Da li je Srbija pomogla SSSR-u 27. marta 1941. godine

Datum objave: nedelja, 27 marta, 2016
Veličina slova: A- A+

„Borba protiv fašizma i u Sovjetskom Savezu i u Jugoslaviji bila je zajednički cilj. Jedinstvo u borbi je u stvari uzajmna pomoć. A srpske žrtve, posebno civilne, ugrađene su i u konačnu pobedu SSSR“, kaže istoričar Momčilo Pavlović.

27. mart 1941. © Wikipedi
27. mart 1941. © Wikipedi

Godišnjica puča i demonstracija na kojima je rečeno „ne“ Trojnom paktu 27. marta 1941. godine je događaj koji je bio i ostao predmet polemika među istoričarima, ne samo u Srbiji, nego i u svetu. Toga dana grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske, na čelu sa brigadnim generalom vojnog vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem, izvela je vojni puč, zbacivši sa vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, koje su činili knez Pavle Karađorđević, dr Radenko Stanković, i dr Ivo Perovićo, odnosno Vladu Kraljevine Jugoslavije na čelu sa Dragišom Cvetkovićom i Vlatkom Mačekom. Vlada je dva dana ranije, 25. marta 1941. godine, potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Na ulicama Beograda organizovane su demonstracije na kojima se uzvikivalo „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“.

Vlast je nakon puča predata maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću, posle čega je osnovana nova Vlada na čijem čelu se našao jedan od ljudi koji je učestvovao u puču, komandant Vojnog Vazduhoplovstva, armijski general Dušan Simović. Za potpredsednika vlade izabran je akademik Slobodan Jovanović.

Prema različitim verzijama, iza demonstracija i puča stajala je britanska obaveštajna služba, dok drugi tvrde da je puč „podstakla“ i Moskva koja je time želela da odloži nemački napad na SSSR, koji se uveliko pripremao.

Istoričar Momčilo Pavlović na pitanje da li je 27. marta 1941. Srbija vojnim pučem odložila nemački napad na SSSR i time Moskvi omogućila da se bolje pripremi za rat, odgovara:

„Bez obzira na žrtve i različite ocene 27. marta, srpski narod može biti ponosan na svoj antifašizam, koji nije redukovan samo na jedan pokret, koji je postojao u zemlji i pre potpisivanja pakta. Naravno da je Hitler zbog martovskih događaja u Jugoslaviji morao da promeni svoje planove, a vojni pohod na Jugoslaviju i Grčku u aprilu 1941. svakako je vezivao deo ogromne fašističke ratne mašinerije. I kad su okupirane te dve zemlje Nemačka je morala da drži na tom prostoru deo snaga koje bi u drugim okolnostima bile okrenute prema Sovjetskom Savezu. S druge strane, iako je u zemlji Mihilović već razvio svoj pokret otpora, na poziv Kominterne, kad je napadnut SSSR, jugoslovenski komunisti su krenuli sa akcijama koje su kulminirale masovnim ustankom. U toku leta i rane jeseni 1941. u Srbiji je stvorena slobodna teritorija od oba pokreta otpora veća nego u ijednoj okupiranoj zemlji Evrope. Nemački okupator koji je doveo nove snage za gušenje ustanka  napravio je zastrašujuću odmazdu prema Srbima. U tim trenucima borba protiv fašizma i u Sovjetskom Savezu i u Jugoslaviji bila je zajednički cilj. Jedinstvo u borbi je u stvari uzajamna pomoć. A srpske žrtve, posebno civilne, ugrađene su i u konačnu pobedu SSSR-a“, kaže Pavlović.

I pored istorijskih činjenica, koje ukazuju da je 27. mart 1941. pomogao SSSR-u da spremnije dočeka nemačke nacističke trupe, danas u Rusiji ima nekih koji tvrde da Srbija nikada nije učinila ništa za Rusiju. Jedan od njih je i proslavljeni ruski režiser Aleksandar Sokurov, koji je tokom učešća na ovogodišnjem FEST-u u Beogradu izjavio da „Rusi smatraju Srbe braćom, ali da Srbija nikada nije podržala Rusiju“.

Odgovor je dobio od Vladimira Medinskog, ruskog ministra kulture, koji je u intervjuu za Sputnjik tada rekao „mislim da kolega Sokurov nije istoričar, već umetnik, pa zbog toga treba da mu oprostimo“.

„Očigledno je pomešao Srbiju i Bugarsku. Kao istoričar, ja znam i to stalno ponavljam, u najtežim godinama Drugog svetskog rata, fašisti su morali da zadržavaju više divizija u Jugoslaviji, gde tobože nije bilo rata — nije bio to samo patizanski otpor, nego su morali da šalju trupe i u severnu Afriku… Ovde su Srbi predstavljali ogroman problem za Nemce, mnogo veći nego svi takozvani saveznici SSSR-a. Mi to znamo i mi to poštujemo. I ruku na srce, jedina zemlja u Evropi koja je nastavila da se suprotstavlja Nemcima posle okupacije, bila je Jugoslavija“, rekao je tada Medinski.

Istoričar Pavlović povodom teza o tome ko je kome pomagao, a ko nije, kaže:

„Znam da takve teze postoje i u Srbiji, banalizovane na način — a šta je Rusija uradila za Srbiju, sem 1914. godine, posebno kada joj je bila potrebna zaštita, 1941. ili 1999. godine. Bilans podrške Rusije kao velike sile Srbiji kroz istoriju je izuzetno veliki, ali Rusija je uvek vodila računa i o svojim interesima. S druge strane, Srbija kao mala država možda nije mogla konkretno da pomogne, ali rusofilska osećanja su bila i ostala kod većine naroda izuzetno jaka. ‘Rusoljubi’ od 19. veka do danas su dominatni u narodu. Ali mora se priznati da i dalje postoje ‘nemačkari’. To je sudbina Srbije“, zaključuje Pavlović.

Izvor: SPUTNIK

 

Vezane vijesti:

Sedamdeset peta godišnjica martovskog prevrata

Jadovno – stravična posljedica puča od 27. marta 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top