“ОЛУЈА” ЈЕ ЖИВИ ДОКАЗ ДА, ако Хитлер и није победио, његови следбеници у Хрватској свакако јесу

Пише: Горан Бабић

(Из текста “Олуjа”, обjављеног у Просвjети, новинама за културу Српског културног друштва Просвjета, Загреб, броj 126, jули 2015.)

Кад већ расправљамо о ноторним стварима jедно jе jасно – у животу ове генерациjе нема ничег “ноторниjег” од “Олуjе”. Не стављам (из више разлога) знак jеднакости премда становите сличности постоjе, али бар мене “Олуjа” донекле подсjећа на Јасеновац у коjему jе и моjа (маjчина) фамилиjа изгубила чак деветеро ближих и даљих рођака. Наравно, страдања су у коjечему неуспоредива, али jе оно основно, оно битно и суштаствено (да тако кажем) или исто или блиско или сродно а своди се на прогон, затор, ишчезнуће, нестанак читаве jедне етничке скупине. У логору се таj злочиначки наум изводио четири године, такозваним класичним средствима примjереним дилувиjалцима из Загоре (дилувиjални човек jе, по лексикографу Милану Вуjаклиjи, преисториjски човек, прачовек – нап. И. Б.) па таj арсенал мучила данас зовемо експонатима (сjекира, пањ, вjешала, нож, жица, жица, жица), а свега педесет година касниjе Мерчеп, Норац, Орешковић, Главаш, итд. све то исто (слично, сродно) изводе уз помоћ селотеjпа или америчких сателита (Питер Галбраjт) или судиjа у Хагу (Теодор Мерон).

Резултат тих дваjу различитих а дакле сличних операциjа jест jеднак и док jе у Јасеновцу броj убиjених већи, у “Олуjи” jе већи броj несталих, ишчезлих. Ако на суштину ствари погледамо из тог ракурса (а суштина jе, не заборавимо, пут, начин и средство да се у нашоj домовини Хрватскоj напокон дефинитивно риjешимо Срба, тог реметилачког фактора), онда jе “Олуjа” неуспоредиво ефикасниjа. Не само да jе jефтиниjа, краћа и практичниjа (те “хуманиjа” и цивилизираниjа), него jе и неосуђуjућа све док jе Мерона и Мерончића, тих Јевреjа за кућну употребу, вjештих да говно упакуjу у станиол тако да се етничко чишћење големих размjера никако не подведе под термин геноцид.

Прочитаjте jош:

Страшан jе бездан у коjи jе усташлук, оваj наjновиjи, срозао Хрватску

ОДГОВОР БОРИСУ ДЕЖУЛОВИЋУ: „Олуjа“ ниjе почела балван-револуциjом, већ jе почела 1941. године!

Кад jе “Олуjа” у питању, од следеће године Срби ће ту акциjу морати да хвале или да о њоj заувек ћуте

Зар ниjе ноторно да су данас, четврт виjека од почетка Туђманове идиотариjе, велика подручjа Хрватске потпуно пуста, ненастањена? Ту се, претпостављам, Срби неће вратити, али свака пуста земља иште човjека, житеља, становника, напросто вапи за њим па ће се jеднога дана и у тоj хрватскоj вукоjебини (топлиjоj од хладног и пустог Сибира) поjавити људска нога. Хоће ли она бити афганистанска, сенегалска, бангладешка, сириjска или нека пета и педесета, сасвим jе друго питање, а ниjе га могуће риjешити блесавим Туђмановим пресађивањем пелцера из Јањева, коjи се истински ниjе примио ни у Кистањима.

… У Међугорjу се, додуше, види оно што не постоjи (Госпа), а у Лици, Буковици, Грахову, Гламочу, Петровцу итд. се не види пустош, жалосне раздаљине од стотину километара без живе душе. … Ово постоjеће стање (пустош и празнина) очито никоме не смета нити се било коjи домовине син/ац због тога узбуђуjе, а замислимо да се неким случаjем у ту географску рупу одjедаред или поступно усели пет милиjуна мирољубивих Кинеза, што за њих (Кинезе) и ниjе неостварива броjка. Да ли би хрватски бискупи на такву сензациjу остали ниjеми или би њихова брижна конференциjа евентуално обjавила какво саопћење кад се већ рупа, пустош и празнина попунила људским бићима? Јер jе Кинез, иако жут, свеjедно људско биће, додуше друге вjере. Не могу, ни у наjцрњем сну, замислити што би на ту тему изjавио кардинал Бозанић, онаj што много рjечитиjе збори у Блаjбургу него у Јадовном, гдjе додуше jош ниjе био.

… “Олуjа” jе, све у свему а гледаjући из европског ракурса, цивилизациjски преседан. То jе несумњиво злочиначки акт, раван Хитлеровоj идеjи о пресељењу Јевреjа на Мадагаскар (или Стаљиновоj замисли о jевреjскоj републици негдjе близу Монголиjе), али за разлику од наведених рjешења (коjа нису проведена), ово jе реализирано и данашња га европска цивилизациjа као таквог ниjе санкционирала. Какво уопште треба да буде етничко чишћење масовних размjера па да га Брисел, Хаг, Париз, Лондон, Берлин… препознаjу? … Ако се одвиjа на тракторима да ли се такав приjевоз уклапа у стандарде тамошње администрациjе? Како се третираjу спаљене куће, побиjене старице и старци? Живад, перад, разорене цркве?

И да ме се схвати криво ни погрешно. Ово jе текст о “Олуjи”, ово ниjе текст о злочинима из ратова деведесетих, коjи су се (злочини) мањи или већи десили на свим странама у Хрватскоj и другдjе. Нису у том погледу ни краjишки Срби недужни и невини (те се њима через тога судило и суди), али се из читавог тог вампирског колоплета управо “Олуjа” (чак не и “Бљесак”) издваjа своjом грандиозношћу, масовношћу и посљедицама. Као што се зна, српски народ у Хрватскоj ниjе на првим (ни на другим, ни на било коjим) изборима гласао за ХДЗ, а био jе конститутиван (народ а не мањина!) и хрватски му jе Устав jамчио такав (правни) статус. Управо jе та чињеница … довела наjпрво до измjене Устава (Смиљко Сокол), а затим и до референдума о отцjепљењу од Југославиjе те на концу конца и до “Олуjе”, односно претварања Срба у мањину, коjа jе изгледа само у рату против усташа била већина.

Прослава “Олуjе” ниjе заправо друго до триjумф хисториjског ревизионизма и то знаjу сви, и они коjи jе прослављаjу и они коjи се тоj прослави (бар у души jер jавно не смиjу) противе. “Олуjа” jе живи доказ да, ако Хитлер и ниjе побиjедио, његови сљедбеници свакако jесу. Да ниjе тако, ни преживjеле усташе данас у Хрватскоj не би примале мировину нити би динамит дигао у зрак толике хиљаде (пардон тисуће) партизанских споменика. Или укратко – они ће можда и славити први партизански одред у Сиску (не и у Србу), али ће под његову петокраку у све гушћем мраку обавезно подметнути фитиљ.

(Приредио: И. Брезац. Интермагазин)

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

20 година од “Олуjе”: Свет нек зна да бол не пролази – Jadovno …

Писмо Епископу Јовану Ћулибрку

Док jе живих сведока, биће и истине

Реаговање Међународне комисиjе за истину о Јасеновцу на изjаву Епископа Јована Ћулибрка за „Недељник“

Владимир Умељић: „Свети“ Алоjзиjе Степинац и Срби

Јасеновац – Јадовно 1941.