Otpor protiv onih koji su izdali zemlju

Svakim danom bilo je jasnije da Jugoslavija ne može ostati po strani, što se moglo uočiti s obzirom na oružan sukob koji se vodio u njenom susedstvu između Grčke i Nemačke, kao i na teritoriji Albanije. I Nemačka je želela da se ovaj sukob što pre okonča, da sama sa svojom oružanom snagom interveniše, bojeći se da ovaj teritorij na evropskom kontinentu ne iskoriste Englezi za operacije. Zato je i jedna i druga strana tražila od Jugoslavije da se opredeli.

Namesnici su bili za sporazum s Nemačkom. Na konsultovanju, na sastanku, kako se to zvalo, Krunskog saveta, doneta je odluka da se priđe paktu Triju sila, osovine. Od devet đenerala samo je đeneral Simović bilo protiv pakta. Od političara predsednik vlade Cvetković, potpredsednik Maček, spoljnih poslova Cincar-Marković, predstavnik Slovenaca bili su za. Pred vladu je stavljen pakt tek reda radi uoči potpisivanja. Dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević drznuli su se i izrazili neslaganje, dok predstavnik muslimana dr Džafer Kulenović nije bio ni za ni protiv.

Na sednici će nastati lom. Dr Čubrilović postaviće pitanje ministru spoljnih poslova: „Da li je dr Gavrilović iz Moskve javio da je Rusija spremna da sa Jugoslavijom stvori Savez i zašto o tome ne referiše, zašto prećutkuje?”  Cincar-Marković odbija istinitost ovoga tvrđenja, a Čubrilović optužuje kolegu da ne predstavlja stvari istinito.

Gužva, svađa, razilazak, ostavka pomenute trojice ministara i popunjavanje nove vlade bez nezadovoljnika. Među novim ministrima je i dr Ikonić. On je dan pre postavljanja za ministra došao u zemljoradničku kancelariju, interesovao se da li će dr Čubrilović povući ostavku, preklinjao dr Tupanjanina da to ne dozvoli. Sudbina zemlje je u vašim rukama, sporazum sa nemačkom je grobnica Jugoslavije, držite se, ne dajte, govorio je on. Međutim, taj isti Ikonić sutradan je osvanuo kao ministar u vladi Cvetkovića.

Čim je javno objavljeno da se pristupa Trojnom paktu, u svim društvenim redovima nastaje uzbuna. Na svim stranama se traži otvoreno zbacivanje i vlade i namesništva. Iz Moskve dr Milan Gavrilović i Kosta Krajšumović javljaju vladi da podnese ostavku, u zemlji to čine svi zemljoradnički senatori, čak i mnogi činovnici stranke to čine.

Narod, naročito srpski, bio je u najvećoj meri razočaran, ponižen i uvređen, da se neko bez njegovog pitanja, protiv njegovog raspoloženja, drznuo da u ime njegovo radi ono što ne želi. To nezadovoljstvo bilo je pojačano i činjenicom što je kroz narod brzo prostrujalo da je Rusija ponudila sporazum, savez o nenapadanju, pa čak i vojni savez.

Za posao zavere bio je zainteresovan jedan vrlo mali broj ljudi, patrijarh, predsednik narodne odbrane i poneki od političara. Ja sam te noći otišao na spavanje oko 12 sati. Dotle smo davali emisije oko stvorene situacije. Pozivali smo narod otvoreno na otpor protiv onih koji su izdali zemlju. Posle pola noći oficiri su počeli da zauzimaju pojedine institucije, među kojima su prve bile telefonska centrala i Radio, preko kojih je trebalo narod obavestiti o događajima.

Izašao sam iz stana oko pola osam ujutru. Vojska je već izašla na ulice. Narod zna o čemu se radi. Zbačeni su namesnici i kralj je stupio na presto, novu vladu obrazovao general Simović. Sve je brzo preko etera i usmeno prostrujalo kroz narod. Masa odmah na ulici, urla objavljuje za novo stanje a protiv staroga. U vojsci nije išlo glatko. Ide se u Kraljevu gardu da i nju pokrene. I tamo nastane lom i komešanje, mnogi oficiri ne znaju o čemu se radi. Garda ostaje ni tamo ni amo. Oko podne nekoliko bombardera nisko preleće preko Kraljeve garde. Kažu stavljeno im je do znanja, ako se ne predaju biće bombardovani. Komandant Kraljeve garde, general neodlučan. Tada se već slomio i nije mu ostalo ništa drugo nego da se pokori.

U toku noći Simović je pozvao pristalice partija, njihovo vodstvo da stvorenu situaciju prihvate. Naravno, svi su pristali. Mladi kralj, nije znao šta se dešava, bio je još dete, i te noći kada je prevrat vršen ostao je sa kneginjom Olgom. Ujutru rano preko etera, žice, plakata narod je slušaju proglas mladoga kralja o stupanju na presto. Međutim, kažu, da je on to potpisao tek oko 3 sata posle podne. To nije važno, glavno je da je prevrat uspeo.

Narod je i bez njih bio za ovo stanje. To raspoloženje tiho je manifestovano sa jednim neverovatnim oduševljenjem.

Ja sam svedok toga u Beogradu. Više od 300.000 stanovnika, malo je onih koji nisu izašli na ulice da manifestuju. Povorka za povorkom, celog dana se išlo beogradskim ulicama i manifestovalo. Bilo je opšte ljubljenje poznatih i nepoznatih. Zastave i transparenti, parole: „Bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt.” Takvo mišljenje u istinu tih dana bilo je kod sveštenstva i građanstva. Što je najkarakterističnije sve u najljepšem redu, velika disciplina naroda, nigde krađe ni provale, niti obijanja radnji.

I džeparoši i provalnici izgleda toga dana praznovali su od posla, i oni su sastavni deo nacije, i oni misle na državu, iako im je ona velika prepreka u njihovom zanatu. Uveče sve povorke, ceo narod Beograda, povukao se u svoje domove na zahtev vlasti. Hteli su da slušaju one koji su došli da izvrše njihovu volju, bar u spoljnopolitičkim pitanjima, a to ih je tih dana jedino interesovalo.

Nemačka je bila meta napada mase i razlog prevrata. Nećemo sa njom savez, ona je naš glavni neprijatelj, ona će nas prevariti. Zato je masa jurnula na nemački propagandistički biro kod Kneževa spomenika, polupala ga i zapalila. To nije bio propagandistički biro već špijunska centrala.

Prevrat je izazvao oduševljenje u svetu, naročito kod onih kod kojih je srce drhtalo od Hitlerovog strašila, od nemačke ratne mašine koja je pred svetom sve gnječila i lomila. Međutim, jedan mali narod od oko 8 miliona stanovništva ne odbranjenih, gordo digao glavu, ne boji se nikoga, ni Hitlera, pljuva na pakt i ruši prijateljstvo velikog nemačkog Rajha i hoće da ide svojim tradicionalnim putem na drugu stranu.

Nemački poslanik je napustio zemlju, pošto je prethodno na blagodarenju pri izlazu iz sabora od mase bio popljuvan. Napustilo je zemlju i nemačko poslanstvo sa izuzetkom nekoliko činovnika. I mnogi državljani nemačkog Rajha napustili su Jugoslaviju. Vlada je pokušala da uveri Nemačku da prema njoj nema nikakve ratne nakanije. Još jedna teškoća. Maček se usteže da prihvati saradnju i učestvuje. Nateže se i traži obećanje od vlade da je za mir, da neće u rat. Vlada velikodušno daje i on ulazi i prima u ime Hrvata novostvoreno stanje.

Svakim danom vesti: danas ćemo biti napadnuti, sutra, prekosutra i dođe 5. april. Vlada se sprema, menja nesigurni vojnički i civilni deo aparata. Sa strategijski neobranjivih tačaka povlači sve što bi za potrebe rata bilo od koristi.

Na 5. aprila iz engleskog poslanstva javili su pouzdana obaveštenja da će sutra tj. 6. aprila, biti napadnuta Jugoslavija od Nemačke. Jedni veruju a drugi ne. Glavno je da predsednik vlade Simović ne veruje. On sutra dan ujutru treba da vrši svadbu, treba da mu se venča kćerka, eto toliko je verovao. Istina iz predostrožnosti mnoga ministarstva su zbrisala u unutrašnjost Srbije. Svi naviknuti na stalna upozorenja na napad ovu vest su primili sa rezervom.

Ja sa društvom: inžinjerom Lazarevićem, advokatom Terićem i senatorom Taškovićem, na večeru, pa veselo pozorište, pa Ruski car, i oko 2 sata na spavanje.

Prolazimo ulicama, one zamračene. Ustajem rano, oko pola šest u nameri da iz kancelarije sklonim partijsku arhivu. Prikupljam, sređujem stvari.

Taman se spremam da uzmem taksi i nastaje zvrka motora aviona iznad grada, gledam kroz prozor, mislim naši su, protivavionski top opalio je u vazduh, još verujem neka proba, manevri. I dalje se puca. Kada su bili iznad ćuprije na Savi počeli su jedan za drugim da padaju strmoglavce zemlji. Pomislio sam tada avioni su neprijateljski a naši ih obaraju. Međutim oni su se spremali da spuste tovar na buntovni srpski Beograd, na narod koji je pre nekoliko dana pljuvao u lice njegovom ministru, i njemu i celom nemačkom narodu. Sve se odigralo za koji minut. Sa sprata sam sišao na ulicu. Odjednom u blizini mene na 100 metara tresnu bomba u park na Terazijama kraj hotela Moskva. To je bio dovoljan dokaz da je rat. To je bio novi diplomatski način objave rata Nemačke Jugoslaviji.

Kada su ove prve bombe zasipale Beograd, beogradska radio stanica, dok nije pogođena, mogla je da javi narodu da je napadnuta Jugoslavija, da se Beograd bombarduje i da smo u ratu sa Nemačkom.

Ja sam se odmah sklonio u podrum jedne zgrade u Balkanskoj ulici. Bombe su na sve strane treštale od kojih su se tresle zgrade i zemlja pod njima. U podrumu masa: žena, dece, i ljudi. Obično su u spavaćim haljinama. Vriska, jauci i zapomaganje. Bombardovanje traje sat, možda i više, ko je još o tome vodio računa. Glavno je da se od prvih naleta ostalo živo. Izlazim na ulicu, cesta prekrivena staklom polomljenih prozora i vrata. Na mnogim stranama izbija dim. Beograd je goreo.

(Delovi iz dnevnika profesora Lazara Trklje, sekretara Zemljoradničke stranke, koje „Politika” ekskluzivno objavljuje)

Priredio N. T.

Izvor: POLITIKA