Олтар баке Саве

Сава Новаковић (85) из Доњег Селишта успјела је насамарити преваранте, лажног полицајца и његову асистентицу. То није ни чудо с обзиром на њена животна искуства с ратовима и збјеговима.

Повратници на Банији и Кордуну, уз све тешкоће на које, због неажурности и немара чиновника у локалним управама и самоуправама, наилазе у остваривању својих гарантованих права, на мети су бројних превараната. Они свакодневно обилазе забачена села и засеоке, тражећи жртве. На мети су углавном времешни становници који живе сами у забитима, а дрске преваре толико су маштовите да насједају и они најопрезнији.

Тако је, недавно, преварант обилазио куће у засеоцима Доњег Селишта крај Глине, представљајући се као радник једног телефонског оператера и од претплатника узимао по 50 куна, објашњавајући да је ријеч о некаквој новој понуди која ће донијети појефтињење услуга у будућности. Неколицина мјештана је насјела, а дрском ‘инкасатору’ изгубио се сваки траг. Врхунац домишљатости добро припремљених превараната догодио се љетос, а на видјело је, сасвим случајно, изашао ових дана. Сава Новаковић, осамдесет петогодишња старица из Влаховића на Банији, за длаку је избјегла да постане жртвом препредених пљачкаша.

Једног пријеподнева посјетио ју је пар људи. Мушкарац је био у плавој полицијској јакни, а саучесница, млађа женска особа дошла је у цивилној одјећи. Представили су се као радници полиције. Сава их је увела у кућу и почастила, а ‘полицајац’ је питао коме је посљедњи пута нешто плаћала с новчаницом од 200 куна. Када је старица одговорила, напоменуо је да је истрагом утврђено како је управо та новчаница била лажна, па јој је наложио да због прегледа, пред њега и његову колегицу, ‘стручњакињу’ за кривотворене новчанице, донесе сав новац који има у кући.

У једном куту собе, Сава је уредила својеврстан олтар с хрпом фотографија своје двоје дјеце, четверо унучади и четверо праунучади.

– Имала сам у кући само 300 куна и то сам ставила пред њих. Тада ми је рекао да у склопу истраге морају претрести кућу како би утврдили да је то заиста сав новац који посједујем. Тада су ми постали сумњиви, али због страха нисам се усудила питати за налог па сам им дозволила да све прегледају и претуре. Отварали су ладице и ормаре, загледали испод мадраца и кревета, завиривали у све ћошкове и преграде. Били су видно разочарани. Почели су ме испитивати да ли ми и колико често нетко долази у посјету. Тада сам се сјетила једне наше комшинице чији муж ради у полицији, те им рекла како она зна повремено навратити. Чим су чули да јој је муж полицајац, без ријечи су одмаглили из куће, а мојих 300 куна остало је столу. – присјећа се старица.

Домишљата Сава Новаковић спасила је свој новац, али о посјети превараната није обавијестила полицију, гдје су за случај покушаја преваре сазнали тек када смо их, након разговора са старицом, питали за коментар. Службеница за односе с јавношћу Полицијске управе Сисачко мославачке Ива Дворски, одмах је обавијестила надређене и у Влаховић је кренула полицијска патрола. Сава је и њима поновила причу коју је испричала нама.

– Нажалост, готово да не можемо ништа учинити јер је од покушаја преваре прошло неколико мјесеци. Сава Новаковић требала нас је о томе одмах обавијестити – каже Ива Дворски, и додаје да је полицији познато како су усамљени становници забачених села на мети превараната и пљачкаша.

– Понекад успијемо случај ријешити и привести осумњичене, но, неријетко им се губи сваки траг. Посебно смо беспомоћни, као у овом случају, када информација до нас стигне с неколико мјесеци закашњења. Може се претпоставити и да за преваре никада не сазнамо, јер људи једноставно то не пријављују, поготово ако је ријеч о мањим новчаним износима или мањој материјалној штети. Још једном апелујем на становнике да сваки, па и најмањи покушај преваре, па чак ако је и ријеч само о сумњи, одмах пријаве полицији – савјетује Ива Дворски.

Посјета лажних полицајаца и покушај дрске крађе, према ономе што је Сава Новаковић у свом дугом животу доживјела, права је ситница и вјеројатно због таквих искустава није нити обавијестила полицију. Драматични догађаји и несреће које су Сави Новаковић у више наврата мијењале смјер животног пута, започеле још за Другог свјетског рата.

У ово партизанско село 1941. упали су усташе, палећи и убијајући све пред собом. Савиног оца Станка убили су међу првима, а она, тада једанаестогодишњакиња и њена мајка дале су се у бијег. Кроз дубок снијег, без хране, босе и голе, данима су бјежале преко планина, све до Ливна и Дувна у Босни. На прољеће 1942. су се вратиле на родну Банију, једва преживјевши недаће које су их пратиле путем. Сава се удала 1952. и с мужем је живјела у Влаховићу све до коловоза 1995.

– Почетком августа 1995. опет је требало бјежати. У селу је настала стрка, палили су се трактори, утоваривала сиротиња у приколице и колона је полако кретала према Двору. Како ми слике оних дана када ми је погинуо отац, па оног страшног сњежног путешествија у Босну нису изблиједјеле, одлучила сам да останемо код куће, па шта буде. Хрватски војници остали су у селу готово мјесец дана. Спавали су на штагљу и у штали, у кућу гдје смо ми били нису улазили, нас нису дирали и сваки дан су нам доносили нешто од своје хране. Знали су да смо гладни. Ми смо имали краву па сам им сваког јутра кухала млијеко. Једина несрећа у селу догодила се првих дана Олује када је убијен мјештанин Илија Новаковић. Кретао се путем према цркви, војници су му говорили да стане, почео је бјежати, нагло се окренуо, у руци му је била пушка и тада је убијен. Нас остале нитко није дирао нити злостављао – присјећа се Сава.

Неколико мјесеци након Олује умро је Савин муж, а син и кћерка отишли су, са својим обитељима, у Шабац и Београд, гдје и сада живе. Повремено се посјећују, барем једном годишње. У једном углу собе, старица Сава Новаковић уредила је својеврстан олтар с хрпом фотографија своје двоје дјеце, четверо унучади и четверо праунучади. Попут некаквог вјерског обреда, барем једном дневно сједне пред фотографије својих најмилијих, дуго их проматра и разговара са њима. То је све што јој је још преостало, па смежурани старачки прсти, када додирују ликове на сликама, мијешају у срцу тугу и радост, а не се зна што је веће.

Пише: Владимир Јуришић

Извор: Novosti

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 15. новембра 2015. године.