Olivera Šekularac: Da l’ da jaučem ili da mučim, muk samo poneko čuje, prepozna…

O Pokrovu kad bi u crkvu zavičajnu trebalo poći tragovima predaka, najpre tiho, suzno zamolim Gospoda i sve naše pretke mučenike da nama, koji smo ostaci naših preživelih loza, da utehu i snagu da ostanemo pod Bogorodičinim plaštom.

Mi koji znamo šta znači slava u Vrepcu pod nebom, pod onim istim nebom pod kojim su se vekovima rađali oni čiju krv nosimo…

Od njihove duše je i to nebo, kosti u zemlji, koren na nebu. Ako išta pamtim i znam, a pola života sam na sreću uz Baku provela, znam da je moj deda Nikola redovno crkvi hodio. Njega ubiše tuđi u njegovoj ’45-oj, crkvu srušiše oni koji za Boga ne znadoše… kamen od naše kuće odnesoše isti takvi, kamen ćuti, ali ja pamtim istinu.

Neka im je Bogom prosto, samo neka ne misle da taj kamen ne pamti i moju baku, da ne pamti miris kuće i rađanje dece, kovačku vatru mog dede. Nemam ni fotografiju, izgorele su kad je kuća zapaljena, samo crtež kuće moje tetke je ostao. Ona je, kao i svi, umrla željna i gladna svog doma.

Opet sve pritiska, skupe se sve predačke boli..

Zamolih umetnika, slikara, Jovu Puškara, a koga bih do zemljaka po Krajini, da mi naslika crkvu iz dedovine. Imam samo fotografiju… „Crno bela je“, odgovori on…Vi ćete joj boju udahnuti… Da l’ da mu ridajući kažem, vrisnem, da mi je tu baka poslednja bila zatvorena, držeći mog malog strica u naručju na vratima opkoljene i spremne crkve za paljenje.

Da l’ da jaučem ili da mučim, muk samo poneko čuje, prepozna…

Onda dođoše i Talijani u čudu šta se radi od naroda i spasiše ih. Smenjivale su se razne sile, svako se priklonio onom u šta veruje…

Naslika mi Jovo crkvu, oživeše stare staze, svako svojim putem ide, a meni osta ovaj predački pod pokrovom Bogorodičinim, njega nisu srušili. A neće srušiti ni ovu zahvalnost rodu, što se nije prodao ni izdao.

Decenijama raste drveće u dedinoj šumi, zna šuma, a znamo i mi koji svu ovu bol i muku prenosimo generacijski.

Pre par dana moj otac me upita „Olivera, kad si bila i Lici? Vidi li se još mesto na jasenu ispred kuće gde je deda ukucao alku da veže konje kad potkiva…“

Šta da mu odgovorim, da sam dugo grlila drvo… da mu kažem da još plače smolom, a mi bolom. Ta rana na drvetu je jedini dodir mom ocu sa ocem, drvo koje su obojica dotakli. Ostaćemo večiti tragači za našim zavičajnim nitima. Ostaše naši kićeni biljci, sreća pa su nas bake okitile istinom..

One koje su očuvale ognjišta i iz pepelišta vatru iznova palile i pod vedrim ili tuđim nebom, da bi sačuvale preostale živote. Oni koji znaju kakav je to put bio, znaju i vrednost neba iznad svog ognjišta nedoživljenog.

A Jovo nije naslikao samo crkvu i nebo, već čitave živote.
Hvala mu.

Izvor: Fejsbuk stranica – Olivera Šekularac

Od istog autora:

Olivera Šekularac: E moj deda, aoj Liko

Otišao je naš Dimitrije

Književna nagrada Miodrag Borisavljević za 2013. godinu dodeljena Oliveri Šekularac iz Prigrevice

MOM DEDI NIKOLI