Oliver Frljić: Teatar na mestu zločina

Oliver Frljić uoči večerašnje premijere predstave „Aleksandra Zec“ u riječkom HKD: Kao u „Antigoni“, još se spotičemo o leševe koji nisu dobili pravo da budu ukopani

TOKOM jedne ratne decembarske noći, pripadnici hrvatskog MUP-a (takozvani „merčepovci“) upali su u kuću srpske porodice Zec. Oca Mihajla ubili su pred kućom, a majku Mariju i dvanaestogodišnju kći Aleksandru odveli na Sljeme i izvršili egzekuciju. Na izmaku te 1991. godine petnaest hitaca je završilo u glavama žrtava, koje su potom bačene u jamu u blizini Planinarskog doma Adolfovac. Dvoje mlađe dece, Dušan i Gordana, sklonili su se kod komšija. Za ovaj zločin niko još nije odgovarao. Jednog od egzekutora Franjo Tuđman je odlikovao Redom Nikole Šubića Zrinskog (da bi kasnije postao i pripadnik obezbeđenja ministra odbrane Gojka Šuška), a preživelim članovima porodice je odlukom hrvatske vlade, pre deset godina, dodeljena – jednokratna novčana pomoć…

Ovaj zločin u središtu je autorskog projekta Olivera Frljića, koji se večeras premijerno izvodi na sceni HKD teatra Rijeka. Predstavu „Aleksandra Zec“ reditelj Frljić smatra izuzetno važnim prilogom u suočavanju s prošlošću i izgradnji zdravije društvene zajednice. Zato, u najavi predstave kaže:

– Nakon više od dvadeset godina ime Aleksandre Zec još uvek je demarkaciona linija u hrvatskom društvu. S jedne strane su oni koji lamentiraju nad pravosudnom farsom koja je poznate ubice, bez obzira na sva priznanja i materijalne dokaze, ostavila na slobodi. S druge strane su, pak, oni kojima Aleksandra Zec služi isključivo za uspostavljanje razlike između „naših“ i „njihovih“ žrtava, pri čemu se pokazuje da dominantna matrica mišljenja Domovinskog rata nije otišla daleko od ove viktimološke dihotomije. Ova predstava pokušava nešto drugo: videti koliko je hrvatsko društvo, 18 godina nakon rata, spremno na suočavanje s onim što za njega realno i simbolički predstavlja stradanje porodice Zec. Kao i u „Antigoni“, mi se još spotičemo o previše leševa koji nisu dobili pravo da budu ukopani.

Koliko je, posle više od dve decenije hrvatsko društvo odlučno da spreči „mogućnost da se pravda ne dogodi“?

– Hrvatsko društvo nije homogeno po pitanju proteklog rata i svega što se u njemu događalo – kaže za „Novosti“ Oliver Frljić.

– S jedne strane su oni koji se i danas drže teze koju je stvorila Tuđmanova politika, da se u tom ratu s hrvatske strane nije mogao dogoditi zločin jer je bio odbrambeni. Famozna Deklaracija o Domovinskom ratu dokument je koji je tu tezu hteo podići na nivo službene istine. Međutim, postoje i oni koji su svesni da je takvih zločina bilo i koji su od samog početka javno govorili o njima.

Po mišljenju našeg sagovornika, slučaj Aleksandre Zec najbolje odslikava zajednicu koja ni dan-danas nije zajednica svih svojih građana. To potvrđuju i neki drugi slučajevi:

– Suđenje za zločine u ratnoj luci „Lora“ otvoreno je pokazalo pristranost jednog dela hrvatskog pravosuđa. Događanja oko ćirilice u Vukovaru i prikupljanje potpisa za referendum koji je u direktnom sukobu s ustavom zagarantovanim pravima nacionalnih manjina, takođe su primer u kojem većinski narod želi legalizovati jedan oblik diskriminacije dela svojih građana.

U programu predstave su stihovi iz „Jame“ Ivana Gorana Kovačića, koji u generacijama Jugoslovena još bude podjednako duboke asocijacije i emocije. Da li će, posle više od pola veka, moći da ih probudi i predstava posvećena tragično stradaloj devojčici – bez političkih, nacionalnih ili ideoloških predrasuda?

– Nadam se da hoće, mada puno toga govori protiv. Iako je nastala u drugačijem istorijsko-društvenom kontekstu, Kovačićeva „Jama“ i danas ostaje zaglušujući antiratni krik. Njen jezik transcendira vreme i mesto na kojem je napisana i postaje univerzalna osuda svih fašizama i onoga na što su oni spremni svesti ljudski život. Pritom „Jama“ postaje i metafora svih onih ideoloških sistema koji nasilnom smrću pokušavaju izbrisati individuu kroz čin kolektivnog ubijanja i brisanja njegovih tragova. Bivša Jugoslavija je prepuna „Jama“. Srebrenica, Tomašica, ratno groblje duševne bolnice Sokolac – samo su neke od „Jama“ koje nam je ostavio prošli rat.

Na prvom izvođenju, ipak, neće biti preostali članovi porodice Zec:

-Pozvali smo Dušana i Gordanu, ali oni neće prisustvovati premijeri. Razumem njihov bol i sve kroz šta su prolazili, kao i ovu odluku. Nadam se da će u budućnosti, kad prođe medijska pompa, ipak imati prilike da vide predstavu koja je napravljena u spomen na njihove najbliže…

RIJEKA

Umesto u Zagrebu, „Aleksandra Zec“ odigraće se u Rijeci.

– Iako se zločin nad porodicom Zec dogodio u Zagrebu i iako bi on predstavljao logičan izbor za postavljanje predstave o njemu, na kraju mi je drago da se ista realizovala u Rijeci, koja je pokazala ne samo da je jedan od najtolerantnijih gradova u Hrvatskoj, već i svoju spremnost da se bavi i ovakvim temama.

Predstavu su sufinansirali Grad Rijeka, Odjel za kulturu, Primorsko-goranska županija, Srpsko narodno vijeće RH i Ministarstvo kulture Hrvatske.

Izvor: Večernje Novosti

Vezane vijesti:

Stradanje porodice Zec u Zagrebu – Jadovno 1941.

Merčepova polja smrti – Jadovno 1941.

„Tuđman je znao za ubistva Srba“ – Jadovno 1941.