Ovde je zločin blaga reč

„Novosti“ u ozloglašenom logoru Mauthauzen, u pratnji njegovih preživelih zatočenika. Nosio sam broj 107.032, priseća se Dušan Stojiljković (92). Preživeo sam golgotu. Kako? Ne znam

Dušan Stojiljković (92)

ZLOČIN je neprimerena reč iza gvožđem okovane kapije zloglasnog logora Mauthauzen. Iza krvlju okupanih zidina, iznad zloglasnog podlogora Guzena, u idiličnoj prirodi obronaka Alpa, prostire se mesto najstravičnijih stradanja više od 200.000 ljudi. Između uzvišenih kula povezanih bodljikavom žicom, u znak pobede nad fašizmom danas se vijori skoro 50 zastava nacija čiji su sunarodnici, članovi porodica… pali u Mauthauzenu, koji je 80 meseci bio u službi – smrti.

Samo dvadesetak kilometara od Linca, nalazi se idilična varošica Mauthauzen. Pitomo selo na desnoj obali Dunava, načičkano kućicama u bavarskom stilu i perfektno uređenim dvorištima, sečenim ulicama pod pravim uglom. Oko dve stotina meštana živi tihim, tipičnim švapskim životom.

Na zemlji njih 200, a pod zemljom hiljadu puta više!

Mauthauzen. Mesto na kome je svaki kamen okupan krvlju, gde se pod svakim korakom čuje krik stradalnika, gde suze kosi hladan vetar sa snežnih obronaka Alpa.

Teškim koracima, oslonjeni jedan na drugog, približavaju mu se srpski preživeli logoraši Dušan Stojiljković (92) i Nikola Jovanović (88). Put dobro znan i posle sedam decenija. Odjekuju učestali otkucaji srca. Starost ne boli koliko sećanja.

– Nosio sam broj 107.032 – priseća se Stojiljković. – Proveo sam ovde osam meseci, osam najtežih, poslednjih meseci pred samo oslobođenje. Za to vreme preživeo sam golgotu. Kako? Ne znam.

Tvrđava okovana zidinama visokim i po deset metara na pojedinim mestima. Neuništiva poput gorkog sećanja na najmračniju stranu ljudskog uma utkanog u glave nacističkih stražara i komandanata. Dva reda originalnih drvenih baraka u ručno ukopanim podrumima kriju „maštovitost“ komandanata. Krematorijum, „kupatila smrti“, gasna komora, ćošak „metak u potiljak“. Jeza ispisana na zidovima, nasumično urezbarenim kostima šake u zidove „14.857 142.582 184.556“.
– Stigli smo vozom, u stočnim vagonima, pokupljeni iz logora na Banjici. Dočekali su nas fireri sa krvoločnim psima, dresiranim da napadaju sve osim svojih dresera. Kad bismo stigli, skidali su nas gole u dvorištu logora. Svako je nosio svoju boju, oznaku jedne od 13 kategorija. Bio sam politički zatvorenik – u pauzama će Dušan Stojiljković, dok guta knedle stravičnih sećanja.

Na aktima deportovanih zatočenika jasno je stajalo „Povratak nepoželjan!“. Sreća je relativna stvar, a tvrdi da je srećan bio onaj ko stazu od železničke stanice do kapije mauthauzenskog pakla pređe samo jednom. Izlazili su obično kroz dimnjak krematorijuma. O stravičnim metodama ubijanja svedoče i eksponati u prostorijama grupnih kupatila nekadašnjeg logora. Špric „benzinske injekcije“ širok je kao nasukana koža na kosti ruke nekadašnjih zatvorenika, teška vrata peći sa rešetkama u tri sprata poput modernih peći za picu.

Venci zemalja čiji su državljani stradali

– Tela su se topila poput olova. Nisu stigli ni krik da ispuste. Mnogi su bili i poluživi kada su spaljeni – u dahu nastavlja Stojiljković.

Na mestima nekadašnjih baraka uzdigli su se spomenici svim nacijama, a zvanično je registrovano njih 49. Ovde je trava tamnije boje zbog zemlje natopljene krvlju, ovde je tlo tvrdo zbog kostiju stradalnika. Spomenik palim Jugoslovenima čvrst je poput karaktera naših ljudi, hladan poput duša firera, mučan poput života u logoru. O betonsku zidinu, dugu skoro sedam metara, okačena je metalna konstrukcija skeleta. Poput dečjeg crteža „čiča gliše“, pognutih glava, sa rukama raširenih prstiju grabe ka nebu. Na nebu je bila sloboda.

GUZEN, POJAM UŽASA
STRAVIČNIJI od Mauthauzena bio je Guzen, jedan od skoro 70 podlogora. Važio je za pojam užasa nacističkog sistema. Sećanje na najstravičnije načine stradanja danas čuva originalna ulazna kapija u privatnom dvorištu jednog Austrijanca. Između spomen-ploča obloženih zidina čuči originalna peć za spaljivanje. Istovremeno, za dva minuta, spaljeno bi bilo desetak leševa. – Čekalo se u redovima ispred krematorijuma, pored kamara mrtvih. Samo bi se čulo na vratima krematorijuma na svim jezicima „aufiderzen“, „zdravo“. Videli smo ih u dimu. Ljudi koji su Guzen preživeli, u glavi, umesto mozga, imaju gramofonsku ploču koja se stalno okreće, podsećajući ih na stravu ovog podlogora – priča Nikola Jovanović, bivši logoraš Guzena, koji je preživeo zahvaljujući kamenorezačkom zanatu. Bilo mu je tek 16 kada je prvi put došao u Guzen.

– Ostali smo upamćeni. Naši učitelji sakupili su pepeo ruskih oficira i sačuvali ga, po cenu svojih života. Srbin je povukao stražara kada su ga bacali sa ambisa. Ne postoje politički, ni etnički čista groblja. Neka je slava Jugoslovenima – naglasio je Dušan Stojiljković ispred spomenika svojim saborcima, drugovima, braći, dok kraj njega nekadašnji logoraš Nikola Jovanović obrisa suze ispod tamnih naočara.

Pusto je i četiri kilometra dalje, u kamenolomu krečnjačkih Alpa. Tamo života nema već 70 godina, otkako su poslednji zatočenici iz njegovih tunela izvedeni na svetlost slobode. Čak su i zatvorenici iz Aušvica po kazni slati u Mauthauzen na rad u kamenolomu. Neke Jevreje bi povlastili, pa ih odveli da rade u veliki kamenolom. Dali bi im teške čekiće, oni bi udarali 12 sati po tempu koji je motkom diktirao stražar, a onda bi padali mrtvi.

– Radio sam nedelju dana u tom kamenolomu, kamenolomu smrti – svedoči Stojiljković. – Sedmi dan sam pao. Prišao mi je stražar i tukao me nogama. Odatle su me odvukli u bolnicu, gde su se nacistički vojnici vežbali da budu hirurzi. Operisali su na živo.

Od nekoliko desetina baraka, karantina, ostale su samo četiri. Gole. Pre nekoliko godina iz njih su uklonjeni i poslednji originalni kreveti, široki 70 centimetara i prosečno kratki, na tri sprata. U njima se spavalo po „sardina“ sistemu. Za vreme akcije prebrojavanja, ljudi su stajali goli napolju i po nekoliko sati na kiši i snegu, iznureni od celodnevnog rada. Tukli su ih, a oni su, pridržavajući se jedni za druge, stojeći spavali. U danima mraza i alpskih snegova moglo se ugrejati samo na prirodnoj peći – zatočenici bi se skupili pa bi se trljajući jedni o druge leđima grejali.

– Imao sam vezu, jer sam poznavao jednog hirurga, koji je radio u bolnici, bio mi je školski drug. Sredio mi je da nas samo trojica spava u tom istom krevetu. Kad bi došao novi transport, spavalo ih je i po sedam u tom istom krevetu. Ujutru bi ih bilo manje. U toku noći onog mrtvog izbacili bi na pod – priseća se Dušan Stojiljković.

Kapija zloglasnog logora danas je danonoćno otvorena. Nema ni svastike iznad nje. Izlaz je slobodan.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

OBILjEŽAVANjE 70 GODINA OD OSLOBOĐENjA LOGORA …

VOJNA DELEGACIJA NA KOMEMORACIJI – Jadovno 1941.

ISTRAGA PROTIV OSUMNjIČENE ČUVARKE IZ LOGORA …

ISTRAGA PROTIV OSUMNjIČENE ČUVARKE IZ LOGORA …

Austrija žrtva nacističke Nemačke? – Jadovno 1941.