Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Овде је злочин блага реч

Датум објаве: субота, 16 маја, 2015
Величина слова: A- A+

“Новости” у озлоглашеном логору Маутхаузен, у пратњи његових преживелих заточеника. Носио сам броj 107.032, присећа се Душан Стоjиљковић (92). Преживео сам голготу. Како? Не знам

Душан Стоjиљковић (92)

Душан Стоjиљковић (92)

ЗЛОЧИН jе непримерена реч иза гвожђем оковане капиjе злогласног логора Маутхаузен. Иза крвљу окупаних зидина, изнад злогласног подлогора Гузена, у идиличноj природи обронака Алпа, простире се место наjстравичниjих страдања више од 200.000 људи. Између узвишених кула повезаних бодљикавом жицом, у знак победе над фашизмом данас се виjори скоро 50 застава нациjа чиjи су сународници, чланови породица… пали у Маутхаузену, коjи jе 80 месеци био у служби – смрти.

Само двадесетак километара од Линца, налази се идилична варошица Маутхаузен. Питомо село на десноj обали Дунава, начичкано кућицама у баварском стилу и перфектно уређеним двориштима, сеченим улицама под правим углом. Око две стотина мештана живи тихим, типичним швапским животом.

На земљи њих 200, а под земљом хиљаду пута више!

Маутхаузен. Место на коме jе сваки камен окупан крвљу, где се под сваким кораком чуjе крик страдалника, где сузе коси хладан ветар са снежних обронака Алпа.

Тешким корацима, ослоњени jедан на другог, приближаваjу му се српски преживели логораши Душан Стоjиљковић (92) и Никола Јовановић (88). Пут добро знан и после седам децениjа. Одjекуjу учестали откуцаjи срца. Старост не боли колико сећања.

– Носио сам броj 107.032 – присећа се Стоjиљковић. – Провео сам овде осам месеци, осам наjтежих, последњих месеци пред само ослобођење. За то време преживео сам голготу. Како? Не знам.

Тврђава окована зидинама високим и по десет метара на поjединим местима. Неуништива попут горког сећања на наjмрачниjу страну људског ума утканог у главе нацистичких стражара и команданата. Два реда оригиналних дрвених барака у ручно укопаним подрумима криjу “маштовитост” команданата. Крематориjум, “купатила смрти”, гасна комора, ћошак “метак у потиљак”. Језа исписана на зидовима, насумично урезбареним костима шаке у зидове “14.857 142.582 184.556”.
– Стигли смо возом, у сточним вагонима, покупљени из логора на Бањици. Дочекали су нас фирери са крволочним псима, дресираним да нападаjу све осим своjих дресера. Кад бисмо стигли, скидали су нас голе у дворишту логора. Свако jе носио своjу боjу, ознаку jедне од 13 категориjа. Био сам политички затвореник – у паузама ће Душан Стоjиљковић, док гута кнедле стравичних сећања.

На актима депортованих заточеника jасно jе стаjало “Повратак непожељан!”. Срећа jе релативна ствар, а тврди да jе срећан био онаj ко стазу од железничке станице до капиjе маутхаузенског пакла пређе само jедном. Излазили су обично кроз димњак крематориjума. О стравичним методама убиjања сведоче и експонати у просториjама групних купатила некадашњег логора. Шприц “бензинске ињекциjе” широк jе као насукана кожа на кости руке некадашњих затвореника, тешка врата пећи са решеткама у три спрата попут модерних пећи за пицу.

Венци земаља чиjи су држављани страдали

Венци земаља чиjи су држављани страдали

– Тела су се топила попут олова. Нису стигли ни крик да испусте. Многи су били и полуживи када су спаљени – у даху наставља Стоjиљковић.

На местима некадашњих барака уздигли су се споменици свим нациjама, а званично jе регистровано њих 49. Овде jе трава тамниjе боjе због земље натопљене крвљу, овде jе тло тврдо због костиjу страдалника. Споменик палим Југословенима чврст jе попут карактера наших људи, хладан попут душа фирера, мучан попут живота у логору. О бетонску зидину, дугу скоро седам метара, окачена jе метална конструкциjа скелета. Попут дечjег цртежа “чича глише”, погнутих глава, са рукама раширених прстиjу грабе ка небу. На небу jе била слобода.

ГУЗЕН, ПОЈАМ УЖАСА
СТРАВИЧНИЈИ од Маутхаузена био jе Гузен, jедан од скоро 70 подлогора. Важио jе за поjам ужаса нацистичког система. Сећање на наjстравичниjе начине страдања данас чува оригинална улазна капиjа у приватном дворишту jедног Аустриjанца. Између спомен-плоча обложених зидина чучи оригинална пећ за спаљивање. Истовремено, за два минута, спаљено би било десетак лешева. – Чекало се у редовима испред крематориjума, поред камара мртвих. Само би се чуло на вратима крематориjума на свим jезицима “ауфидерзен”, “здраво”. Видели смо их у диму. Људи коjи су Гузен преживели, у глави, уместо мозга, имаjу грамофонску плочу коjа се стално окреће, подсећаjући их на страву овог подлогора – прича Никола Јовановић, бивши логораш Гузена, коjи jе преживео захваљуjући каменорезачком занату. Било му jе тек 16 када jе први пут дошао у Гузен.

– Остали смо упамћени. Наши учитељи сакупили су пепео руских официра и сачували га, по цену своjих живота. Србин jе повукао стражара када су га бацали са амбиса. Не постоjе политички, ни етнички чиста гробља. Нека jе слава Југословенима – нагласио jе Душан Стоjиљковић испред споменика своjим саборцима, друговима, браћи, док краj њега некадашњи логораш Никола Јовановић обриса сузе испод тамних наочара.

Пусто jе и четири километра даље, у каменолому кречњачких Алпа. Тамо живота нема већ 70 година, откако су последњи заточеници из његових тунела изведени на светлост слободе. Чак су и затвореници из Аушвица по казни слати у Маутхаузен на рад у каменолому. Неке Јевреjе би повластили, па их одвели да раде у велики каменолом. Дали би им тешке чекиће, они би ударали 12 сати по темпу коjи jе мотком диктирао стражар, а онда би падали мртви.

– Радио сам недељу дана у том каменолому, каменолому смрти – сведочи Стоjиљковић. – Седми дан сам пао. Пришао ми jе стражар и тукао ме ногама. Одатле су ме одвукли у болницу, где су се нацистички воjници вежбали да буду хирурзи. Оперисали су на живо.

Од неколико десетина барака, карантина, остале су само четири. Голе. Пре неколико година из њих су уклоњени и последњи оригинални кревети, широки 70 центиметара и просечно кратки, на три спрата. У њима се спавало по “сардина” систему. За време акциjе преброjавања, људи су стаjали голи напољу и по неколико сати на киши и снегу, изнурени од целодневног рада. Тукли су их, а они су, придржаваjући се jедни за друге, стоjећи спавали. У данима мраза и алпских снегова могло се угреjати само на природноj пећи – заточеници би се скупили па би се трљаjући jедни о друге леђима греjали.

– Имао сам везу, jер сам познавао jедног хирурга, коjи jе радио у болници, био ми jе школски друг. Средио ми jе да нас само троjица спава у том истом кревету. Кад би дошао нови транспорт, спавало их jе и по седам у том истом кревету. Уjутру би их било мање. У току ноћи оног мртвог избацили би на под – присећа се Душан Стоjиљковић.

Капиjа злогласног логора данас jе даноноћно отворена. Нема ни свастике изнад ње. Излаз jе слободан.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести:

ОБИЉЕЖАВАЊЕ 70 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА ЛОГОРА …

ВОЈНА ДЕЛЕГАЦИЈА НА КОМЕМОРАЦИЈИ – Jadovno 1941.

ИСТРАГА ПРОТИВ ОСУМЊИЧЕНЕ ЧУВАРКЕ ИЗ ЛОГОРА …

ИСТРАГА ПРОТИВ ОСУМЊИЧЕНЕ ЧУВАРКЕ ИЗ ЛОГОРА …

Аустриjа жртва нацистичке Немачке? – Jadovno 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top