Odnos prema Kosovu i Metohiji, nije odnos prema prošlosti, nego isključivo prema budućnosti

O temi obrađenoj u njegovim knjigama, ali i o aktuelnim temama koje se tiču Kosova i Metohije,   sa Nemanjom Devićem , razgovarali smo u Orahovcu, početkom februara 2018. godine.

  Nemanja, kaži mi za početak ovog našeg razgovora nešto o sebi i svom dosadašnjem radu?

      Da započnemo u klasičnom maniru izlaganja biografija: rođen sam 1989. u Smederevskoj Palanci, gde sam živeo do završetka gimnazije i upisivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Po završenim studijama istorije na tom fakultetu, 2013. sam upisao master studije i nakon toga doktorske studije istorije, na katedri za istoriju Jugoslavije. Od srednje škole bavio sam se istraživanjima na terenu i tema mog interesovanja je Drugi svetski rat, žrtve Drugog svetskog rata i građanskog rata. To su teme kojima se bavim i u doktoratu, ali planiram i da vremenom otvaram i neke teme koje su značajnije za naš identitet. Drugi svetski rat je tema koja deli Srbe, građanski rat je ostavio duboke rane na celom našem biću i nekako smo i posle 70 godina prilično ušančeni na svojim pozicijama. Ja sam potekao iz porodica koje su u ratu učestvovale na zaraćenim stranama u oba rivalska pokreta, ravnogorskom i partizanskom pokretu, ali sam nastojao da, koliko mogu, ta suprotstavljena gledišta približim i primirim strasti, bar u toj maloj sredini, 2018. godine. Koliko mi je to pošlo za rukom ne znam, ali definitivno ta tema postaje sve manje aktuelna u smislu da će izazivati strasti – i to je dobro, ali nije dobro ako iz nje nismo izvukli određene istorijske pouke. I tu je misija nas kao istoričara. Imate onu čuvenu knjigu Dušana Kovačevića ,,Dvadeset srpskih podela“, a ima tih podela i više, ali bitno je da nađemo i određene elemente identiteta oko kojih ćemo da se usaglasimo sada, 2018. godine, sa kojima mi idemo kroz 21. i sa kojim ćemo da uđemo kao nacija u 22. vek. Moja želja je da se kroz akademsku i naučnu karijeru kasnije posvetim i takvim elementima. I nadam se da ćemo o nekim od njih razgovarati i u našem daljem toku razgovora.

   Prvu knjigu si objavio još kao maturant gimnazije?

Da, još kao učenik gimnazije, uz pomoć saradnika na terenu, ja sam sakupljao kazivanja savremenika, dokumente, fotografije, otvarao škrinje koje su bile decenijama zatvorene u mom smederevskom kraju. Sve je to objedinjeno u knjizi ,,Istina pod ključem“ 2008. godine, koju sam objavio kao maturant gimnazije. To istraživanje je na kraju imalo čitulju, spisak svih žrtava Drugog svetskog rata u toj sredini, bez obzira kom pokretu i ideologiji da su pripadali. I to je bila moja ideja – da ubuduće radim na knjigama pomirenja u Srbiji. To sam učinio i u dopunjenim izdanjima, kroz saradnju sa Institutom za savremenu istoriju i Muzejom žrtava genocida u Beogradu tokom prethodnih godina.

   Vremenom si proširio krug istraživanja i sve češće si na Kosovu i Metohiji. Šta je to što te ovde dovodi?

   Mene ljudi često pitaju kada odavde dođem koga to imam na Kosovu. Možda bi suviše poetično zvučalo kada bi rekao da imam Dečane, Pećku patrijaršiju, Zočište, Gračanicu, Banjsku, Draganac, Devič… Ali i moji daleki preci po majčinoj liniji su sa Kosova i Metohije. Ceo zaselak jedan u kojem živi oko 1500-2000 ljudi zove se sada Kosovac i svi ljudi su tu došli sa Kosova, zapravo pretežno iz Metohije, u Drugoj seobi Srba, pod patrijarhom Arsenijem Četvrtim Jovanovićem, krajem tridesetih godina 18. veka. Ja sam Šumadinac, to je deo mog identiteta, ali ako sam Šumadinac – kako da se odreknem i mog Kosovca? To je neodvojivo. I to je deo mog identiteta. I nekako, kroz upoznavanje Kosova i Metohije sam, čini mi se, bolje upoznao i sebe i kroz svoju najskromniju podršku obnavljanju svetinja ovde, mislim da sam obnavljao i gradio sebe. Tako da nisam ja pomagao nikome ovde, niti kom Kosovcu, nego su Kosovci i Kosovo pomagali meni, kako da rastem, kako da se usmeravam, kako da se mirim sam sa sobom. Vidite, naš narod je ovde vekovima živeo u ropstvu pod Turcima, ili naša braća preko Save i Dunava pod Austrijom. I živeli su u mnogo težim momentima nego mi danas, ali upravo te svetinje ili ostaci svetinja su sačuvali veru u njima i znali su ko su i znali su šta jedino mogu da budu. I kroz molitvu, kojom su oni ispunili sate, godine, decenije i vekove, oni su opstali. Valjda je to najbolji putokaz i nama šta da činimo u ovim godinama našeg iskušenja i na našim novim raskršćima. Ja se trudim da što češće dođem ovde, da provedem vremena sa dragim ljudima i prijateljima. A nikad se ne vratim u Beograd tužan – iako vidim i stradalni narod i spaljene svetinje, obeščašćene crkve, evo sad pre neki dan u Peći kapelicu Svetog Nikole – nego nekako duhovno jači, jer sam se napojio, zaista, na izvoru vode žive.

   Kao istoričar, imaš pristup nekim zaključanim škrinjama u našim manastirima. Šta može istoričar, u ovo vreme, da otkrije u tim arhivama manastirskim, i šta nam govore ti dokumenti, ti zapisi, o čemu oni svedoče?

   Baš je zanimljivo, sinoć sam do kasno ostao čitajući u Visokim Dečanima važna dokumenta koja se tiču istorije života manastira i, uopšte, ovog kraja i ljudi koji su živeli na ovom prostoru. Pa naiđem na dokument o ideji da se 1930, na 600-godišnjicu bitke kod Velbužda, između Đakovice i Dečana podigne spomenik Svetom Kralju Stefanu Dečanskom. Zamislite to, a kako nam takva ideja danas izgleda neizvodljivo! Pa nađete npr. dokument iz Debra – imamo onu čuvenu pesmu Milana Rakića o napuštenoj crkvi gde kaže kako je okvir ikoni radio umetnik iz Debra – i crkva u Debru se gradi i naša braća iz Stare Srbije traže pomoć od Carske lavre Dečana, jer vele mi smo se 500 godina molili u tami, šapatom, i evo došlo je vreme da zidamo svoju crkvu. Znamo gde je Debar, da je to sad druga država, znamo kakva je etnička struktura stanovništva. Pa dokumente gde se Albanci vrlo često potpisuju ćiriličnim pismom, kada traže nešto od manastira ili kad mu se zahvaljuju za učinjenu uslugu, pa onda vidite i snagu Beograda u tom vremenu. U službenoj prepisci, predsednik opštine iz Dečana, Albanac, služi se ćiriličnim pismom od prvog do poslednjeg slova, potpisuje se takođe ćirilicom. A sad mi kažemo moraju da se uvažavaju svačija prava, pa latinica, pa ravnopravno latinično pismo sa ćiriličnim. Pa onda, ako su ravnopravna ta dva pisma, što onda lupaju, u Vukovaru i u Bosni i u Hercegovini, pa i ovde na tablama kroz metohijska sela, što lupaju natpise i što precrtavaju samo ove nazive sela napisane ćirilicom? Ali da se vratimo na našu temu, nađem i dokument iz Zagorja, kaže ,,mi mali Zagorci blagodarimo na pomoći Visokim Dečanima“, isto oko izgradnje jedne rimokatoličke crkve. I vidite sa sve tri strane: iz Metohije i stare Srbije, sa juga, i iz Zagorja hrvatskog sa krajnjeg zapada Kraljevine Jugoslavije, jedno isto poštovanje prema Srbiji i prema srpskom narodu. Držite te dokumente i kroz njih vidite, osećate tu silu, tu snagu naroda kakav je onda bio. A zatim gledate našu sadašnjicu i vidite veliki pad tog istog naroda. I prosto se nekako zapitate, ako gledate kroz tu jednu dimenziju, kratkoročno: Bože ima li nam spasa. A tu vrlo često, kao ljudi slaboverni, padnemo u zamku, pa kao da mislimo – eto, živimo u 2018. i kao da su nam dani odbrojani. Kao da brojimo do 2020, a do tad kao Srbi šta smo ispunili od nacionalnih ciljeva ispunili smo, posle toga potop. A bitka se bije do u večnost! Do u večnost traje naš Kosovski boj! I kad imamo tu svest, pa kad imamo tu zajednicu, evharistijsku zajednicu, zajednicu pamćenja, to čini naciju, onda na ceo život drugačije počinjemo da gledamo. Naši bojevi onda više nisu od danas do sutra. A ratovi traju, ma kako to sad nekima grubo i agresivno zvučalo. Mi se nalazimo u ekonomskom ratu, u psihološkom ratu, u duhovnom ratu. I sad moramo da spremno dočekamo 2050. godinu.

       Kroz sva ta istraživanja, kojima si svakodnevno zaokupljen možeš da pratiš te uspone i padove kroz istoriju, ali uporedo pratiš i ovo što se danas dešava. Da li ti se čini da se neki događaji, procesi ponavljaju i možemo li iz toga nešto da naučimo?

Ovde na Kosovu i Metohiji je uočljiv jedan proces, mene on podseća na onu epopeju NOB-a, gde su bili spojeni žrtva i podvig pobednika u građanskom ratu. I kad god bi nastupila neka kriza u državi, komunisti su nas vraćali na tekovine te borbe i na tu epopeju. I onda kad je počeo da zvoni alarm, mi smo pevali “Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“. A kad je došao kraj tog sistema 1980-ih godina, mi nismo bili ni svesni do kakvih planetarnih promena dolazi, a kamoli da svedemo bilans i da izvlačimo pouke istorijske epohe. Sad su nažalost ti spomenici partizanskim borcima i nekadašnjim narodnim herojima usamljeni, niko da dođe da im zapali sveću i položi cveće, osim kad dođe 7. jul. E vidite, slično se dešava ovde sa ovim borcima UČK i epopejom koju su Albanci ugradili u temelje svoje samozvane državnosti od pred desetak godina. Gde god da pođete, pored puta štrče neki spomenici, oni slave svoj podvig i žrtve iz 1990-ih. Ali, šta će da se desi 2040. godine, kada ta priča bude izduvana, kad prestanu donacije sa zapada, kad sećanja izblede, a nove generacije požele neki lagodniji život? I ovako se živi teško, mladi Albanci nemaju posla i osećaju da nemaju perspektive, pa masovno idu preko granice i napuštaju Kosovo. Šta će da okuplja Albance kad taj mit bude srušen – mi time ne moramo da se bavimo. Ali treba da se bavimo pitanjem kako će Srbija da izgleda i kako će da se razvija za to vreme, da li će da bude ekonomski, vojno, kulturno, demografski jača? To su ključna pitanja za nas i naše institucije danas. Da li ćemo momenat velikog svetskog preokreta i preraspodele snaga među svetskim silama da dočekamo spremni i dorasli momentu. Imamo mi tu još jedan veliki adut – naše svete patrijarhe i svete ratnike. Pa oni, valjda, rade za nas i dan danas? Kad smo praznovali Svetog Savu, nismo mi samo recitovali Svetom Savi, koji je samo umro i čije su mošti spaljene, nego je živ i sad uznosi molitve za nas pred prestolom Tvorca. I ja mislim da molitve Svetog Save i naših svetitelja danas postižu više za nas nego čitava naša diplomatija. Nije nam dato da sve vidimo i razumemo sa naših pet čula, ali definitivno našem pogledu na sadašnjost, moramo da dodamo i tu, mistično-romantičnu dimenziju.

Boravak u manastiru ti je omogućio da budeš deo Evharistijske zajednice, da učestvuješ u molitvama sa monasima i monahinjama. Možeš li i te slike da približiš onima koji nisu imali prilike da dođu i da dožive sve to i na taj način?

     Ja sam se prvi put pričestio u studentskim danima. Pričešćivao sam se i ranije, ali prvi put sam se zaista ispovedio i pripremao za pričest kao student i neverovatno je bilo to iskustvo blaženstva, mira, spokoja. S druge strane, kao da ste neka ptica pa biste da poletite, oslobodili ste se nečega, ne znate ni sami čega sve. Veliki je to blagoslov. To mi se ponavljalo i ovih dana ovde. Imao sam sreće da sada posetim Pećku Patrijaršiju, Dečane, manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici… Svi mi treba da stremimo visokoj Srbiji. Na primeru Dečana to je i golim okom vidljivo: ovaj naš manastir visok 30 metara, ovako stepenast, pa izgleda kao stepenice koje vode do u Nebesa. Dok je Dečana, dok je takvih svetinja, mi smo ovde. I dolazimo i vraćamo se imamo i gde i da prenoćimo i Bogu da se pomolimo i da se nadamo da ćemo da se vratimo na svoja ognjišta. Još jedna mala slika: bio sam jesenas na Gazimestanu. I sad, zima neka bila, nikad mi, čini mi se, nije bilo hladnije u životu. Prosto drhtim. A došli smo, sa grupom, ranije nego što je bilo planirano, pa se pitam ,,što ovako poranismo ovde, kad ćemo u autobus, smrzosmo se?“ I onda, u jednom momentu, kad sam se osvrnuo oko sebe, vidim onaj mramorni stub, odnosno njegova replika je i dalje tu, tu je spomenik Svetim vitezovima Kosovskim, rađa se novi dan na Kosovu i Metohiji. Nebo je onako bilo crvenkasto i prosto vidite kakav je blagoslov da ste vi tu, a rađa se novi dan na Kosovu i Metohiji. A vi pomislite, ,,pa kakva zima, da vam dođe u rebra? Od čega da drhtite?“ S druge strane, Muratovo turbe, ove novopodignute kućice, kao oni turski čadori između Laba i Sitnice – i sve je isto kao što je bilo, ništa se ne razlikuje od tog vremena. Naš duhovni rat i naša Kosovska bitka u našim srcima još traju u svakodnevnom plebiscitu, u svakodnevnim izborima. I onda osetite tek tu snagu: kakva zima, kakve stvari ovozemljske, niske, male, da nas uzmenire i da nas odvoje od Kosova i Metohije.

     Ovih dana si imao prilike da posetiš i manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici. Ta svetinja je doživela stradanje, pa je obnovljena i sad je pod zaštitom kosovske policije. Sreo si se sa đakovačkim monahinjama, staricama. Kakve slike nam otuda donosiš?

Kad otvorite tu kapiju, koja odvaja manastir od njegove okoline, kao da ste zakoračili u istoriju. Prosto vas obuzmu duhovi tih ljudi koji su živeli tu. Đakovica je meni posebno interesantna još iz devedesetih godina, kad sam bio dečak. Đakovica nam je i po nazivu uvek zvučala arnautski, neka tuđa varoš uz granicu, ali i ne znamo da je taj naziv potekao od jednog velikaša Vuka Brankovića, vojvode Jakova, koji je i svoj novac tu kovao. I onda se sećam jednog momka koji je 2004. godine, posle Martovskog pogroma, Dogandžić se prezivao, došao kod mene, u moj zavičaj, prvo u osnovnu školu, pa u gimnaziju. I kad sam počeo da čitam o stradanju Đakovičana, o toj Srpskoj ulici, kroz koju sad prolazimo, sad je načičkana albanskim radnjama i živahna, pa se setite kako su tu Srbi nekad živeli, a bilo je među njima uglednih trgovaca, učitelja, sveštenika, narodnih prvaka. Pa vidite – to je bio ,,geto“. A u svetu se niko ne seti tog svojevrsnog geta, koji se od tad još više suzio. Nego gde su ove četiri đakovičke bake, nego u getu. Od koga ih čuva policija danas? Jesu li to evropske vrednosti, da ne mogu raseljeni Srbi za Božić da dođu u svoju svetinju? Koji su to ljudi koji smeju to da nam zabrane, zar ne shvataju svetinju? Sretnete ih, pričaju te bake, koje su toliko stradale, dakle `99 nisu htele da napuste Đakovicu, kada je naša vojska napustila Đakovicu, narod, institucije, političari, predsednici opština… svi su otišli. One su ostale tu. Pa 2004. nisu htele da napuste svoju crkvu, jedva su ih odvojili od te njihove svetinje, na jedvite jade (isto se desilo sa monahinjama u Deviču). I onda ih dovedu u manastir Visoke Dečane. One su tu bile šest godina, dok je crkva koja je bila spaljena, obnovljena. I one opet dođu u svoj manastir, u vaskrslu svetinju. I posle toliko lutanja, stradanja, nema ni jedne reči mržnje u njima. One, svoje susede ako i pomenu, pomenu ih po nekoj anegdoti, po nečemu dobrom. Nema gneva, nema mržnje i po tome smo mi veliki kao narod! Sada, eto, dolazimo opet tamo, vidimo čuvare svetinje, te Đakovičke bake, i shvatite da dok gore naša kandila tamo, nema uopšte govora o tome da nema Srbije na Kosovu i Metohiji. Te svetinje i ta naša zemlja, naši posedi, nemaju cenu. I neko vam kaže sutradan ,,treba da pregovaramo, pa da vidimo šta ćemo mi njima da damo, a šta će oni nama“. A šta ćemo, kaže jedan pametan čovek, ako nam ponude Kaliforniju, da l ćemo da im damo Kosovo? Hoćemo li da se trampimo? Slegnu ramenima, bace vam neku trenutnu statistiku stanovništva i kažu – vidite, to nije naše, izgubljeno je. E onda samo treba da takve pitamo: a čije je ako nije naše? Ako Dečani nisu moji i nisu naši, neka nam kažu čiji su to?

Oko naših svetinja su zidovi, koji su ustvari ta fizička granica koja postoji između života u manastiru i života u mestima koja ih okružuju. Boraveći na Kosovu i Metohiji, imao si prilike da zađeš i među onaj svet van tih zidina. Imao si priliku da se sretneš sa nekim Albancima, razgovarao si sa njima. Koju pouku si iz tih razgovora sa njima izvukao?

U više navrata smo se sretali. Ja sam osetljiv, pa čak ponekad i gnevan na te pokušaje lažnog dijaloga: sednu vam neki medijatori sa Zapada, dobiju nalog da održe ovde neku konferenciju, goleme pare operu, i dovedu neke “eksperte“, koji nisu istinski predstavnici tog naroda, nego kao vode nekakve nevladine organizacije. I onda, oni sednu i kao nešto razgovaraju, donose neke zaključke, preporuke, rezolucije. Nikad se ljudi ne mire tako! To je moje iskustvo iz ovog istraživanja iz Drugog svetskog rata. Možete da se pomirite sa nekim, ako vi i on nađete snage da sednete, popijete rakiju i bratski porazgovarate. Za rat je potreban jedan, ali za ljubav i za dijalog je uvek potrebno dvoje ili dve strane. Ja sam uvek želeo da razgovaram sa Albancima koje sam ovde sretao, zanima me njihova verzija istorije. Mi smo istoričari i ne smemo da budemo učaureni. Hajde da vidimo šta i ti ljudi misle. I zaista, bez nekog zazora i predrasuda sam ja nekima prilazio i oni meni, ali ne organizovano i sa zadatkom, da nas neko strpa u autobus i da nas odvede u Prištinu i posadi za sto. Nego u slučajnim susretima u supermartetu, u nekoj prodavnici, u kafani. Poslednji slučaj je bio baš pre neki dan u jednoj kafanici u Peći. Ono što sam od njih čuo za nas zvuči čas kao komedija, čas kao bajka, zvuči neverovatno. Ovakvi su im zaključci: Slobodan Milošević je živ i nalazi se na lečenju u Rusiji; Srbija se opremila oružjem od Rusije, sve rakete uperila prema Prištini i sprema se da se vojno vrati ovde. Ja bih da okrenem priču od politike, pa ih pitam o porodici, o mladima, generaciji njihove dece. Kažu, ,,neće ove devojke da se udaju, razvode se, neće da rađaju više decu kao pre“. Žale mi se. Ja kažem da je isto tako i kod Srba, ali oni ne dozvoljavaju: ,,A, kod Srba ne, njima se deca rađaju, nikad im se deca više nisu rađala, nikad ih više nije bilo“. ,,Ali Srba je jako malo ovde“-kažem. ,,Ali znaš kako se oni drže među sobom“ odgovara mi jedan, najglasniji. To je naša neka predrasuda, koju mi imamo vrlo često prema njima, a vidite kako i oni gledaju prema spolja, kako gledaju na nas. To su prostodušni, dobri ljudi, koji zaista iskreno govore sa vama, bez neke poslednje namere. Ali, evo, da kažem i utisak iz razgovora sa jednim starijim Albancem sa kojim sam se sprijateljio. Ja sam kupio veći broj sveća u Patrijaršiji i onda sam njega zamolio da me odvede na Pećko groblje, iako tu niko nije od mojih rođaka. I onda sam krenuo redom, oko porušenih spomenika i palio sveće svim tim pokojnicima. Kad sam sve to završio i ušao u auto, on me je samo pogledao i rekao: ,,Ja te cenim zato što se moliš svome Bogu i što misliš na vaše spomenike i na vaše žrtve. I mi poštujemo takve ljude! A one vaše ljude, koji samo dođu ovde, da nešto prodaju i koji ne ulaze u vaše bogomolje sa poštovanjem, koji samo prođu pored tih spomenika, takve ljude ni mi ne cenimo ovde!“ To je, nekako, najvažnija poruka. Dajte da se okrenemo sebi. Hajte, ako hoćemo Uniju, kakav god savez sa nekim, dajte da prvo uredimo ovu našu malu baštu. Da u njoj orežemo ruže, da zasadimo cveće, pa da ona izgleda drugačije, pa sutra, ako neko hoće sa nama u bilo kakav ekonomski, politički, vojni savez, dajte da prvo mi izgledamo pristojno. Da se prvo mi uspravimo.

Na mapi tvojih putovanja po Kosovu i Metohiji često je i Orahovac. U njemu su Srbi ostali i kada je bilo najteže, i sada ih, iako u manjem broju još uvek ima. Koju sliku iz ovog metohijskog gradića želiš da podeliš sa nama?

   Pamtim svoj prvi dolazak u Orahovac uoči Vaskrsa 2014. godine. I kad smo ušli u crkvu iz ove srpske ulice, a ona kao iz opisa Milana Rakića, iz njegovih Konzulskih pisama. I u crkvu uđemo, a ono Srba što je ostalo u srpskoj ulici, gotovo su svi došli na liturgiju, i pevaju svi. Pa kakva je to snaga! Zamislite tako hramove u Beogradu! Mi imamo hramove u kojima gravitira po pedeset, sto hiljada ljudi. I sad, zamislite crkve ispred kojih se, kao u Orahovcu, tiskaju ljudi, po nekoliko hiljada – to zavisi od nas – da li bi onda mogli da u ime naše donose nekakve odluke koje se tiču naše crkve, našeg naroda, ili o Kosovu i Metohiji – a koje se kose sa našim interesima. Mislim da bi bilo mnogo teže. Time bismo svedočili da smo samosvesni, da smo spremni na borbu, da smo spremni na žrtvu. A mi se ovako sakupimo, pa potpisuj peticije, pa bismo neku revoluciju, a nikako da se revolucija desi u nama samima, Nebesko Carstvo da zadobijemo u nama samima. Eto, o tome mislim. Možda sad previše idem u istoriju i u filozofiju, ali to su ideje koje mi se neprestano roje po glavi posle posete ovakvim mestima.

       Lepo si rekao treba da se desi revolucija u nama samima i da Nebesko Carstvo zadobijemo u nama samima. S druge strane, kada odavde odeš u Beograd, naiđeš na priču koja je aktuelna, i koja dolazi iz dela javnosti, da je Kosovo nešto čega se treba otarasiti. Kako tim ljudima odgovoriti, ako znamo da bez Kosova i Metohije ne možemo da idemo napred?

  Ima ljudi kod nas koji Kosovo vide kao neki čir. Dugo se na tome radilo kroz medije i popularne emisije, pa se stvorila slika da tamo odlaze neke pare, a ko zna ko to troši, to ne ide tim ljudima. U delu javnosti postoji svest kao da je Kosovo neki balast, kojeg prosto treba da se rešimo, pa da idemo napred. A tako kratkovidi ljudi ne vide da je to tek početak dezintegracije srpskog naroda i Srbije. Eto, mi nikada ni pod Osmanskim carstvom nismo potpisali neki dokument kojim bi se odrekli Kosova. Zamislite sada, 1389. godine, ono stravično stradanje, izginulo plemstvo na Kosovu Polju, obezglavljen narod, poginuo knez Lazar, maloletni Stefan treba da ga nasledi, preostali velikaši zavađeni… Tad je, znači, trebalo da izađe kneginja Milica i da kaže: golema je sila pritisla, pa dajte da potpišemo da se Kosova odričemo i predajemo ga Osmanskom carstvu. Ili je to trebao da uradi despot Stefan Lazarević? Moramo da shvatimo da odnos prema Kosovu i Metohiji, nije odnos prema prošlosti, nego isključivo prema budućnosti. Kad vam neko kaže da je Kosovac po opredeljenju, vi znate kakav je taj čovek – da li je crkven, kakav je njegov odnos prema pravdi i nepravdi, sa kojom pesmom uspavljuje decu, da li ima ideale, da li je spreman da se žrtvuje za svog bližnjeg sutradan, da li je spreman i da otrpi nešto. Gledajte ove popularne holivudske filmove Gospodara prstenova, Avatara. Na kraju Avatara, pozitivci u tom filmu brane svoje drvo, od kojeg su potekli i koji bez tog svog drveta ne žele da nastave život. Oni su odlučili da ako treba da strada njihovo predačko drvo i da ide u oganj – i oni će svi da postanu oganj. Ali ako pobede, pa čak po cenu žrtava, ostaće im njihovo drvo, njihov koren i nekoj će drugoj deci opet da pevaju pesme pod njegovom krošnjom. Isto tako, kad iščupate Kosovo i Metohiju iz duše Srbinove, on postaje potpuno dezorijentisan čovek, kao zombi. Lični na čoveka, a nije čovek, pa samo besciljno luta. Šta mislite, zbog čega danas tako olako odlazimo iz Srbije, zaboravljamo našu istoriju i decu učimo tuđem jeziku i tuđoj kulturi? Zato što nam je udareno na temelj!

Nedavno se pojavio jedan dokument pod nazivom ,,Apel za odbranu Kosova i Metohije“ i kako sam saznala, ti si jedan od potpisnika tog Apela. Možeš li da nam kažeš kakvu ulogu ima taj Apel u tom ,, unutrašnjem dijalogu“ koji je država pokrenula i kako je shvaćen u našoj javnosti?

   Kad je otpočela priča oko tog takozvanog unutrašnjeg dijaloga, ja sam na to gledao sa simpatijama, jer mi se učinilo da je to bio povratak teme Kosova u javnu sferu Srbije. Pre toga, godinama, vi niste mogli da na javnom servisu čujete išta o Kosovu, osim kad je vremenska prognoza. I kad je otvorena rasprava i kad su se čuli različiti tonovi, mislio sam da je dobro. Ali nije mi se dopalo kako je u delu naše javnosti dočekan Apel za odbranu Kosova i Metohije. Meni se i on učinio kao deo tog svesrpskog dijaloga o Kosovu i Metohiju, kao jedan ton u njemu – pa neka ga neko okarakteriše i kao pogrešan. Ali zašto sa onakvom žestinom po njemu i njegovim potpisnicima! Po srpskim vladikama! Pa mi smo legalizovali mišljenje nekakvih žena u crnom, raznih NVO, za koje bi im se u ova vremena koja označavamo kao zlatna sudilo za delo veleizdaje, a mi ne da smo preko svega toga prešli, nego smo ih stavili u istu ravan sa onim koji imaju za cilj odbranu našeg suvereniteta! Pa smo na kraju rekli da su stavovi tih nevladinih organizacija o nezavisnom Kosovu legitimni, a podigli hajku na ljude koji traže da nastavimo da se borimo za srpsko Kosovo i Metohiju. Pritom, Apel nije bio usmeren ni protiv vladajuće stranke niti protiv aktuelnog režima. Čak je istaknuto i da su kritični momenti nastali u vreme njihovih prethodnika, kada je “Kosovska bitka“ počela da se vodi pod okriljem EU. Ja sam Apel potpisao kao građanin koji smatra da je bitno učešće u dijalogu o Kosovu i Metohiji i koji smatra da su ljudi koji su pokrenuli taj Apel, počev od našeg profesora istorije i učitelja vrlina Miloša Kovića, pa preko profesora Šijakovića, Vladušića, Šljukića, Rakovića – spisak je dug, a predvode ga i naše vladike, igumani i sveštenstvo – ljudi iza kojih i sam mogu i moram da stanem. Kao poslednji, kao najmanji i najnebitniji, ali da sutra pred svojom decom, kad me budu pitali šta sam u svom vremenu radio za njih i njihovu budućnost, da mogu da im kažem da sam jednog dana potpisao i Apel za odbranu Kosova i Metohije. Moje mišljenje je da su Kosovo i Metohija i dalje ključna tačka za očuvanje našeg nacionalnog identiteta u budućnosti. Isto onako kao što su to bili tokom robovanja pod Turcima i na početku 19. veka pod Karađorđem, i na početku 20. veka.

I za kraj ovog našeg razgovora šta bi, odavde sa Kosova i Metohije, u najkraćem, poručio svima koji mogu da nas čuju?

Moju poruku sa Kosova i Metohije, mogu da sažmem u samo dve reči: nema predaje.