Одгледах „Олују“. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације, говори, парастоси, с једне и славље и еуфорија с друге стране.
Отишла сам у биоскоп сама јер увек ми је тако најлакше да се суочим с муком и искушењем. А баш то сам очекивала од филма који се бави темом која ми је обележила живот.
Иако сам последњих двадесетак дана прочитала и чула најразличитије коментаре (од оспоравања до дивљења) по глави ми се „мотала“ само једна реченица Јове Максића. Баш уочи премијере, Јово, који иначе тумачи главну улогу, рече – није ово филм за црвене тепихе и избеже, доследан себи, наступе и изјаве за медије.
Да, баш је тако, размишљала сам и ја и нисам могла да се не запитам зашто, уместо само за политичаре, у првом реду на премијери није било места и за оне које је „Олуја“ обележила на најстрашнији могући начин.
Требало је да тамо седе Александра Стјеља и њени брат и сестра, Рајићи којима је на Петровачкој цести убијено двоје деце и многи други који су у „Олуји“ изгубили најмилије или остали инвалиди.
Требало је, ал’ разумем, као новинар, зашто је важно што су се на премијери појавили министри и премијерка.
Док сам седела у удобној фотељи и помало немирно чекала да пројекција почне, помислих – ма није Јово ово ни филм за овакав биоскоп. Боље би му „легла“ нека запуштена и хладна сала из деведесетих, ал’ добро, све је другачије сада. Другачији смо и ми.
Уз смешак бацих поглед на своју „кафу за понети“ безбедно смештену у удубљење на фотељи и паде ми на памет како смо у оној несрећној колони данима безуспешно покушавали да скувамо кафу. Имали смо, ни сама не знам одакле, паковање кафе, али нисмо имали ни џезву, ни шоље, ни кашичицу.
Елем, угасише се светла и из мрака београдског фенси биоскопа изрони моја мука.
Смењивали су се кадрови. Западна Србија је достојно „глумила“ моју Лику, зелена, брдовита, прелепа, а свака нова сцена будила сећања и отварала понеку рану. Немир и неизвесност у данима који су претходили хрватском нападу, страх, очај и неверица у колони избезумљеног народа, немоћни бес због убијених на Петровачкој вести, због стараца смакнутих на кућним праговима, због народа који се, ни крив ни дужан, нашао на том путу без повратка.
Та мучна сећања надвладале су ипак на крају сцене поновног сусрета и живота који побеђује сваку, па и ову несрећу. Сетила сам се својих суза и радости, једног моста у Бања Луци на којем сам, после неколико дана ужасне неизвесности, видела тату. Нема ипак ни речи ни кадрова који би могли описати тај тренутак. Неће их никад ни бити.
Изашла сам из бископа размишљајући баш о томе. Да ли оно што нам се десило пре 27 година ико и ишта може да опише и оживи?
Питала сам се да ли је могуће да нисам ни сузу пустила. Јесам ли превише огрубела или филм није успео да пробуди моје емоције?
Покушавала сам да, у мору ускомешаних осећања и утисака, направим неки ред. Лаик сам кад је филмска уметност у питању и не могу да судим о квалитету овог или било којег другог филма. Могу само да поделим с вама, који ово читате, свој осећај, оно што су у мени пробудила два и по сата биоскопске „Олује“.
Ликови који су осликали крајишку трагедију
„Враћена“ у једно сасвим обично, ветровито и ужурбано београдско вече, схватила сам да су ме уствари највише дотакли људи, карактери, ти готово архетипски ликови којима је Милош Радуновић (редитељ и сценариста) „осликао“ крајишку трагедију. Те ликове сјајно су, говором, осећањем, ваљда и неким генетским кодом, оживели глумци који углавном потичу „с оне стране Дрине“.
Илија (Јово Максић) право је оличење Крајишника. Наизглед груб, спреман да опсује, да се побије и напије, тежак на емоцији и сузи, а уствари бескрајно одан породици, нежан и спреман на жртву. Обичан човек, домаћин који је силом прилика обукао униформу, али који је не скида без борбе и части.
Јела (Марија Пикић) – Илијина жена у чијем лику препознајем све крајишке жене које су тих ратних година страховале и бринуле за децу, мужеве, очеве, браћу. Дочекивале су их и испраћале, често затварале очи пред њиховим грубостима, пијанствима и мукама које су доносили с фронта. Трпеле су и опстајале и, као и много пута раније у смутним временима, чувале породицу и живот.
Петар (Иван Вујић) – Илијин и Јелин син, дечак који је преко ноћи морао да постане човек. Сећам се добро те храбре деце која су данима возила тракторе и аутомобиле спасавајући породице и чекајући сигурни очев загрљај. Било их је много, превише.
Илијин отац (Новак Билбија), Личанин који и даље верује у братство и јединство и први пут улази у цркву кад схвати да излаза нема. Поносан и тврдоглав, човек који не одступа ни кад је најтеже, одан породици, огњишту и завичају.
Брацо (Давор Јањић) – помало карикирани, али такође архетипски лик. Шверцер и профитер, човек који на живот гледа практично, без емоција и илузија. Резервоари њихових аутомобила били су пуни и онда кад је литар бензина коштао 10 марака и када смо ми, обични смртници, могли само да сањамо о вожњи. Ништа им није било свето и страно, све је било предмет трговине, али живот је и њих, као и Брацу, знао сурово подучити правим вредностима.
Дане (Златан Видовић)- лик који се издваја од осталих. Бивши легионар, спреман и паметан, али и довољно емотиван и привржен породици да крене у осветнички поход када сазнаје за брутално убиство брата близанца и његове жене. Мало је било таквих, а требали су нам, пониженима и побеђенима. Требају нам и данас.
Вратише ме ови ликови у те године с почетка 90-их, испунише неком сетом, тугом, али и нежношћу. Препознала сам у њима себе, моје родитеље, рођаке, пријатеље, знане и незнане, преживеле и страдале, Крајишнике који и данас „живе“ Олују.
Свака наша прича могла би да буде сценарио за филм и свака од тих прича носи са собом емоцију коју је готово немогуће преточити у било какву форму и верно је приказати. Због тога нисам плакала. Не зато што филм није добар него зато што сам га „одживела“ пре више од 27 година.
Одживели су га и сви они који су тих дана били у Колони и зато не би требало да страхују од одласка у биоскоп и брину да ли ће моћи да издрже. Издржали смо ми то већ.
И још да „исправим“ Јову! Јесте ово филм за црвене тепихе (ако под тим рачунамо публику, фестивале и сређене биоскопе) и требало би да га, осим нас, виде и они које „Олуја“ није дотакла.
Биће, Јово, да за црвени тепих нисмо ми превише рањени, огрубели и обележени.
Извор: РТС
Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи