Окупатори Србије стожери нове војске

Како је и зашто пропао први покушај историјског измирења Срба и Хрвата. Аустроугарски официри Хрвати нису остали верни заклетви Краљевини СХС

Примајући НИН-ову награду јануара 1990. године за роман „Вазнесење“, данас, већ помало заборављени писац Војислав Лубарда, подсећајући на 70 година од постанка југословенске државе и првог „историјског помирења“ Срба и Хрвата, рећи ће да су Срби из Србије учинили оно што им је одвајкада лежало у природи – „да праштају и најгорим душманима“. Овај књижевник, који је седамдесетих година прошлог века морао да избегне из Сарајева само зато што није могао лицимерски да прикрива ко је и шта је, додао је том приликом „да Срби, односно њихови политички прваци, нису олако, чак безумно, опростили крвницима који су немилосрдно касапили српски народ од 1914. до 1918. године, да неке од њих режим Карађорђевића није уздизао до највећег достојанства“, сигурно је да би „1941. године било упола мање усташких кољача и упола мање покланих Срба…“

Тешко је пронаћи, у целој Европи, да је било која држава поступила попут Срба из Србије, важном шрафу у победи савезника у Великом рату, и творцима Југославије.

Политички врх Србије, као први корак у показивању и доказивању искрених намера у свејугословенском приступу и поштовању националног питања, отворио је процес националног историјског помирења. Први корак је био да избрише све оно што се збило до 1. децембра 1918. и преда заувек забораву. То је требало да буде основа за заједнички живот у новој држави. Истовремено, ово је био и сигнал другим народима, а најпре Хрватима, да Србија није оно што је о њој ширила пропагадна машинерија из Беча и да Срби не желе да буду тлачитељи троимене браће.

Стварањем заједничке државе Хрвати и Словенци су за почетак ушли у блок оних који су тријумфовали и тако били ослобођени плаћања огромних ратних штета. Истинске намере српске стране најбоље илуструје масовни пријем бивших аустроугарских официра, посебно Хрвата, у нову југословенску војску. Један аустријски историчар, Једличка, пишући о овоме, и то с поприличне временске дистанце, после Другог светског рата, изнео је тврдњу да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства, „није тако благонаклоно односило према бившим официрима Црно-жуте монархије, као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“.

У нову, југословенску војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, од генерала, до нижих официра, који су окрвавили руке, какав је био случај и са злогласним гувернером за време окупације, грофом Јоханом Салисом Севићем, који је јавно по Београду говорио да „Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију“.

У југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и један Славко Кватерник, који је био мајор и шеф политичког одељења Војне управе за Србију. Тај исти човек ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманску усташку државу. Од 1915. до 1918, за време окупације, водио је најповерљивију политичку групу. Иако познат као изразити „србождер“, примљен је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Пошто је једно време провео у штабу Потиске дивизије, касније је постављен за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију“ и, затим, одликује Орденом Белог орла.

Међу бившим аустроугарским официрима који су примљени са чином више у југословенску војску, била је група официра и подофицира који су били носиоци Ордена Марије Терезије који је аутоматски доносио и титулу барона, односно припадност аустријском и мађарском племству. То су били Георг Драгичевић, Иван Искрић, Владимир Акса, Гојкомир Глоговац. Ово највише војничко признање добијали су за масакр српских војника по преласку Дрине.

Већина аустроугарских официра Хрвата није остала верна заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Неки су се одмах ставили у службу држава које су желеле распад Југославије. А други су то урадили 1941. године, чим је нацистичка Немачка напала Краљевину Југославију.

Колико је било крхко ово „историјско помирење“ и колико је била штетна одлука о пријему у југословенску војску толиког броја бивших аустроугарских официра, углавном без икакве провере, говори податак да је у прве четири године постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца забележено 19 шпијунских афера иза којих је, углавном, стајао Стјепан племенити Саркотић, окупациони гувернер БиХ, који ће емигрирати у Беч и суштински бити формални основач усташког покрета.

Најзначајнија афера је забележена у лето 1923, када је откривена озбиљна тајна организација бивших аустроугарских официра Хрвата који су се спремали да новој држави, под чију су заставу ступили, задају смртни ударац. Васа Казамировић пише да је центар шпијунске државе био у Загребу, са јаким испоставама у Вараждину, Вировитици, Скопљу, Битољу и Дебру. Из Дебра су краци ишли ка Албанији, односно према Тирани. Тих дана ће се у београдској штампи појавити први захтеви за уклањање бивших аустроугарских официра из југословенске војске.

– Аустроугарски дух не сме се више трпети у војсци, јер за њу представља највећу опасност – писало је, између осталог, у „Времену“ 17. јула 1923.

У траг овој завереничкој организацији ушло се после хапшења Данице Андролић, личне секретарице вође Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, на југословенско- италијанској граници. Код ње су пронађени компромитујући докуменати, управо везани за ову тајну организацију.

На челу завереника налазио се потпуковник Славко Кватерник кога ће лично краљ Александар одликовати. Приликом хапшења код њега је пронађена студија, намењена Италијанима, о стању на југословенским границама. Поред официра, у овој групи било је и личности које су имале високе положаје у државној управи, банкарству и индустрији.

Одлука краља Александра да масовно прима у југословенску војску аустро-угарске официре из Хрватске, па да тако ојача југословенску војну силу, могла би се правдати опасношћу од избијања рата са Италијом, који је тих година висио у ваздуху, али и традиционалном нетрпељивошћу Хрвата са комшијама са Апенинског полуострва. Међутим, време ће га убрзо демантовати. Већ 1920, када су велике силе биле одлучиле да предају Ријеку Италији и када је само корак делио од ратног сукоба, у Загребу, а добрим делом и у остатку Хрватске, није показан ни минимум воље да се ратује и брани овај град. Документа говоре да су се на митинзима у том делу земље, који је требало да подигну патриотску атмосферу, напротив, чуле пароле и узвици: „Не требамо рата, нека иду господа у рат, доље Србија!“

Када је 10. априла 1941. проглашена Независна Држава Хрватска, 3.600 официра југословенске војске постаје стожер Павелићеве војске. Међу њима су били – 31 генерал, 228 пуковника, 254 мајора, више од 1.000 капетана, 500 поручника…

СВЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ БИЛЕ ЗА ЗАЈЕДНИШТВО

Када је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, и кад се Народна скупштина Србије, 29. децембра 1918. године, састала да то потврди или одбаци, ниједна озбиљнија политичка партија није ни помислила на то да акт од 1. децембра те године доведе у питање. Све су странке једногласно биле за улазак Србије у нову државу, иако је сваком од присутних посланика било потпуно јасно да се Србија тиме „претапа у Краљевину СХС“, и то без икаквих услова, не задржавајући никакву аутономну власт, а допуштајући истовремено постојање покрајинских управа у другим областима.

Тек кад су Хрвати почели опструкције у новој држави, у Београду ће се чути први гласови да Југославију није требало стварати, да је било боље да се формира самостална држава, укључујући територије где су Срби били већински народ.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Да ли је Краљевина СХС била грешка? | Јадовно 1941.

Прва деценија заједничког живота: Како су Срби и Хрвати …

Краљ Александар I Карађорђевић – заблуде и чињенице …