Ostvarenje „snova jednog vernika”

„BiH: sigurna kuća radikalnih islamista“, objavio je onomad „Špigl“. Nemački nedeljnik propustio je da doda: Izetbegovići su pobedili, pa je Karadžić osuđen na 40 godina

Kada je početkom devedesetih Radovan Karadžić prvi optužio Aliju Izetbegovića da hoće da od BiH napravi islamsku državu, to je, ne samo u „Špiglu”, tretirano kao srpska ratnopropagandna konstrukcija. Umesto odgovora, Izetbegović je na promotivnom skupu SDA rekao: „Nas optužuju da hoćemo da pravimo islamsku državu! Pitam vas braćo i sestre da li mi to zaista hoćemo?“ Na retoričko pitanje lidera, iz mase se prolomilo: „Hoćemo, hoćemo!“ Zbunjen nesporazumom, Izetbegović ih je utišao: „Nećemo braćo i sestre, nije još vreme!“ Sve do suđenja 1983. A. Izetbegović je, izvan zidova Begove džamije i Gazi Husref-begove medrese, široj javnosti bio nepoznat činovnik, koji je u slobodno vreme pisao o islamu. „To su samo snovi jednog vernika u kojima se ne pominju ni BiH ni SFRJ“ – branio je na sudu Alija svoju „Islamsku deklaraciju“, a Dobrica Ćosić je pisao peticije protiv političkog procesa zbog verbalnog delikata. Izetbegović i nije smeo biti suđen zbog knjige dok je bio anonimni pravnik u ŽGP-u, a urbana elita „najsekularnijih muslimana na svetu“ nije bila spremna da klanja pet puta dnevno, da se žene pokrivaju, da se odrekne meke rakije, da hrišćanskim komšijama pretpostavi udaljene istovernike druge rase, nacije, jezika, kulture.

Ali, Karadžićeva optužba da Alija hoće da od BiH napravi islamsku državu nije se zasnivala na presudi komunističkog pravosuđa nego na stavovima iz „Islamske deklaracije“, čiji autor je u međuvremenu već bio postao lider stranke koju je podržavalo 80 odsto muslimana BiH. A da su nekadašnji „snovi jednog vernika“ postali politički program versko-nacionalnog pokreta potvrdila je činjenica da je A. Izetbegović 1990. objavio i drugo neizmenjeno izdanje „Islamske deklaracije“. Koliko je od toga programa ostvareno?

„Reislamizacija Muslimana u BiH“ bio je, prema Islamskoj deklaraciji, prvi korak. Alija je smatrao da je njegov narod za vreme komunizma i militantnog ateizma bio verski zapušten i da ga pre svega treba vratiti islamu i pripadajućim vrednostima i običajima. Prilikom prve zvanične posete Ankari on je napravio protokolarni incident odbijanjem da položi venac na grob Kemala Ataturka. Objašnjenje je pisalo u „Islamskoj deklaraciji”: „Turska je kao islamska bila imperija, a kao sekularna samo osrednja evropska država.“ Nezadovoljan zatečenim i umerenim reisom Selimoskim, koga će ubrzo zameniti militantnim Cerićem, izrazio je prezir prema „komunističkim“ hodžama koji su „listom bili policijski doušnici i ništa nisu učinili da ojačaju i prošire islam“. Alija je to nadoknadio: danas je u bošnjačkim kantonima desetak puta više džamija nego pre rata, a biće ih u svakoj mesnoj zajednici jer, zvanično, „brojnost dnevnih molitvi zahteva da budu pri ruci“.

Drugi korak bilo je udaljavanje muslimana od hrišćana oba verozakona. „Nema koegzistencije između muslimana i nemuslimana“, takođe piše u „Islamskoj deklaraciji”. Već u prvim danima rata smrtovnice palih boraca multietničke Armije BiH su se razlikovale. Tako je i u čituljama lista „Oslobođenje“ za sve Muslimane pisalo da su poginuli „kao šehidi“, što će reći u slavu Alahovu, a za ostale da su život dali braneći domovinu. Nemusliman Zoran Čegar, specijalac MUP-a BiH, napustio jedinicu tek sredinom rata kada je nepažnjom svog pretpostavljenog čuo poruku Izetbegovića: „Gurni u vatru kaursku kopilad da ne ginu naša deca“. Prema nacionalno-verskoj strukturi bošnjačkih kantona u FBiH i to je ostvareno jer se broj nemuslimana, čak i u Sarajevu, sveo na simboličan procenat.

Treći korak, opet po „Islamskoj deklaraciji”, bilo je uključivanje potonjih Bošnjaka u „zajednicu muslimana od Maroka do Indonezije“. Već pomenutu posetu Turskoj Izetbegović je iskoristio da, bez saglasnosti kolektivnog Predsedništva, uključi BiH u Organizaciju islamske konferencije. Mudžahedini sa Bliskog istoka došli su organizovano u ratnu Bosnu u pomoć braći po veri, i to baš pod komandu generala Sakiba Mahmuljina, koji je bio i jedini vojnik u najužem vođstvu SDA. Tek iz nedavne ispovesti islamiste Tajipa Erdogana saznali smo da je rahmetli Alija premijeru jedne inostrane države ostavio u amanet da čuva Bosnu i Bošnjake. Uostalom, Alija je na početku političke karijere govorio da uopšte nema osećaj nacionalnog, nego samo verskog identiteta, i da mu je jednako blizak svaki musliman u svetu. Kada migrantski talas sa Bliskog istoka zapljusne i BiH, deo sa bošnjačkom većinom postaće „islamska zajednica multietničkih kantona“.

Četvrti korak, isto tako zapisan u Islamskoj deklaraciji, podrazumeva da „muslimani kada postanu većina treba svima da nametnu šerijat“. Alija nije dočekao ostvarenje jedino tog dela svojih snova, ali Bakir, sin i naslednik, kako reče, „očevu knjigu uvek drži na stolu“. Otud i dvogodišnje otezanje publikovanja rezultata poslednjeg popisa: onih spornih trista hiljada muslimana koji žive u inostranstvu treba da dohvate 51 odsto. Jeste da bi to bila samo statistička činjenica koja ne utiče na konstitutivni status ostala dva naroda, ali šta vredi kada u „Islamskoj deklaraciji” jasno piše da većina obezbeđuje šerijatsku državu.

Najveći deo „snova jednog vernika“ je ostvaren, a sin Bakir će, inšalah, da ostvari ostatak.

Autor: Nenad Kecmanović

POLITIKA

Vezane vijesti:

„Špigl”: BiH sigurna kuća radikalnih islamista