fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Операција Коридор: Ево како је српска војска гинула за 12 беба на Видовдан 1992. године (видео)

Хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника претворила се одсудну битку за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, једну од ретких у том рату у којој није почињен ниједан злочин и испоштоване су све ратне конвенције.

Операција Коридор
Операција Коридор

Мало је догађаја из протеклог крвавог грађанског рата на простору Босне и Херцеговине који одишу искреним витештвом када су у питању дејства све три зараћене стране, а историја ће забележити и да је мало ратних операција српске војске које се могу поредити са славним подвизима предака из балканских или, рецимо, Првог светског рата.

Ипак, у кланици до јуче братских народа у “босанском лонцу” издваја се војна акција “Коридор”, због мотива који су до ње довели, али и због чињенице да је остала неукаљана са становишта поштовања свих писаних и неписаних норми и конвенција ратовања.

“Битка за бебе“ или “Битка за пут живота“, како многи називају акцију која се одиграла пре тачно 24 године, била је пре свега хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника у болницама на територији коју су под својом контролом држали босански Срби.

Касније ће се испоставити да је ово била одлучујућа битка за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини и епопеја која је практично поставила темељ за конституисање српског ентитета, Републике Српске, чији је статус касније потврђен Дејтонским споразумом из децембра 1995. године.

Тринаест беба и хеликоптер без дозволе

Када су војници Армије Босне и Херцеговине извели напад на колону војника ЈНА у Тузли пресечена је и последња саобраћајница која је повезивала западне делове Републике Српске са Србијом, заправо оним што је остало од Социјалистичке федеративне републике Југославије.

Током маја 1992. године Модрича, Дервента и околна места су дошла под војну управу хрватске војске, чиме су се снаге ХВО спојиле са муслиманским снагама у Градачцу и тако пресекле све путне правце из Крајине према Србији и остатку света.

Историчар Неђо Малешевић за портал Експрес.нет објашњава како је Међународна заједница својим санкцијама довела у питање опстанак Срба на подручју читаве Босанске Крајине:

– Одлуком Савета безбедности Уједињених нација, која датира од 21. маја 1992. године, забрањивао се сваки цивилни саобраћај са аеродрома у БиХ, чиме је Крајина изгубила ваздушну везу са Србијом.

Прекидањем комуникације дошло је до несташице у свим сферама живота, због чега се над народом Републике Српске и Републике Српске Крајине надвила злокобна претња потпуног истребљења – тврди Малешевић.

Прве последице прекида везе са Београдом осетиле су крајишке здравствене установе, које остају без елементарних средстава за рад, попут кисеоника за инкубаторе. У стању потпуног хаоса тражило се брзо решење како би се народу Босанске Крајине и Посавине дала нада да ће преживети и опстати.

У то време у бањалучком породилишту рађа се тринаест беба којима је, углавном због превременог порођаја, био неопходан кисеоник.

И поред алармантне ситуације, Међународна заједница није дозволила да из Батајнице полети хеликоптер са свом потребном медицинском помоћи, у којој је била и течност за хемодијализу бубрежних болесника.

Остао је прикован за писту чекајући дозволу, које није било, што је претило да цео случај претвори у трагедију.

Коридор мора бити пробијен!

У очајничким покушајима да се спасе недужни животи власти Српске Републике Босне и Херцеговине (која касније прераста у Републику Српску) прво су очајнички покушале да искористе индустријски кисеоник, кога је у извесним количинама било у граду, али он нажалост није био одговарајућег квалитета да би се употребио у медицинске сврхе.

Наш саговорник објашњава да је смрт 12. беба у бањалучком породилиштву био преломни тренутак за покретање акције.

– Пратећи читаву ситуацију, први крајишки корпус који се још увек налазио у Славонији и чекао да дођу мировне снаге из Непала и Јордана, послао је део својих јединица да брани српско становништво на територији Дервенте, коју су заузеле регуларне јединице хрватске војске.

Након смрти дванаест беба у Клиничком центру у Бања Луци није било пуно могућности; или кренути у напад или дозволити хуманитарну катастрофу.

Одлучено је да се крене у акцију пробоја Коридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО.

Разлог за анализу те акције је војна доктрина по којој војска не креће у напад ако омјер снага није три на према један, док је српска војска на почетку Битке за пут живота имала однос снага 1 на према 1,7, односно са 14.800 војника извршила је напад на 25.500 непријатељских војника.

Друга ствар због које се врше анализе ове операције је то што, и поред драматичне ситуације, није извршен појединачни ни системски злочин, као што је то био случај само неколико месеци раније са операцијом ХВО у месту Сијековац – закључио је Малешевић.

Генерал Момир Талић, који је одређен за команданта операције, издаје тадашњем начелнику Штаба прве оклопне бригаде и комаданту Тактичке групе један, Новици Симићу, наређење, а њихов пресретнути телефонски разговор изгледао је овако:

-Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да деца умиру!

Управо последња реченица генерала Момира Талића је био сигнал да се окупе све јединице тадашње ВСР БиХ и заједнички крену у продор.

Тузлански трик

Операција Коридор почиње 14. јуна 1992. године на два фронта: борбама на Церу код Дервенте које трају два дана, и у којима војска Републике Српске пробија линије које је заузимало Хрватско веће одбране, те креће у даље ослобађање Посавине.

Упоредо, припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, крећу у напад на јужном делу дервентског ратишта.

Према подацима хрватског генерала Мартина Шпегеља, у Посавини се тог лета 1992. налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измењивале или су све време биле присутне.

Ратни репортери су у то време јављали са терена како је морал јединица на висини, толико да су команде имале проблем да обуздају војску и официре на нижим нивоима како не би направили превише дубок продор у непријатељску територију.

Генерал Миленко Курдешић за “Експрес“ портал говори о томе како су текле припреме и сама операција:

– Одлука је морала да се донесе на брзину, међутим, проблем је био што није било довољно слободних снага Првог корпуса, јер су углавном већ биле распоређене на положајима у западној Славонији.

Тада је уследило прегруписавање снага из западне Славоније, формиране су три тактичке групе, а за комаданта Прве групе постављен је покојни генерал Новица Симић, који је из правца Добоја преко Дуге Њиве кренуо на Модричу и Оџак.

Друга група је била под командом пуковника Милета Новаковића и чиниле су је углавном јединице из Книнске Крајине, зато што су и њихове све везе са Србијом биле прекинуте.

Последња тактичка група била је под командом такође покојног генерала Славке Лисице, која је имала задатак да ослободи Брод из правца Дервенте.

Ове тактичке групе имале су снагу еквивалентнму једној бригади, а главно командно место генерала Талића било је на Дугој Њиви.

Након формирања тактичких група и расподеле задатака све је било спремно да се крене у напад, присећа се Курдешић.

Борбе су интензивиране 24. јуна када је артиљерија ВРС снажним нападом навела Армију Босне и Херцеговине на погрешан закључак да српске снаге желе да заузму Тузлу.

Због одлично одрађене пропагандне борбе олакшан је продор према Модричи, јер је Армија БиХ преусмерила своје јединице ка прилазима “граду соли”.

Завршне припреме за напад на Модричу одрадили су припадници јединице “Вукови са Вучијака”, под комадом Вељка Миланковића, који је, како сведоче очевици, издао наређење: “Нож на пушке. Јуриш! За мном!” – и практично уличном борбом “прса у прса” заузео важно упориште Јакеш.

Брзим нападом са обе стране реке Босне, из правца Дервенте и Добоја, Модрича је заузета без већих борби, јер су се припадници хрватских и бошњачких снага убрзано повлачили испред српске војске, уз минималан отпор препуштајући своје положаје.

– Део Коридора који је ишао из правца Шамца према Дервенти је ослобођен 28. јуна 1992. године што је био успех Прве и Друге тактичке групе, док је Трећа каснила и Брод ослободила тек 7. октобра 1992. године – прецизира Курдешић.

Пробој на Видовдан

Одлична обученост и тактичка спремност генерала Војске Републике Српске могла се видети и у самом току операције.

– Треба напоменути да је после извесних борбених дејстава, да би се појачао и убрзао пробој Коридора, уведена у борбу и 16. моторизована бригада, која је као и Први корпус раније обављала задатке на простору западне Славоније.

Они су распоређени на потезу Подновља и Липе одакле су у веома кратком времену избили на реку Саву, што је увелико олакшало посао осталим јединицама, констатује генерал.

На Видовдан 1992. године тадашњи пуковник а будући генерал, Новица Симић, у Модричи је поздравио је борце и народ будуће Републике Српске:

– Коридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно! – чиме је операција Коридор и званично завршена. У операцији „Коридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника ВРС, а 1.129 припадника српских снага теже је или лакше рањено.

Према извештају Оперативне групе Источна Посавина Хрватске војске губици ХВО и ХВ су износили 1224 погинула и 6.240 рањених.

Прва возила која су прошла кроз новоуспостављени Коридор били су хуманитарни конвоји са храном и преко потребном медицинском опремом, чиме је спречена даља хуманитарна трагедија.

За неке је, нажалост, већ било касно. Последња бањалучка беба, мала Слађана Кобас, своју борбу је окончала 14 година касније, услед болести која је настала као последица недостатка кисеоника у породилишту.

(Експрес.нет)

Извор: СРБИЈА ДАНАС

Везане вијести:

Коридор живота битка свих битака | Јадовно 1941.

ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР – Битка за пут живота, I део

БЕЗ ПРОБОЈА КОРИДОРА, МОЖДА НЕ БИ БИЛО РЕПУБЛИКЕ …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

2 Responses

  1. Jedan sam od ucesnika proboja Koridora.Istina da je to najhumanija bitka bila u proslom ratu…jest da smo patentirali traktorijadu.Prvi puta je vidjeno da masa ljudi odlazi traktorima a da Srpska vojska po naredjenju nije ispalila nijednu granatu ni metak na ljude oji su preko Odzaka isli u hrvatsku…mogli smo ih potamaniti sve posto je skela usko grlo i nije se moglo brzo prelaziti..dozvoljeno je da se izvuce sta zele i da im niko ne strada…sjetite se kako su prosli srbi iz Krajine u Hrvatskoj kada su se povlacili prema Srbiji..avionom i tenkovima su tukli kolone zena i djece…tu je razlika nas i njih..najhumanija bitka pripada srbima..a kome bi mogla drugom ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: