fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Она спасавала, он убијао: Болан филм о Аустријанцима и нама

Већи део српске јавности ће сигурно бити изненађен чињеницом да је најсвирепији и најмасовнији злочин у Другом светском рату на простору окупиране Србије почињен од стране Вермахта био у Драгинцу, једном малом месту недалеко од Лознице.

Диана Будисављевиц и Франц Беме, комбо. Фото: Приватна архива

Ту је број жртава већи него у Kрагујевцу, каже за Нова.рс новинар Аустријске државне телевизије ОРФ Зоран Добрић, аутор документарног филма „Два лица рата“.

Овај документарни филм о злочинима Вермахта у окупираној Србији и усташког режима у фашистичкој Хрватској за време Другог светског рата, премијерно је приказан 13. јануара на аустријском јавном сервису.

ПОГЛЕДАЈТЕ ФИЛМ

Причу о добру и злу Добрић је проткао кроз судбину двоје Аустријанаца који су били активни на тлу бивше Југославије у ратном периоду од 1941-45. године. Добро је представљено кроз лик Диане Будисављевић која је спасила између 7.500 – 12.000 српске деце из усташких логора, а зло кроз Франца Бемеа, главнокомадујућег генерала Вермахта по чијем је наређењу за само 75 дана његовог заповедништва у јесен 1941.године у Србији стрељано најмање 35.000 цивила.

“Аутору Зорану Добрићу, аустријском новинару пореклом из Србије, успело је нешто веома тешко – да ратне догађаје прикаже објективно, да наведе највеће злочине, именује њихове починиоце, наведе невероватне бројке жртава, прикаже суровост којој су били изложени, да преживелима, људима у позним годинама који су као деца доживели страхоте, пружи шансу да они кажу оно најгоре и он оно неопходно у овом филму, да кроз изјаве историчара свему да научни оквир и – да без имало патетике направи филм о бесмислу рата“, забележио је Дојче веле.

Зоран Добрић Фото: Ханс Леитнер

Дианина борба: Спасавање српске деце у НДХ

– Тежина једног времена, какво је било оно у којем је буктао Други светски рат, и свирепост његових заговорника и ратника, не оставља ништа мање без даха и одговора, него патња његових жртава и храброст оних који су покушавали да им помогну. На такозваном “западу” су страдања људи на простору ондашње Југославије из разноразних разлога прећутана, тако да данашње и надолазеће генерације о томе ништа не знају. Мислим да је неопходно да знамо ко смо и одакле смо, како бисмо могли другима да приђемо с више поштовања и спремности да их прихватимо. У Аустрији, а посебно у њеном главном граду Бечу, данас живе десетине хиљада Срба, Хрвата и Босанаца окружених Аустријанцима, Турцима и другим нациналним групама и свака од њих је појединачно оптерећена светлим и тамним прошлостима свог народа. Увек је било лакше манипулисати онима који не знају, него онима који знају – каже наш саговорник.

Филм “Два лица рата” прати Аустријанку Диану Будисављевић, рођену Обексер, од њених првих покушаја, да у Загребу да преко католичке цркве и Алојзија Степинца помогне деци, за чију је страшну судбину чула. Само зато што је Аустријанка успела је на крају да добије дозволу од Еугена Kватерника, команданта свих логора у НДХ. Тек у августу 1942. после пристанка усташких власти, да деца буду дана на чување хрватским католичким породицама, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, пристаје да Kаритас ову акцију подржи и то искључиво пратећи условљавање усташке пропаганде, да се акција представи као “нужна акција за спашавање избегличке деце коју су њихови родитељи оставили на цедилу”. Да је реч о српској деци, и да су их управо усташе на силу отргнуле од њихових родитеља, трудећи се да иста што пре помру у логорима НДХ, не сме да буде поменуто ни једном речју.

Диана Будисављевић. Фото: Приватна архива

Познато је да је Диана Будисављевић водила и компликовану картотеку како би једнога дана могла усвојену децу да споји са родитељима. Међутим, на крају рата нова коомунистичка власт у Загребу у њој је видела, пре свега, класног непријатеља и одузела јој картотеку са више од 12.000 имена деце и њихових личних података, који је требало да помогну да деца после рата дођу до својих родитеља или рођака. Након тога, о спасавању деце није причала а њен лик и дело се тек у последњој деценији овог века расветљавају. Умрла је у Инсбруку 1978.

Франц Беме и масовна стрељања по Србији

Генерал Франц Беме је, као официр аустроугарске војске која је поражена у Првом светском рату, војнике Вермахта у Србији видео као “осветнике” изгубљеног аустријског царства. Њега Хитлер поставља за новог командата у окупираној Србији септембра 1941. По немилосрдности Беме је испунио фирерова очекивања и издао једно од најсуровијих наређења Другог светског рата, да за сваког погинулог војника Вермахта или Фолксдојчера буде стрељано 100 и за сваког рањеног 50 српских цивила. Тако су почела масовна стрељања недужног становништва у Драгинцу, Kрагујевцу, Kраљеву… Франца Бемеа су у Норвешкој 1945. заробили Британци. 1947. У Нирнбергу је оптужен за злочине почињене над цивилним становништвом у Србији. Суђење није дочекао јер је извршио самоубиство 29. маја 1947.
Франц Беме. Фото: Приватна архива

– Ако се изузме пар историчара, у Аустрији се до тренутка емитовања није ништа знало, како о злочинима аустријског генерала Франца Бемеа тако и о злочинима аустријских војника и нижих официра 1941. године на простору окупиране Србије. Аустријска јавност је сада први пут суочена са злочинима сопствених суграђана на простору ондашње Југославије, који су до сада паушално приписивани Немцима. У Аустрији се врло мало знало и о усташком режиму и његовој намери да ондашњу НДХ “очисти” од српског живља, а ништа се није знало о свирепости и масовности њихових злочина.

Аутор филма је убеђен да ће, како Срби тако и Хрвати, бити изненађени неколицином чињеница о раду Диане Будисављевић и њене акције за спашавање српске деце.

– А већи део српске јавности ће сигурно бити изненађен чињеницом да је најсвирепији и најмасовнији злочин у Другом светском рату на простору окупиране Србије почињен од стране Вермахта био у Драгинцу, једном малом месту недалеко од Лознице. Ту је број жртава већи него у Kрагујевцу. У Драгинцу је стрељано најмање 3.000 људи, од којих је било 305 деце старости до десет година.

Драгинац, западна Србија, поприште масовног злочина над локалним становништвом у Другом светском рату.

У вишегодишњем раду на овом филму, Добрић је прешао око 30.000 километара истражујући и снимајући. Био је више пута у Босни, Хрватској, Србији и наравно Аустрији – од Беча до Тирола.

– Реч у филму имају жртве терора Вермахта у Србији и жртве усташко-фашистичког режима у Хрватској, које су на нашу велику срећу живе и још увек вољне да говоре, али и историчари из Србије, Хрватске и Аустрије. Било ми је важно да сваки историчар говори о злочинима својег народа.

Посебно су емотивна сведочанства Босиљке Лончар из села Kусоње код Пакраца и Јелене Радојчић о данима у усташким логорима и прича очевица Миодрага Јоксимовића из села Драгинац код Лознице о Бемеовом злочину.

Босиљка Лончар. Фото: Приватна архива/Зоран Добрић

– Историчари су се најискреније трудили да ми пруже своје архиве и документе на увид – без резерве. Можда је и највећи документаристички квалитет филма управо његов приступ архивском и документарном материјалу из свих горе наведених земаља, уз додатак Немачке. Наравно, најтежа и најболнија су сведочанства људи који су као деца преживели страхоте Јасеновца и Старе Градишке, и стрељања Вермахтових “казнених” хорди – каже Добрић.

Већ је, како каже, више хиљада људи коментарисало филм и њихове реакције иду од запрепашћења оним што су видели, преко питања како је могуће да се до данас у Аустрији о томе врло мало или ништа не зна, па до речи искрене захвалности за ново представљање сопствене прошлости.

Миодраг Јоксимовић. Фото: Зоран Добрић

– Мислим да овај филм нуди могућност младим људима, да боље разумеју анимозитете својих родитеља према неким другим људима или чак неком другом народу и да истовремено оду корак даље. Јер ништа није само црно или бело. Филм се не бави заједничким или националним кривицама и заслугама, већ појединачним људима и њиховим делима, у времену које свакако можемо да посматрамо као једно од најтамнијих у новијој историји, али које је свакако имало своје светле тренутке и људе, свеједно на којој страни су они онда били – сматра Добрић.

Kо је Зоран Добрић

Овај документарни филм је, пре свега, рађен за аустријске и гледаоце ЕУ али Добрић се искрено нада да ће бити приказан како у Србији тако и у Хрватској, међутим то искључиво зависи од интереса телевизијских кућа.

– Било би ми драго да филм виде, пре свега, млади људи и они средњих година, сви они који су радознали и окренути животу. Kолико год се мој филм бави тешким људским искуствима и на тренутке показујући слике крајње и бесмислене људске патње, он је прожет искреном жељом за животом који нас све спаја – каже Зоран Добрић.

Зоран Добрић рођен је у Смедереву где је и започео новинарску каријеру као репортер у Радио Смедереву. Након одласка у Аустрију, наставља своју новинарску делатност на државној телевизији и радију ОРФ од 1991. као репортер и документариста. Током деведесетих година прошлог века, извештавао је и са простора Југославије.

Добитник је бројних награда за свој рад. Године 2009. понео је највишу аустријску награду Роберт Хохнер за истраживачко новинарство а две године касније освојио је награду Kлаус Гатерер за достигнућа у социјално ангажованом новинарству.

Извор: НОВА.РС

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: