Oslobođenje od stida

Odbor koji je 1984. osnovao Dobrica Ćosić, borio se za pravo na mišljenje u slučaju Šeksa, Tuđmana, Demaćija, Šešelja, Izetbegovića iako se ni sa kim od njih nije slagao, a pogledajte današnje srpske borce za pravo na mišljenje

Jedan deo samozvane liberalno-demokratske elite Srbije, potpomognut, opet samozvanim, nezavisnim i slobodnim medijima, telali ovom zemljom, bogami i u regionu, naročito poslednjih dvadesetak meseci, o tome kako Srbiju prekriva plašt diktature, najcrnji mrak u kojem nije dopušteno pravo javnog iznošenja mišljenja. A kako mi znamo za te i takve osobe i stavove? Pa iz medija. Kako sad to? Biće da se ovde nešto ne uklapa, nije logično, ali dobro… Šta je u Srbiji logično, posebno u ovoj sferi.

Dakle, gore spomenuti oru drumove tražeći pravo na stav, mišljenje, uvrede, omalovažavanje, psovanje mrtve majke (lično iskustvo), pravo da onoga s kim se ne slažu povremeno nazovu pederom (inače „ginu“ za ostvarenje ciljeva LGBT zajednice), da pišu i govore šta im je volja a da to neko drugi finansira i da ih država štiti bukvalno od svega, uključujući oštre poglede. Istovremeno, a to je povod za redove koje čitate, ova bulumenta odbacuje svaku pomisao da sasluša drugo i drugačije mišljenje. To u njihovom poimanju demokratije, liberalizma, slobodnog društva… ne postoji. Ko ima stav suprotan njihovom, taj je antievropejac, nacionalista (čitaj fašista), produkt palanke, poražena snaga iz devedesetih, patriota (i ovo čitaj kao fašista), kočničar Srbije, radikal, naprednjak, deesesovac, sledbenik Dobrice Ćosića. Inače, na njihovoj lestvici najvećih zločinaca dvadesetog veka, Ćosić je tu negde blizu Hitlera, Musolinija i Draže Mihailovića …

Nikada se nije desilo da bar jedan iz ove vesele, samodopadajuće družine stane u odbranu nekoga s kim se ne slaže, da brani pravo na drugo, drugačije mišljenje. Možda stoga što nemamo tradiciju te vrste, nikada nismo imali inteligenciju koja se principijelno, bez izuzetaka, zalagala za slobodno iznošenje stavova, političkih i drugih pogleda. Pa, neće biti, imali smo je. I to kakvu.

Grupa od dvadeset vrhunskih srpskih intelektualaca, na čelu sa, gle vraga, Dobricom Ćosićem, osnovala je 1984. godine Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Podsećam da je to još prilično vruće vreme titoizma, zaklinjanja na vernost pokojnom Brozu. Odbor je, primera radi, istim žarom, ne slažući se ni sa jednim od njih, branio pravo na stav Vladimira Šeksa, Alije Izetbegovića, Franje Tuđmana, Adema Demaćija, Vojislava Šešelja, Tarasa Kermaunera…

Uporedite „ono“ s „ovim“, Ćosićev odbor i ovaj čemer od savremene samozvane srpske (gade se ovog prefiksa) kulturne i medijske elite. Znam, neuporedivo je, čak uvredljivo sugerisati da se o tome i razmišlja. Ovi današnji se, budimo otvoreni, sve vreme bave politikom. Jedni u formi književnosti, neki kao režiseri, glumci, treći lažno se predstavljajući kao novinari. Oslobađanje od stida, jedina je sloboda koju su oni uspeli da ostvare.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović