врх Србије, Иван Стамболић и Драгиша Павловић пре свих, али накратко и Слободан Милошевић, међутим, имали су потпуно другачији став. Објављени материјал сматрали су директним ударом на поредак, уставно уређење и основна начела државе. Уследиће офанзива оптужби, увреда и претњи на рачун Академије и њених чланова из свих делова земље, посебно из Хрватске и српских покрајина.

– Тезе академика биле су веома опасне. Сматрао сам да се рат може избећи само очувањем Југославије и суживотом Срба и Хрвата. Зато сам био жестоки критичар ставова Добрице Ћосића, чију сам улогу у САНУ међу првима јавно осуђивао. За мене је он био највећи писац свог времена, али са великим политичким амбицијама. Он и његове идеје стајале су и иза овог пројекта Академије – сматра Ђукановић.

Цену ангажмана око Меморандума САНУ, као и многи други актери овог политичког трилера, платио је и Александар Ђукановић. Жестоко је оптуживан за крађу и подметање, а појединци су тражили чак и његову „главу на тањиру“. Причало се да је део пројекта савезног ДБ, продужена рука Стипе Шувара, да је злоупотребљен и искоришћен у обрачуну политичке врхушке… Место дописника „Борбе“ и „Новости“ из Париза, на које је послат убрзо по избијању политичког скандала, тумачено је као награда за добро обављен задатак, иако је исти посао радио и раније – од 1977. до 1981. године.

Иако је његово име постало саставни део афере која је направила увод у распад Југославије, три деценије касније не каје се ни за једну процену, поступак или написану реч.

– Годинама живим под притиском меморандумске афере. Нисам хтео о томе да говорим, а нико ме до сада није ни питао. Био сам само новинар који је добро радио свој посао. Препознао сам шта ће се десити, што је време само потврдило. Да могу да се вратим у 1986. годину, без сумње, поново бих исто урадио. Ни данас немам дилему да је Меморандум требало објавити – сигуран је Ђукановић.

ПИСЦИ МЕМОРАНДУМА

ОДЛУКОМ Председништва САНУ маја 1986. именован је одбор за припрему Меморандума о актуелним друштвеним питањима. Овим телом, које ће на првој седници постати комисија, руководио је тадашњи председник Академије Душан Каназир заједно са замеником Антонијем Исаковићем, који је постао и шеф Радне групе за израду самог текста. У њему су били и академици Михаило Марковић, Никола Пантић, Мирослав Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Василије Крестић и Коста Михаиловић. Ширу комисију, осим њих, чинили су још и Павле Ивић, Милош Мацура, Предраг Палавестра, Дејан Медаковић, Миомир Вукобратовић, Иван Максимовић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић.

ДЕО ПЛЕЈАДЕ „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“

АЛЕКСАНДАР Ђукановић је осамдесетих година прошлог века припадао кругу најбољих новинара и уредника у кући „Борба“. Део је плејаде врхунских коментатора унутрашње и спољне политике тога времена. У редакцију „Новости“ дошао је из смедеревског „Нашег гласа“, а примљен је на конкурсу на којем је било пријављено чак 800 младих новинара. Од 1975. до 1977. године био је помоћник главног уредника „Новости“. Захваљујући тиражу нашег листа који је достизао и 400.000 примерака, југословенску јавност љуљали су његови изузетно читани серијали текстова посвећени Енверу Хоџи, домаћој политици, ситуацији у Бугарској…

НОВЕ ФОРМЕ И СТАРИ АРГУМЕНТИ

„ДВА су барјака под којим аутори Меморандума позивају на отварање очију. Један је национализам, а други држава. Све то заједно звучи на многим страницама овог текста као нови позив на братоубилаштво и ново проливање крви“.

Ово је само једно од Ђукановићевих критичких виђења садржаја Меморандума САНУ из текста „Понуда безнађа“, објављеног у „Новостима“ 24. септембра 1986. године. Академике је, између осталог, оптужио да су написали националистички и антикомунистички програм који у новој форми и старим аргументима позива „Србе на окуп“. Због критика Тита и Кардеља академике је упоредио са Миланом Недићем, али и „Шимом Ђоданом и другим истакнутим маспоковцима“.

„Целина његовог нацрта и највећи део ставова изнетих у њему не могу да издрже озбиљну научну анализу. Они нису новина у односу на досад познате националистичке и антикомунистичке пароле и оцене. Као да овај текст нису писали академици, већ академци којима националистички ветар капу носи. Аутори претварају науку у политикантство, нацију у национализам, историју у криминални роман, праксу у безакоње, а будућност у безнађе“, наведено је у тексту који је први на светло дана изнео садржај Меморандума САНУ.

Аутор: Раде ДРАГОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Улога Меморандума САНУ у српско-хрватским односима …

О суочавању са реалношћу или метафизика пропаганде …