fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

ОВДЕ ПОЧИВА НИКОЛА ЈОВИЋ – АЛИ ЖИВИ КРОЗ МЕНЕ 

Хајде да, надам се, макар данас, једном за свагда, дам одговор на бројна, сама по себи бесмислена, тенденциозна питања типа: „А што ти волиш Русију?
ФОТО: Фејсбук страница – Никола Јовић

А шта ти имаш са Русима? Какве везе имају Србија и Русија?“ И то све на примеру једне личне, породичне приче и ове слике што је пред вама. Дакле само ово што ћете прочитати је довољно да заувек будем неодвојиво везан за Русију и Русе. 

Као што видите, на овом надгробном споменику, каменом крсту, пише да ту почива Никола Јовић – Удовичић (друго презиме као додатак и знак распознавања међу рођацима и гранама истог презимена).  Тај човек је био мој чукундеда и имењак. Ми смо се још као деца, посећујући сеоско гробље, често питали ко су ти људи који ту почивају, који су живели пре нас и због којих смо ми живи. Нарочито ја који сам гледајући овај камени крст знао још као мали да са овим човеком делим више од имена и крви.

Мој старији брат Страхиња је пре неколико година преко „Савеза удружења потомака ратника 1912. – 1920. године“ из Београда успео да сазна нешто о Николи, то смо повезали са породичним предањима и неколико историјских извора, те прича иде овако: 

Никола је рођен у тадашњој Османској империји, којом је од Берлинског конгреса управљала Аустроугарска царевина. Био је сиромашни кмет и тешко живео радећи на имању локалних ага и бегова, а политички поданик Беча, у једном малом селу Босанске Крајине, недалеко од места рођења његовог скоро па вршњака Гаврила Принципа. Никола је мобилисан у редове аустроугарске војске почетком Првог светског рата и упућен на Источни фронт, да уз остале Словене (који су чинили скоро па половину етничког састава војске двојне монархије) пуца на браћу Русе. 

Никола је са саборцима пребегао Русима и прикључио се свим Србима који су на сличан начин завршили на истој страни са руском војском. Заједно са својом јединицом, у склопу Прве српске добровољачке дивизије, раме уз раме са руском царском војском, борио се у Добруџи. Ево шта о тој јединици пише у публикацији под називом „Прва српска добровољачка дивизија у Добруџи 1916. године“ , коју је објавио Андрићев институт 2016. године: 

„… По наређењу бившег главнокомандујућег руске војске, великог кнеза Николаја Николајевича, а касније и императора Николаја ІІ дозвољено је да заробљени Срби, Хрвати и Словенци, аустроугарски држављани, који желе да ступе у редове српске војске могу отићи за Србију. Како је због окупације Србије од стране Централних сила то постало немогуће, као нуклеус српских добровољачких јединица формиран је прво мањи добровољачки одред који ће временом прерасти у читаву дивизију. 

Пре завршетка формирања 1. српске добровољачке дивизије, крајем маја 1916. године, руска Врховна команда (Ставка) размишљала је о њеном ангажовању на фронту у Галицији. Српска влада противила се томе и изашла са  идејом да се дивизија транспортује за Солун, ради ојачања српске војске. 

Како се приближавало ступање Румуније, у рат на страни сила Антанте руска Врховна команда одлучила је да се дивизија ангажује заједно са руским трупама у предстојећим операцијама у Добруџи, са чиме се сложила и Српска влада. Прва српска добровољачка дивизија ушла је тако 14. августа 1916. у састав руског 47. корпуса, заједно са 61. руском пешадијском и 3. руском коњичком дивизијом. На челу корпуса налазио се руски генерал Зајанчков.“

И тако се мој далеки предак, мој чукундеда Никола, борио са Русима у Добруџи те 1916. године и ту и погинуо и остао заувек на вечној стражи српско-руског ратног братства по крви. Један век, тачно сто година касније, његов потомак, имењак и наследник, моја маленкост, нашао се у Донбасу са браћом Русима на новом-старом, малтене истом као и ондашњем, ратишту за слободу Србије и Русије. Судбина је хтела да ми подари мало другачији живот од чукундединог па ме је оставила у животу као гласника прошлости о којој пишем, сведока истине која се пред нашим очима убија и весника будуће победе. 

Дакле Никола је погинуо у Добруџи 1916. године борећи се против германских освајача раме уз раме са браћом Русима. Његов син Јован је пренео породични дом из села Тичево (данашња општина Босанско Грахово) у село Драгнић Подови (данашња општина Шипово) и ту 1929. године подигао овај камени споменик своме оцу. Јован је имао среће да умре природном смрћу у периоду између два светска рата. 

Николиног унука, мог прадеду Крстана, стрељали су Немци 1941. године. Мој деда Светко је са свега неколико година живота, са мајком и млађом браћом и сестрама, бежао и скривао се неколико година од нациста и усташа све док није завршен Други светски рат и док није дошао привид слободе.

Плодове те „победе“ моје село у Босни, где су ми рођени деда и отац, није осетило. Отац, који је прва у ко зна колико претходних генерација наше породице који је запамтио и растао уз свог оца, провео је детињство и младост у селу у које је струја стигла тек средином седамдесетих година прошлог века, асфалт 2018. године а воде још увек, сем оне бунарске, нема. Нема ни људи више, нажалост, ни близу као некад.

Мој деда је под старе дане нажалост морао поново да бежи и да се склања, пошто је наше село страдало и било окупирано од хрватске војске у јесен 1995. године, током по злу чувеног пада 14. крајишких општина у Босанској Крајини, када се вршила финална прерасподела територија пред Дејтон. Срећом, деда се вратио већ у зиму 1996. и на свом огњишту дочекао завршетак овоземаљског живота. 

Мени, као поново ко зна ком „изузетку“ у нашој породици, који сам упамтио и деду и растао уз оца, недавно је забрањен улазак у ту земљу коју поново у ланцима држе суштински исти окупатори и њихови локални вазали који су принудно мобилисали Николу, стрељали Крстана, протеривали Светка и у принудном сиромаштву држали Зорана. Све због тога што се већ седам година борим на сваки могући начин са браћом Русима у овом заједничком рату за слободу и опстанак. Кроз историју своје породице могу тумачити општу историју Срба у протеклих сто и више година, нарочито Срба у Босни, што је верујем са свима нама случај. 

Стога, свима онима који би желели да нас више нема, ни тамо ни овде, овом приликом обећавам, тако ми Николе, Јована, Крстана, Светка, Зорана и свих претходних и свих других предака, да ћу као и до сад и убудуће, читав свој живот посветити борби за ослобођење поробљеног Српства, нарочито у мојој Босни, која је наша, српска, више него било чија друга, јер смо ми за њу умирали на турском коцу и аустријском конопцу. 

И дочекаћемо нову 1912. и 1918. годину али нећемо правити исте грешке два пута већ живети сви заједно у једној држави, коју су сањали и за коју су живели и умирали сви наши преци- Србији. 

Хвала чукундеди на победи.

Живиш.

Извор: Фејсбук страница – Никола Јовић

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: