Однос према Косову и Метохији, није однос према прошлости, него искључиво према будућности

О теми обрађеној у његовим књигама, али и о актуелним темама које се тичу Косова и Метохије,   са Немањом Девићем , разговарали смо у Ораховцу, почетком фебруара 2018. године.

  Немања, кажи ми за почетак овог нашег разговора нешто о себи и свом досадашњем раду?

      Да започнемо у класичном маниру излагања биографија: рођен сам 1989. у Смедеревској Паланци, где сам живео до завршетка гимназије и уписивања Филозофског факултета у Београду. По завршеним студијама историје на том факултету, 2013. сам уписао мастер студије и након тога докторске студије историје, на катедри за историју Југославије. Од средње школе бавио сам се истраживањима на терену и тема мог интересовања је Други светски рат, жртве Другог светског рата и грађанског рата. То су теме којима се бавим и у докторату, али планирам и да временом отварам и неке теме које су значајније за наш идентитет. Други светски рат је тема која дели Србе, грађански рат је оставио дубоке ране на целом нашем бићу и некако смо и после 70 година прилично ушанчени на својим позицијама. Ја сам потекао из породица које су у рату учествовале на зараћеним странама у оба ривалска покрета, равногорском и партизанском покрету, али сам настојао да, колико могу, та супротстављена гледишта приближим и примирим страсти, бар у тој малој средини, 2018. године. Колико ми је то пошло за руком не знам, али дефинитивно та тема постаје све мање актуелна у смислу да ће изазивати страсти – и то је добро, али није добро ако из ње нисмо извукли одређене историјске поуке. И ту је мисија нас као историчара. Имате ону чувену књигу Душана Ковачевића ,,Двадесет српских подела“, а има тих подела и више, али битно је да нађемо и одређене елементе идентитета око којих ћемо да се усагласимо сада, 2018. године, са којима ми идемо кроз 21. и са којим ћемо да уђемо као нација у 22. век. Моја жеља је да се кроз академску и научну каријеру касније посветим и таквим елементима. И надам се да ћемо о неким од њих разговарати и у нашем даљем току разговора.

   Прву књигу си објавио још као матурант гимназије?

Да, још као ученик гимназије, уз помоћ сарадника на терену, ја сам сакупљао казивања савременика, документе, фотографије, отварао шкриње које су биле деценијама затворене у мом смедеревском крају. Све је то обједињено у књизи ,,Истина под кључем“ 2008. године, коју сам објавио као матурант гимназије. То истраживање је на крају имало читуљу, списак свих жртава Другог светског рата у тој средини, без обзира ком покрету и идеологији да су припадали. И то је била моја идеја – да убудуће радим на књигама помирења у Србији. То сам учинио и у допуњеним издањима, кроз сарадњу са Институтом за савремену историју и Музејом жртава геноцида у Београду током претходних година.

   Временом си проширио круг истраживања и све чешће си на Косову и Метохији. Шта је то што те овде доводи?

   Мене људи често питају када одавде дођем кога то имам на Косову. Можда би сувише поетично звучало када би рекао да имам Дечане, Пећку патријаршију, Зочиште, Грачаницу, Бањску, Драганац, Девич… Али и моји далеки преци по мајчиној линији су са Косова и Метохије. Цео заселак један у којем живи око 1500-2000 људи зове се сада Косовац и сви људи су ту дошли са Косова, заправо претежно из Метохије, у Другој сеоби Срба, под патријархом Арсенијем Четвртим Јовановићем, крајем тридесетих година 18. века. Ја сам Шумадинац, то је део мог идентитета, али ако сам Шумадинац – како да се одрекнем и мог Косовца? То је неодвојиво. И то је део мог идентитета. И некако, кроз упознавање Косова и Метохије сам, чини ми се, боље упознао и себе и кроз своју најскромнију подршку обнављању светиња овде, мислим да сам обнављао и градио себе. Тако да нисам ја помагао никоме овде, нити ком Косовцу, него су Косовци и Косово помагали мени, како да растем, како да се усмеравам, како да се мирим сам са собом. Видите, наш народ је овде вековима живео у ропству под Турцима, или наша браћа преко Саве и Дунава под Аустријом. И живели су у много тежим моментима него ми данас, али управо те светиње или остаци светиња су сачували веру у њима и знали су ко су и знали су шта једино могу да буду. И кроз молитву, којом су они испунили сате, године, деценије и векове, они су опстали. Ваљда је то најбољи путоказ и нама шта да чинимо у овим годинама нашег искушења и на нашим новим раскршћима. Ја се трудим да што чешће дођем овде, да проведем времена са драгим људима и пријатељима. А никад се не вратим у Београд тужан – иако видим и страдални народ и спаљене светиње, обешчашћене цркве, ево сад пре неки дан у Пећи капелицу Светог Николе – него некако духовно јачи, јер сам се напојио, заиста, на извору воде живе.

   Као историчар, имаш приступ неким закључаним шкрињама у нашим манастирима. Шта може историчар, у ово време, да открије у тим архивама манастирским, и шта нам говоре ти документи, ти записи, о чему они сведоче?

   Баш је занимљиво, синоћ сам до касно остао читајући у Високим Дечанима важна документа која се тичу историје живота манастира и, уопште, овог краја и људи који су живели на овом простору. Па наиђем на документ о идеји да се 1930, на 600-годишњицу битке код Велбужда, између Ђаковице и Дечана подигне споменик Светом Краљу Стефану Дечанском. Замислите то, а како нам таква идеја данас изгледа неизводљиво! Па нађете нпр. документ из Дебра – имамо ону чувену песму Милана Ракића о напуштеној цркви где каже како је оквир икони радио уметник из Дебра – и црква у Дебру се гради и наша браћа из Старе Србије траже помоћ од Царске лавре Дечана, јер веле ми смо се 500 година молили у тами, шапатом, и ево дошло је време да зидамо своју цркву. Знамо где је Дебар, да је то сад друга држава, знамо каква је етничка структура становништва. Па документе где се Албанци врло често потписују ћириличним писмом, када траже нешто од манастира или кад му се захваљују за учињену услугу, па онда видите и снагу Београда у том времену. У службеној преписци, председник општине из Дечана, Албанац, служи се ћириличним писмом од првог до последњег слова, потписује се такође ћирилицом. А сад ми кажемо морају да се уважавају свачија права, па латиница, па равноправно латинично писмо са ћириличним. Па онда, ако су равноправна та два писма, што онда лупају, у Вуковару и у Босни и у Херцеговини, па и овде на таблама кроз метохијска села, што лупају натписе и што прецртавају само ове називе села написане ћирилицом? Али да се вратимо на нашу тему, нађем и документ из Загорја, каже ,,ми мали Загорци благодаримо на помоћи Високим Дечанима“, исто око изградње једне римокатоличке цркве. И видите са све три стране: из Метохије и старе Србије, са југа, и из Загорја хрватског са крајњег запада Краљевине Југославије, једно исто поштовање према Србији и према српском народу. Држите те документе и кроз њих видите, осећате ту силу, ту снагу народа какав је онда био. А затим гледате нашу садашњицу и видите велики пад тог истог народа. И просто се некако запитате, ако гледате кроз ту једну димензију, краткорочно: Боже има ли нам спаса. А ту врло често, као људи слабоверни, паднемо у замку, па као да мислимо – ето, живимо у 2018. и као да су нам дани одбројани. Као да бројимо до 2020, а до тад као Срби шта смо испунили од националних циљева испунили смо, после тога потоп. А битка се бије до у вечност! До у вечност траје наш Косовски бој! И кад имамо ту свест, па кад имамо ту заједницу, евхаристијску заједницу, заједницу памћења, то чини нацију, онда на цео живот другачије почињемо да гледамо. Наши бојеви онда више нису од данас до сутра. А ратови трају, ма како то сад некима грубо и агресивно звучало. Ми се налазимо у економском рату, у психолошком рату, у духовном рату. И сад морамо да спремно дочекамо 2050. годину.

       Кроз сва та истраживања, којима си свакодневно заокупљен можеш да пратиш те успоне и падове кроз историју, али упоредо пратиш и ово што се данас дешава. Да ли ти се чини да се неки догађаји, процеси понављају и можемо ли из тога нешто да научимо?

Овде на Косову и Метохији је уочљив један процес, мене он подсећа на ону епопеју НОБ-а, где су били спојени жртва и подвиг победника у грађанском рату. И кад год би наступила нека криза у држави, комунисти су нас враћали на тековине те борбе и на ту епопеју. И онда кад је почео да звони аларм, ми смо певали “Друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“. А кад је дошао крај тог система 1980-их година, ми нисмо били ни свесни до каквих планетарних промена долази, а камоли да сведемо биланс и да извлачимо поуке историјске епохе. Сад су нажалост ти споменици партизанским борцима и некадашњим народним херојима усамљени, нико да дође да им запали свећу и положи цвеће, осим кад дође 7. јул. Е видите, слично се дешава овде са овим борцима УЧК и епопејом коју су Албанци уградили у темеље своје самозване државности од пред десетак година. Где год да пођете, поред пута штрче неки споменици, они славе свој подвиг и жртве из 1990-их. Али, шта ће да се деси 2040. године, када та прича буде издувана, кад престану донације са запада, кад сећања избледе, а нове генерације пожеле неки лагоднији живот? И овако се живи тешко, млади Албанци немају посла и осећају да немају перспективе, па масовно иду преко границе и напуштају Косово. Шта ће да окупља Албанце кад тај мит буде срушен – ми тиме не морамо да се бавимо. Али треба да се бавимо питањем како ће Србија да изгледа и како ће да се развија за то време, да ли ће да буде економски, војно, културно, демографски јача? То су кључна питања за нас и наше институције данас. Да ли ћемо моменат великог светског преокрета и прерасподеле снага међу светским силама да дочекамо спремни и дорасли моменту. Имамо ми ту још један велики адут – наше свете патријархе и свете ратнике. Па они, ваљда, раде за нас и дан данас? Кад смо празновали Светог Саву, нисмо ми само рецитовали Светом Сави, који је само умро и чије су мошти спаљене, него је жив и сад узноси молитве за нас пред престолом Творца. И ја мислим да молитве Светог Саве и наших светитеља данас постижу више за нас него читава наша дипломатија. Није нам дато да све видимо и разумемо са наших пет чула, али дефинитивно нашем погледу на садашњост, морамо да додамо и ту, мистично-романтичну димензију.

Боравак у манастиру ти је омогућио да будеш део Евхаристијске заједнице, да учествујеш у молитвама са монасима и монахињама. Можеш ли и те слике да приближиш онима који нису имали прилике да дођу и да доживе све то и на тај начин?

     Ја сам се први пут причестио у студентским данима. Причешћивао сам се и раније, али први пут сам се заиста исповедио и припремао за причест као студент и невероватно је било то искуство блаженства, мира, спокоја. С друге стране, као да сте нека птица па бисте да полетите, ослободили сте се нечега, не знате ни сами чега све. Велики је то благослов. То ми се понављало и ових дана овде. Имао сам среће да сада посетим Пећку Патријаршију, Дечане, манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици… Сви ми треба да стремимо високој Србији. На примеру Дечана то је и голим оком видљиво: овај наш манастир висок 30 метара, овако степенаст, па изгледа као степенице које воде до у Небеса. Док је Дечана, док је таквих светиња, ми смо овде. И долазимо и враћамо се имамо и где и да преноћимо и Богу да се помолимо и да се надамо да ћемо да се вратимо на своја огњишта. Још једна мала слика: био сам јесенас на Газиместану. И сад, зима нека била, никад ми, чини ми се, није било хладније у животу. Просто дрхтим. А дошли смо, са групом, раније него што је било планирано, па се питам ,,што овако поранисмо овде, кад ћемо у аутобус, смрзосмо се?“ И онда, у једном моменту, кад сам се осврнуо око себе, видим онај мраморни стуб, односно његова реплика је и даље ту, ту је споменик Светим витезовима Косовским, рађа се нови дан на Косову и Метохији. Небо је онако било црвенкасто и просто видите какав је благослов да сте ви ту, а рађа се нови дан на Косову и Метохији. А ви помислите, ,,па каква зима, да вам дође у ребра? Од чега да дрхтите?“ С друге стране, Муратово турбе, ове новоподигнуте кућице, као они турски чадори између Лаба и Ситнице – и све је исто као што је било, ништа се не разликује од тог времена. Наш духовни рат и наша Косовска битка у нашим срцима још трају у свакодневном плебисциту, у свакодневним изборима. И онда осетите тек ту снагу: каква зима, какве ствари овоземљске, ниске, мале, да нас узменире и да нас одвоје од Косова и Метохије.

     Ових дана си имао прилике да посетиш и манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Та светиња је доживела страдање, па је обновљена и сад је под заштитом косовске полиције. Срео си се са ђаковачким монахињама, старицама. Какве слике нам отуда доносиш?

Кад отворите ту капију, која одваја манастир од његове околине, као да сте закорачили у историју. Просто вас обузму духови тих људи који су живели ту. Ђаковица је мени посебно интересантна још из деведесетих година, кад сам био дечак. Ђаковица нам је и по називу увек звучала арнаутски, нека туђа варош уз границу, али и не знамо да је тај назив потекао од једног великаша Вука Бранковића, војводе Јакова, који је и свој новац ту ковао. И онда се сећам једног момка који је 2004. године, после Мартовског погрома, Доганџић се презивао, дошао код мене, у мој завичај, прво у основну школу, па у гимназију. И кад сам почео да читам о страдању Ђаковичана, о тој Српској улици, кроз коју сад пролазимо, сад је начичкана албанским радњама и живахна, па се сетите како су ту Срби некад живели, а било је међу њима угледних трговаца, учитеља, свештеника, народних првака. Па видите – то је био ,,гето“. А у свету се нико не сети тог својеврсног гета, који се од тад још више сузио. Него где су ове четири ђаковичке баке, него у гету. Од кога их чува полиција данас? Јесу ли то европске вредности, да не могу расељени Срби за Божић да дођу у своју светињу? Који су то људи који смеју то да нам забране, зар не схватају светињу? Сретнете их, причају те баке, које су толико страдале, дакле `99 нису хтеле да напусте Ђаковицу, када је наша војска напустила Ђаковицу, народ, институције, политичари, председници општина… сви су отишли. Оне су остале ту. Па 2004. нису хтеле да напусте своју цркву, једва су их одвојили од те њихове светиње, на једвите јаде (исто се десило са монахињама у Девичу). И онда их доведу у манастир Високе Дечане. Оне су ту биле шест година, док је црква која је била спаљена, обновљена. И оне опет дођу у свој манастир, у васкрслу светињу. И после толико лутања, страдања, нема ни једне речи мржње у њима. Оне, своје суседе ако и помену, помену их по некој анегдоти, по нечему добром. Нема гнева, нема мржње и по томе смо ми велики као народ! Сада, ето, долазимо опет тамо, видимо чуваре светиње, те Ђаковичке баке, и схватите да док горе наша кандила тамо, нема уопште говора о томе да нема Србије на Косову и Метохији. Те светиње и та наша земља, наши поседи, немају цену. И неко вам каже сутрадан ,,треба да преговарамо, па да видимо шта ћемо ми њима да дамо, а шта ће они нама“. А шта ћемо, каже један паметан човек, ако нам понуде Калифорнију, да л ћемо да им дамо Косово? Хоћемо ли да се трампимо? Слегну раменима, баце вам неку тренутну статистику становништва и кажу – видите, то није наше, изгубљено је. Е онда само треба да такве питамо: а чије је ако није наше? Ако Дечани нису моји и нису наши, нека нам кажу чији су то?

Око наших светиња су зидови, који су уствари та физичка граница која постоји између живота у манастиру и живота у местима која их окружују. Боравећи на Косову и Метохији, имао си прилике да зађеш и међу онај свет ван тих зидина. Имао си прилику да се сретнеш са неким Албанцима, разговарао си са њима. Коју поуку си из тих разговора са њима извукао?

У више наврата смо се сретали. Ја сам осетљив, па чак понекад и гневан на те покушаје лажног дијалога: седну вам неки медијатори са Запада, добију налог да одрже овде неку конференцију, големе паре оперу, и доведу неке “експерте“, који нису истински представници тог народа, него као воде некакве невладине организације. И онда, они седну и као нешто разговарају, доносе неке закључке, препоруке, резолуције. Никад се људи не мире тако! То је моје искуство из овог истраживања из Другог светског рата. Можете да се помирите са неким, ако ви и он нађете снаге да седнете, попијете ракију и братски поразговарате. За рат је потребан један, али за љубав и за дијалог је увек потребно двоје или две стране. Ја сам увек желео да разговарам са Албанцима које сам овде сретао, занима ме њихова верзија историје. Ми смо историчари и не смемо да будемо учаурени. Хајде да видимо шта и ти људи мисле. И заиста, без неког зазора и предрасуда сам ја некима прилазио и они мени, али не организовано и са задатком, да нас неко стрпа у аутобус и да нас одведе у Приштину и посади за сто. Него у случајним сусретима у супермартету, у некој продавници, у кафани. Последњи случај је био баш пре неки дан у једној кафаници у Пећи. Оно што сам од њих чуо за нас звучи час као комедија, час као бајка, звучи невероватно. Овакви су им закључци: Слободан Милошевић је жив и налази се на лечењу у Русији; Србија се опремила оружјем од Русије, све ракете уперила према Приштини и спрема се да се војно врати овде. Ја бих да окренем причу од политике, па их питам о породици, о младима, генерацији њихове деце. Кажу, ,,неће ове девојке да се удају, разводе се, неће да рађају више децу као пре“. Жале ми се. Ја кажем да је исто тако и код Срба, али они не дозвољавају: ,,А, код Срба не, њима се деца рађају, никад им се деца више нису рађала, никад их више није било“. ,,Али Срба је јако мало овде“-кажем. ,,Али знаш како се они држе међу собом“ одговара ми један, најгласнији. То је наша нека предрасуда, коју ми имамо врло често према њима, а видите како и они гледају према споља, како гледају на нас. То су простодушни, добри људи, који заиста искрено говоре са вама, без неке последње намере. Али, ево, да кажем и утисак из разговора са једним старијим Албанцем са којим сам се спријатељио. Ја сам купио већи број свећа у Патријаршији и онда сам њега замолио да ме одведе на Пећко гробље, иако ту нико није од мојих рођака. И онда сам кренуо редом, око порушених споменика и палио свеће свим тим покојницима. Кад сам све то завршио и ушао у ауто, он ме је само погледао и рекао: ,,Ја те ценим зато што се молиш своме Богу и што мислиш на ваше споменике и на ваше жртве. И ми поштујемо такве људе! А оне ваше људе, који само дођу овде, да нешто продају и који не улазе у ваше богомоље са поштовањем, који само прођу поред тих споменика, такве људе ни ми не ценимо овде!“ То је, некако, најважнија порука. Дајте да се окренемо себи. Хајте, ако хоћемо Унију, какав год савез са неким, дајте да прво уредимо ову нашу малу башту. Да у њој орежемо руже, да засадимо цвеће, па да она изгледа другачије, па сутра, ако неко хоће са нама у било какав економски, политички, војни савез, дајте да прво ми изгледамо пристојно. Да се прво ми усправимо.

На мапи твојих путовања по Косову и Метохији често је и Ораховац. У њему су Срби остали и када је било најтеже, и сада их, иако у мањем броју још увек има. Коју слику из овог метохијског градића желиш да поделиш са нама?

   Памтим свој први долазак у Ораховац уочи Васкрса 2014. године. И кад смо ушли у цркву из ове српске улице, а она као из описа Милана Ракића, из његових Конзулских писама. И у цркву уђемо, а оно Срба што је остало у српској улици, готово су сви дошли на литургију, и певају сви. Па каква је то снага! Замислите тако храмове у Београду! Ми имамо храмове у којима гравитира по педесет, сто хиљада људи. И сад, замислите цркве испред којих се, као у Ораховцу, тискају људи, по неколико хиљада – то зависи од нас – да ли би онда могли да у име наше доносе некакве одлуке које се тичу наше цркве, нашег народа, или о Косову и Метохији – а које се косе са нашим интересима. Мислим да би било много теже. Тиме бисмо сведочили да смо самосвесни, да смо спремни на борбу, да смо спремни на жртву. А ми се овако сакупимо, па потписуј петиције, па бисмо неку револуцију, а никако да се револуција деси у нама самима, Небеско Царство да задобијемо у нама самима. Ето, о томе мислим. Можда сад превише идем у историју и у филозофију, али то су идеје које ми се непрестано роје по глави после посете оваквим местима.

       Лепо си рекао треба да се деси револуција у нама самима и да Небеско Царство задобијемо у нама самима. С друге стране, када одавде одеш у Београд, наиђеш на причу која је актуелна, и која долази из дела јавности, да је Косово нешто чега се треба отарасити. Како тим људима одговорити, ако знамо да без Косова и Метохије не можемо да идемо напред?

  Има људи код нас који Косово виде као неки чир. Дуго се на томе радило кроз медије и популарне емисије, па се створила слика да тамо одлазе неке паре, а ко зна ко то троши, то не иде тим људима. У делу јавности постоји свест као да је Косово неки баласт, којег просто треба да се решимо, па да идемо напред. А тако кратковиди људи не виде да је то тек почетак дезинтеграције српског народа и Србије. Ето, ми никада ни под Османским царством нисмо потписали неки документ којим би се одрекли Косова. Замислите сада, 1389. године, оно стравично страдање, изгинуло племство на Косову Пољу, обезглављен народ, погинуо кнез Лазар, малолетни Стефан треба да га наследи, преостали великаши завађени… Тад је, значи, требало да изађе кнегиња Милица и да каже: голема је сила притисла, па дајте да потпишемо да се Косова одричемо и предајемо га Османском царству. Или је то требао да уради деспот Стефан Лазаревић? Морамо да схватимо да однос према Косову и Метохији, није однос према прошлости, него искључиво према будућности. Кад вам неко каже да је Косовац по опредељењу, ви знате какав је тај човек – да ли је црквен, какав је његов однос према правди и неправди, са којом песмом успављује децу, да ли има идеале, да ли је спреман да се жртвује за свог ближњег сутрадан, да ли је спреман и да отрпи нешто. Гледајте ове популарне холивудске филмове Господара прстенова, Аватара. На крају Аватара, позитивци у том филму бране своје дрво, од којег су потекли и који без тог свог дрвета не желе да наставе живот. Они су одлучили да ако треба да страда њихово предачко дрво и да иде у огањ – и они ће сви да постану огањ. Али ако победе, па чак по цену жртава, остаће им њихово дрво, њихов корен и некој ће другој деци опет да певају песме под његовом крошњом. Исто тако, кад ишчупате Косово и Метохију из душе Србинове, он постаје потпуно дезоријентисан човек, као зомби. Лични на човека, а није човек, па само бесциљно лута. Шта мислите, због чега данас тако олако одлазимо из Србије, заборављамо нашу историју и децу учимо туђем језику и туђој култури? Зато што нам је ударено на темељ!

Недавно се појавио један документ под називом ,,Апел за одбрану Косова и Метохије“ и како сам сазнала, ти си један од потписника тог Апела. Можеш ли да нам кажеш какву улогу има тај Апел у том ,, унутрашњем дијалогу“ који је држава покренула и како је схваћен у нашој јавности?

   Кад је отпочела прича око тог такозваног унутрашњег дијалога, ја сам на то гледао са симпатијама, јер ми се учинило да је то био повратак теме Косова у јавну сферу Србије. Пре тога, годинама, ви нисте могли да на јавном сервису чујете ишта о Косову, осим кад је временска прогноза. И кад је отворена расправа и кад су се чули различити тонови, мислио сам да је добро. Али није ми се допало како је у делу наше јавности дочекан Апел за одбрану Косова и Метохије. Мени се и он учинио као део тог свесрпског дијалога о Косову и Метохију, као један тон у њему – па нека га неко окарактерише и као погрешан. Али зашто са онаквом жестином по њему и његовим потписницима! По српским владикама! Па ми смо легализовали мишљење некаквих жена у црном, разних НВО, за које би им се у ова времена која означавамо као златна судило за дело велеиздаје, а ми не да смо преко свега тога прешли, него смо их ставили у исту раван са оним који имају за циљ одбрану нашег суверенитета! Па смо на крају рекли да су ставови тих невладиних организација о независном Косову легитимни, а подигли хајку на људе који траже да наставимо да се боримо за српско Косово и Метохију. Притом, Апел није био усмерен ни против владајуће странке нити против актуелног режима. Чак је истакнуто и да су критични моменти настали у време њихових претходника, када је “Косовска битка“ почела да се води под окриљем ЕУ. Ја сам Апел потписао као грађанин који сматра да је битно учешће у дијалогу о Косову и Метохији и који сматра да су људи који су покренули тај Апел, почев од нашег професора историје и учитеља врлина Милоша Ковића, па преко професора Шијаковића, Владушића, Шљукића, Раковића – списак је дуг, а предводе га и наше владике, игумани и свештенство – људи иза којих и сам могу и морам да станем. Као последњи, као најмањи и најнебитнији, али да сутра пред својом децом, кад ме буду питали шта сам у свом времену радио за њих и њихову будућност, да могу да им кажем да сам једног дана потписао и Апел за одбрану Косова и Метохије. Моје мишљење је да су Косово и Метохија и даље кључна тачка за очување нашег националног идентитета у будућности. Исто онако као што су то били током робовања под Турцима и на почетку 19. века под Карађорђем, и на почетку 20. века.

И за крај овог нашег разговора шта би, одавде са Косова и Метохије, у најкраћем, поручио свима који могу да нас чују?

Моју поруку са Косова и Метохије, могу да сажмем у само две речи: нема предаје.