Odgovor Koraksiću povodom spomenika Draži u Beogradu

Istorijska nauka i njeni plodovi su danas svima dostupni. Zato se ni Vama, a ni Vašim istomišljenicima, više ne može tolerisati bahato neznanje kao opravdanje za česte uvrede

Piše: Igor Ivanović

Poštovani gospodine Koraksiću,

Iako imam poštovanje prema Vašim godinama, osećam obavezu da ovim putem odgovorim na izjavu koju ste dali za dnevni list Danas, povodom predloga lidera „Dveri“ Boška Obradovića da se u Beogradu podigne spomenik Draži Mihailoviću.

U nameri da budete malo duhoviti a malo ozbiljni, rekli ste da se slažete sa predlogom samo ako se na Dražinoj bisti stavi u usta kama ili bajonet. Drugim rečima, nazvali ste generala Mihailovića – ni manje ni više – ubicom i koljačem! Duboko sam razočaran mržnjom i primitivizmom kojima odišu Vaše reči.

Doduše, niste jedini: ovakav trend u javnosti prisutan je u poslednje vreme kod mnogih partizanskih i komunističkih potomaka, kojima je dat u medijima nekulturno veliki prostor. I svi vi posedujete zabrinjavajući nedostatak obrazovanja kada je reč o ovom istorijskom štivu; pozivate se u javnim nastupima tek na poneku poluistinu, dok sa druge strane, zbog ideološkog slepila, ne želite da vidite očigledne činjenice. I sve to, da sramota po vas bude veća, činite koristeći estetiku kiča preuzetu iz filmova Veljka Bulajića!

Lična (porodična) tragedija koju ste doživeli, kao i ideološko školovanje kojim ste neprestano kroz život natapani, nikako ne smeju biti vrednosno-istorijski orijentir kada se u javnosti iznose stavovi o ovim veoma osetljivim, komplikovanim i stručnim temama. Ovakvim stavovima, Vi (i Vama slični) direktno vređate nas ravnogorske potomke, kao i sve poklonike generala Mihailovića, kojih je barem polovina u Srbiji. Sa jedne strane su Vam u javnosti puna usta „borbe za toleranciju i kulturu različitosti“, zalaganja za „ljudska prava i demokratske vrednosti“, dok sa druge strane direktno ponižavate i diskriminišete Vaše sugrađane.

Kako zamišljate suživot sa onima koje neprestano vređate? Ako je možda u prošlosti za takve stavove opravdanje bilo u neukosti, jer je Brozov režim zabranjivao povesnu literaturu koja se nije uklapala u njegovu ideološku predstavu istorije, već decenijama ne postoji ni trunka opravdanja za stavove poput Vaših. Istorijska nauka i njeni plodovi su danas svima dostupni. Zato se ni Vama, a ni Vašim preostalim istomišljenicima, više ne može tolerisati bahato neznanje kao opravdanje za česte uvrede i otvorenu mržnju.

Zbog prirode ovakvog obraćanja, nije mesto da se dokumentuje istorijska uloga Ravnogorskog pokreta, jer je o tome već napisano nekoliko stotina hiljada stranica. Umesto toga, podsetiću Vas u narednom štivu na nepobitne činjenice za koje postoji pregršt dokaza u istorijskoj nauci. A onda ću, nakon toga, pokušati da se osvrnem na veoma osetljivo pitanje Vaše porodične tragedije.

Drezdensko nasleđe

Kao što je opšte poznato, partizanski pokret svoje ideološke korene vuče iz Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ta partija je 1928. godine u Drezdenu održala Četvrti kongres, na kome je doneta odluka o stvaranju nezavisnih država Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, naravno, u okviru teritorije tadašnje Kraljevine Jugoslavije (u kojoj je srpski narod živeo ujedinjen). Na istom kongresu zaključeno je da bi mađarski i albanski narod imali pravo da se odvoje, jer je njihovu teritoriju anektirala srpska buržoazija (posebna pažnja posvećena je „albanskom pitanju“ jer je zaključeno da albanski narod ima pravo da formira „Ujedinjenu Albaniju“ čije granice se skoro u stopu podudaraju sa današnjim nacionalističkim projektom „Velike Albanije“). U „akcionom programu“ sa kongresa, pozvane su sve nacionalno-revolucionarne organizacije u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu na „progon srpskih okupatora, srpskih trupa, činovnika i žandarma, kao i srpskih četnika iz Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Vojvodine, Bosne, Crne Gore, Makedonije i sa Kosova“. Glavni moto ovog kongresa, kojim se kasnije decenijama rukovodila KPJ, bio je: „Mala i slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.

Dakle, očigledne su simpatije komunista prema svim antisrpskim nacionalno-revolucionarnim organizacijama, uključujući i ustaški pokret, koji je u tom periodu bio vodeća hrvatska organizacija takve orijentacije. Prva poznata dokumenta o saradnji komunista i ustaša datiraju iz 1929. godine – jedan strani dokument o izveštaju italijanske obaveštajne službe, kao i jedan domaći dokument: osuda Andrije Hebranga (visokog komunističkog funkcionera) pred Sudom za zaštitu države „zbog rada sa ustaškom organizacijom na rušenju države Kraljevine Jugoslavije“. Glasilo Komunističke partije Proleter 1932. godine u broju 28 objavljuje članak „Ustaški pokret u hrvatskim krajevima“, gde se, između ostalog, kaže: „Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode…“

Već 1935. godine u sremskomitrovačkoj kaznioni komunisti i ustaše potpisuju Sporazum o saradnji, koji parafiraju Moša Pijade, sa jedne strane, i Mile Budak, sa druge strane (pošto ovaj sporazum nije sačuvan u originalu, već u prepisu, postojala su tumačenja da je reč o falsifikatu koji je osmislila nedićevska vlast u propagandne svrhe). U dnevniku Slavka Kvaternika (zamenika poglavnika Anta Pavelića), koji se čuva u Istorijskom arhivu grada Beograda (legat Vicka Krstulovića), prema podacima od 22. aprila 1941. godine, piše da postoje uporni zahtevi Budaka za ubrzanje saradnje sa komunistima i potvrđuje se da je „poglavnik  potpisao dogovor. O tome je odmah javljeno Lorkoviću. On je dobio zadatak za suradnju.“

Smilja Avramov je u italijanskom vojnom arhivu u Rimu pronašla pisana dokumenta koja govore o dva tajna sastanka Josipa Broza sa ustaškim ministrom Rušinovićem tokom 1943. godine (što potvrđuje i izveštaj komandanta 4. zone Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske Vicka Krstulovića od 18. januara 1943. godine, napisan Vrhovnom štabu NOB-a, jer je preko njega išao kontakt). Na istom mestu, Smilja Avramov pronašla je i originalni izveštaj o tajnom sastanku u Vatikanu (9. avgusta 1944. godine) između Josipa Broza i pape Pija Dvanaestog, za vreme čijeg mandata su organizovani „pacovski kanali“, kojima je, pored ostalih zlikovaca, pobegao i Ante Pavelić.

Tokom skoro čitavog rata partizanske jedinice nalaze se na teritoriji NDH, a o saradnji ustaša i partizana izveštavaju, između ostalih, i komandant nemačke komande u Srbiji general Paul Bader u više navrata tokom 1942. godine, kao i komandant nemačke 718. posadne divizije general Fortner. Na ovim prostorima komandant ustaške Crne legije je Juco Rukavina, dok je njegov rođeni brat Ivo Rukavina partizanski komandant Glavnog štaba Hrvatske. Sve vreme rata ova braća (odnosno, polubraća po ocu) odlično sarađuju. Postoji još hrpa dokumenata u prilog narečenom, ali je za ovakvo štivo prethodno dovoljno.

Kao kruna svega dolaze Martovski pregovori iz 1943. vođeni između partizana, sa jedne strane (delegacija u sastavu: Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Đilas), i Nemaca, sa druge strane (predstavnici: general-lajtnant Benignus Dipold, general Glez fon Horstenau), obavljani u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Tema pregovora bila je obustava međusobnog neprijateljstva i uspostavljanje zajedničkog fronta protiv Britanaca i Amerikanaca, u slučaju da se ovi iskrcaju na Jadranu. Na teritoriji gde se nalazio Jasenovac operisao je partizanski Drugi hrvatski korpus, u koji krajem rata masovno prelaze ustaše i domobrani, koji su prethodno služili na istom području. Samo sada, zahvaljujući partizanskom pokretu, više nisu zločinci koji su obezbeđivali neprestani rad  logora smrti u Jasenovcu, već oslobodioci koji u oktobru 1944. godine, zajedno sa ostalim partizanskim jedinicama, ulaze u Beograd, gde učestvuju u masovnim streljanjima civila, o čemu će u narednom štivu biti više reči.

Tako postaje jasno zašto je Jasenovac, kao fabrika nezapamćenih zločina, radio bukvalno do poslednjeg sata Drugog svetskog rata; tako postaje jasno i zašto je Pavelić bezbedno i lagodno živeo još mnogo godina nakon rata, znajući da mu od strane Titove države ne preti stvarna opasnost, jer je znao da takva i nema iskrene namere da mu naudi.

Šta mislite, gospodine Koraksiću, posle svega izrečenog, na čije biste u Beogradu bi trebalo dodati nož „srbosjek“ ili, možda, malj?

Zaključci koje je na drezdenskom kongresu donela KPJ svoju prvu praktičnu primenu nalaze na drugom zasedanju AVNOJ-a iz novembra 1943. godine u Jajcu, kada je partizanski pokret obelodanio buduće državno i društveno uređenje. U duhu maksime sa drezdenskog kongresa „mala i slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ stvorene su granice republika gde je – stradalnik i pobednik u ratu – Srbija kažnjena stvaranjem dve pokrajine-države na sopstvenoj teritoriji, a Hrvatska, kao genocidna tvorevina, nagrađena je dobijanjem skoro čitave jadranske obale; tada su stvorene i teritorije republika koje su zacrtane na drezdenskom kongresu: Bosna, Makedonija, Crna Gora i Slovenija. Završni udarac srpskom narodu zadao je Ustav SFRJ iz 1974. kada su na teritoriji Srbije stvorene dve autonomne pokrajine – Vojvodina i Kosovo – sa mnogim državnim ingerencijama.

Partizanski zločini

Poštovani gospodine Koraksiću, samo da Vas podsetim da je maksima Ravnogorskog pokreta „jako srpstvo – jaka Jugoslavija“, usvojena na Svetosavskom kongresu održanom početkom 1944. godine u selu Ba, bila ista ona koju je kao programski moto koristio Srpski kulturni klub na čelu sa Slobodanom Jovanovićem. Ovo je ključna razlika na kojoj su se razmimoilazile dve Jugoslavije, monarhistička i komunistička. Ova druga, Titova, vremenom je u mnogim programskim dokumentima termin „srpska buržoazija“ zamenila terminom „srpski narod“, kog je tako optužila kao glavnog krivca za postojanje Kraljevine Jugoslavije, koju je okarakterisala kao „tamnicu svih drugih naroda“. Ovo je programski temelj na kome su nastala sva kasnija stratišta srpskog naroda, čiju tragediju najsnažnije simbolizuje upravo tragična sudbina generala Draže Mihailovića.

Gospodine Koraksiću, da li Vam je poznato da je tokom 1941. godine partizanski pokret ubio nešto preko 1.000 civila (čija imena su popisana) u Srbiji? Da je u Užičkoj republici, pored mnogih nevinih, pogubio i dva velika imena srpske kulture: slikara (i vajara) Mihaila Milovanovića, kao i publicistu Živojina Pavlovića? Da li ste upoznati s tim da je glavni dželat Užičke republike Petar Mićić svedočio kako na duši njegovog saborca Ratka Draževića leži oko 2.000 ljudi, od kojih su skoro svi srpske nacionalnosti, a da su obojica bili udarne pesnice Slobodana Penezića Krcuna (ostala je u istoriji zabeležena prva Krcunova izjava u oslobođenom Beogradu: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo!“)?

Da li Vam je poznato da je Tito svesno ili nesvesno žrtvovao čitav Radnički bataljon i sve ranjenike samo da bi se bezbedno izvukao iz Užičke republike? Da li ste možda čuli kako je život završio solunski borac Velisav Petrović – predsednik opštine Divci: na živo iščupanog nosa i isečenim ušima, prerezan testerom pred rodbinom i komšijama? Da su ovaj zločin, koji po okrutnosti ni najmanje ne zaostaje za ustaškim nedelima, počinili partizani Stjepan Filipović, Josif Majer i Stevan (Ištvan) Borota?

Da li Vam je poznato da je deo partizanskih snaga predvođen Mošom Pijadom, nakon pada Užičke republike, prebegao u Crnu Goru i da je u Tarinom Lugu kod Kolašina zverski pobio oko 230 nevinih ljudi na Badnje veče 1942. godine (čiji leševi su iskopani i identifikovani, dok se pretpostavlja da ih ima još oko stotinu koji se sa sigurnošću ne mogu identifikovati), kao i da je na mestu zločina razapeo leš psa na krstu (tu je ubijen crnogorski barjaktar i nosilac mnogih ordena za hrabrost u Balkanskim ratovima i Velikom ratu Mihailo Mandić, zajedno sa sinovima Radosavom, Mašanom i osmogodišnjim Jovom)?

Da li se, po Vama, gospodine Koraksiću, ovaj bezumni zločin razlikuje od ustaških zločina nad srpskim civilima?

Da li Vam je poznato da je sličnu tragičnu sudbinu od partizanske ruke doživelo nešto preko 500 civila u Hercegovini, kao i oko 750 u Crnoj Gori u sličnom vremenskom razdoblju? I svima su popisana imena. Da li Vam je poznato da su partizani tokom rata ubili 480 pravoslavnih sveštenika (đakona, monaha, jereja…), dok su ustaše ubile njih 218? Dakle, više nego duplo. Da li je neznanje razlog što se Vi u karikaturama vrlo često rugate Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a skoro nikad njenim dželatima?

Ako sve ovo niste znali, gospodine Koraksiću, ili niste hteli da znate, onda sigurno, kao Beograđanin, morate biti upoznati da u prestonici postoje brojne lokacije gde su streljani obični, nevini ljudi krajem 1944. i tokom 1945. godine. Svi mi, Beograđani, decenijama hodamo nad njihovim neopojenim kostima. Najpoznatija stratišta u glavnom gradu gde su vršena masovna streljanja su Lisičiji potok, Banjička šuma, Košutnjak, Marinkova bara, Careva ćuprija, Ada Ciganlija, Kula Nebojša, Jajinci, Veliko ratno ostrvo, ali i lokaliteti u užem centru grada: park Manjež, park Tašmajdan, park kod Starog dvora. Gde god da ste se kretali tokom života u prestonici, gospodine Koraksiću, Vi ste morali, skoro svakoga dana, da gazite iznad leševa nevinog sveta koji su pobili partizani „oslobodioci“.

Major Milan Trešnjić, načelnik OZNA-e 12. kvarta, kao najautentičniji svedok „iz prve ruke“, doslovno kaže: „Ubijalo se skoro svuda, nema mesta na kojem nije obavljeno smaknuće… uostalom, u Beogradu se tada više ginulo nego živelo, radi se o desetak hiljada života“. Da li Vam je poznato da je komandant 369. domobranske legije Marko Mesić (stric bivšeg predsednika Hrvatske Stjepana Mesića) učestvovao na strani Vermahta u Staljingradskoj bici, a da je nakon zarobljavanja od strane Sovjeta poslat zajedno sa par hiljada zarobljenih ustaša i domobrana da se bore na strani jugoslovenskih partizana u sastavu 23. srpske divizije 14. korpusa NOVJ? Da li su Vam poznati zločini koje su ove bivše ustaše, a posle partizanski vojnici, počinili po Beogradu krajem 1944. godine?

Tokom „oslobođenja“ i narednih godinu dana dokumentovano je u Srbiji, po imenu i prezimenu, nešto ispod 60.000 žrtava partizanskog terora! Broj pobijenih je, na nesreću, još mnogo veći, ali je Srbija verovatno jedina država na svetu u kojoj nema političke volje da se iskopaju masovne grobnice u kojima se nalaze kosti partizanskih žrtava. Mnogo dokumentacije je namerno uništeno. Pa, mi još ne znamo ni gde je grob generala Draže Mihailovića, a kamoli nekih neznanih nesrećnih ljudi, kakvih je bilo mnogo! Ako bih morao da budem slikovit, onda bih rekao da su partizani, za kratko vreme, pobili u Srbiji čitav jedan grad veličine Čačka! I šta kažete sada, gospodine Koraksiću, posle svega narečenog i dokumentovanog, na čijem spomeniku bi trebalo staviti kamu ili bajonet u usta?

Ako Vam je sve prethodno i dalje nepoznato, onda ste sigurno morali čuti puno toga o Golom otoku. Da li znate da je tamo bilo utamničeno nešto ispod 20.000 zatvorenika iz čisto ideoloških (a najčešće ni takvih) razloga?! Da li Vam je poznato da su mahom bili zatvorenici Srbi, kojima se stavljalo na dušu poštovanje prema Sovjetskom Savezu? Državi koja je decenijama pre toga preko Kominterne izdržavala vrh KPJ na visokoj nozi (po svedočenju Milovana Đilasa, on je kao član Centralnog komiteta KPJ pre rata imao mesečna primanja koja su bila u visini nekoliko plata univerzitetskog profesora), sa mnogo većom apanažom od one koju danas izdvajaju za slične namene Soroševa ili Klintonova fondacija.

Koraksićeve nedoumice

Gospodine Koraksiću, i ovo malo je i više nego dovoljno da se istina istera na čistinu. Niko ne spori da je Ravnogorski pokret bio prosrpski, čak mu se decenijama ova činjenica spočitava kao optužba. Ali sada je jasno da je, nasuprot njemu, partizanski pokret bio antisrpski. U ovom pokretu bilo je i mnogo običnog sveta koji nije delio takve stavove i koji nije prišao partizanima zbog antisrpske ideologije. Hoću da verujem da je Vaš blagopočivši otac bio jedan od njih.

Kada ste za dnevni list Danas govorili o Vašoj porodičnoj tragediji, ostavili ste nekoliko nedoumica, čak i besmislica. Rekli ste da je posle razlaza sa partizanima prva četnička akcija bila „da se opkoli partizanska bolnica sa ranjenicima u selu Gornja Gorevnica“, gde ste naveli da je ležao Vaš otac, koji je, po istom navodu, bio partizanski komesar. Zatim navodite da su četnici „pobili one koji nisu mogli da hodaju, a njih 17, uključujući i mog oca, odveli su na Ravnu goru i streljali“.

Nije bilo nikakve „partizanske bolnice“ u Gornjoj Gorevnici, iz logičnih razloga. Prvo, ovo šumadijsko selo je blizu Ravne gore, a drugo, partizanskih ranjenika bilo je veoma malo u početnom periodu rata, jer nisu učestvovali u akcijama u tom periodu ni približno kao četnici (JVuO, odnosno Ravnogorski pokret), koji su u drugoj polovini 1941. godine oslobodili redom: Loznicu 31. avgusta (gde je poginuo komandant Veselin Misita), Bogatić 1. septembra, Krupanj 4. septembra, Banju Koviljaču 6. septembra, Gornji Milanovac 29. septembra, Čačak 1. oktobra, Stragare 4. oktobra, Ljuboviju sredinom oktobra. Zbog toga se bolnica u Gornjoj Gorevnici u literaturi mahom naziva „četničkom bolnicom“ (u krajnjem slučaju, smeštena je nadomak Ravne gore) ili, eventualno, „zajedničkom četničko-partizanskom bolnicom“, kako navodi par autora.

Streljanje na Ravnoj gori u tom periodu se odigralo, i odgovornost je na Orelju. Od oko 500 dovedenih, Orelj je zadržao oko 40 koji su streljani, dok su ostali pušteni. Draža je odmah osudio ovaj zločin, tražio odgovornost i pokrenuo postupak (Tito nikada i nigde nije osudio partizanska nedela i nikada nije tražio da se procesuiraju, već je, naprotiv, izdavao naređenja o likvidacijama po hitnom postupku). Glavna argumentacija egzekutora na Ravnoj gori bila je da se streljaju oni koji su odgovorni za zlodela nad civilima u tek oslobođenom Čačku.

Naime, odmah nakon ulaska četnika u Čačak, zajedničke četničko-partizanske jedinice su masovno krenule prema Kraljevu, gde su tokom čitavog oktobra 1941. godine vodile tešku borbu sa Nemcima za oslobođenje ovog grada. Tako je Čačak ostao skoro bez vojske, što je iskoristila jedna partizanska jedinica na čelu sa Batom Jankovićem, koja je ušla u grad i krenula sa zločinima nad nevinim ljudima. Zanimljivo je da je Milan Bata Janković rođeni brat Milke Minić, supruge Miloša Minića, kasnijeg vojnog tužioca na montiranom procesu Draži Mihailoviću. Bata Janković ispisao je najmračniju stranicu istorije Čačka, tako što je sa crvenom rukavicom bez prstiju, koju je nosio na levoj ruci, ubijao udarcima čekićem u glavu čačanske zanatlije, trgovce, službenike (slična nedela je u selima oko Niša počinio Slobodan Žilnik, otac Želimira Žilnika, popisano je 48 njegovih žrtava).

Nakon njegovog povlačenja iz Čačka, u podrumima Katastarske uprave i Sokolskog doma pronađeni su obezglavljeni leševi i leševi sa smrskanim lobanjama, dok su u podrumu ispod Sreskog načelstva nađene ljudske oči i prosuti mozgovi. Tako je Bata Janković osuđen na smrt i pogubljen krajem novembra 1941. godine, tako su glavom platili za zločine nad nevinim civilima još neki partizani.

Ali bilo je među streljanima na Ravnoj gori i onih koji su ubijeni iz čisto ideoloških razloga, odnosno zbog njihove istaknute uloge u Komunističkoj partiji. Nisam uspeo da među tim nevinim žrtvama pronađem ime Vašeg oca u istraživanjima koja sam pronašao kod relevantnih naučnih istraživača. Što ne znači da ga tamo nije bilo. Nakon rata, komunistička masovna propaganda histerično je krenula sa falsifikovanjem „istorijske“ faktografije, ali i sa uništavanjem mnogih dokumentovanih istina.

Bulajićevo nasleđe

Nadalje, u istom štivu publikovanom u listu Danas doslovce kažete: „Moju majku, mlađeg brata i mene, četnici su osudili na klanje. Mi smo to saznali i pobegli smo. Četiri godine smo bežali od njih. Pošto mi je majka bila Hrvatica, pobegli smo u Zemun i tu smo se prijavili da smo kobajagi Hrvati, uzevši majčino prezime Božić. Četnici su preko Gestapoa poslali poternicu za mojom majkom“. Zatim u tekstu novinar piše da su Nemci uhapsili Vašu majku i odveli je u Glavnjaču u Beograd, a onda opet slede Vaše reči: „Bila je tamo 10 dana, trebalo je da dođe jedan četnik da je identifikuje, ali nije, jer se verovatno napio. Ili su ga ubili. Onda su je Nemci pustili.“

Ovakvim nastavkom priče o nesrećnoj sudbini Vaše porodice tokom rata, Vi nesvesno diskreditujete skoro kompletnu tragediju, iznoseći nelogične tvrdnje. Praktično ne postoji nijedan čvrst logički argument u Vašoj priči, koja je, zbog nedostatka verodostojnosti, snabdevena sadržajem i atmosferom koji neodoljivo podsećaju na najbanalniju estetiku Veljka Bulajića. Ko je Vas i Vašu porodicu osudio na klanje, koji ratni, vojni ili civilni sud? Kojom presudom je donešena ta odluka, kako vam je dostavljena? Da li ste ikada Vi, ili bilo ko drugi, videli jednu jedinu presudu klanjem? Ako „presuda“ nije imala formalni karakter nego je donesena usmeno (što je očigledno više nego sumnjivo), postavlja se pitanje kako ste mogli da saznate tu krajnje konspirativnu odluku?

A još je neuverljivije kako ste pobegli, a tek da je Vaša majka sa dvoje male dece četiri pune godine bežala od četnika?! Gde je bežala: ako je bežala po Srbiji u kojoj u te četiri godine praktično više nije bilo partizana jer su napustili Srbiju, onda se logično nameće zaključak da vam je pomogla Nedićeva vlast. Ali Vi kažete da ste pobegli u NDH, jer je Zemun tada bio na teritoriji ove genocidne nacističke tvorevine. I tu ste, po Vama, prevarili ustašku vlast pretvarajući se da ste Hrvati, pošto je Vaša majka Hrvatica?! Zašto onda drugi Srbi ili Jevreji koji su završili po jamama ili logorima smrti nisu uradili to isto? Zašto, recimo, takva obmana ne bi pošla zarukom nesrećnom Savi Šumanoviću? Zar je tako lako bilo nasamariti NDH (uzimanjem prezimena Božić koje je jedno od češćih kod Srba?!), koja je usmrtila nekoliko stotina hiljada Srba, Jerveja i Roma, samo zato što su pripadnici ovih naroda?

Kako su to četnici preko Gestapoa poslali poternicu za Vašom porodicom? Da li su Vam poznate elementarne istorijske činjenice koliko je Gestapo pogubio ili zatvorio ravnogoraca i članova njihovih porodica?! Porodice Draže Mihailovića i Dragiše Vasića (drugi čovek Ravnogorskog pokreta u tom periodu) bile su tokom rata uhapšene od strane Gestapoa i odvedene u logor na Banjici. Slična sudbina zadesila je mnoge druge porodice ravnogoraca, kao što je porodica Nikole Kalabića. Dakle, dok je NDH čuvala Vašu porodicu, Srbija je hapsila i zatvarala porodice ravnogoraca!

Gestapo je gonio ravnogorske ilegalce po Beogradu (članove Omladinskog štaba), koji bi najčeše bivali pogubljeni kada ih uhvate. Takvu sudbinu da okonča svoj mladi život u nemačkom logoru doživeo je Todor Tadić, komandant ilegalne beogradske organizacije „Omladinski štab 501“ 1944. godine. Kako, onda, četnici, koje Gestapo progoni po Beogradu i šalje najčešće u smrt kada ih provali, „šalju preko Gestapoa poternicu“ za Vašom majkom?! Ako ste, možda, mislili na denunciranje drugih za Gestapo, onda znajte da se upravo Josip Broz istakao u takvim nečasnim radnjama. Samo se setite kako je Gestapo uhvatio na spavanju Mustafu Golubića u jednom beogradskom stanu početkom juna 1941. godine, nakon što ga je „neko“ potkazao. Streljan je posle nepuna dva meseca.

Kažete da Vam je majka bila u Glavnjači desetak dana, pa je onda puštena, zbog nedostatka dokaza (ovo upućuje na zaključak da je kolaboracioni režim postupio prema Vašoj porodici ispravno, obzirom da mnogi pritvoreni nisu imali takvu sudbinu). A dokaze je trebalo, po Vama, da prepoznavanjem obezbedi „jedan četnik“. U Vašem izlaganju prisutno je kumulativno povećanje nelogičnosti iz rečenice u rečenicu. Kako je bilo koji četnik mogao da dođe u Glavnjaču zbog bilo kog posla, a da ne bude momentalno uhapšen?! Već sam napomenuo da se, prema istorijskim dokumentima, po zatvorima „nedićevske“ Srbije nalazi veliki broj pripadnika Ravnogorskog pokreta i njihovih porodica. Možda je neko treći trebalo da izvrši identifikaciju, ali za Vas je on svakako „četnik“.

Pošto se nije pojavio, onda Vam je majka spašena (Bogu hvala!) iz Glavnjače. Ne vidim ni trunku zahvalnosti kod Vas zato što se čovek nije pojavio. Umesto toga, Vi nastavljate sa optužbama i uvredama protiv Vašeg porodičnog spasioca (osim što ste mu dodelili besmislenu titulu „četnika“). Iako se nije pojavio i tako Vas spasao, Vi kažete: verovatno se napio! Jer, šta bi drugo mogao četnik nego da se napije?! Šta su drugo radili četnici u filmovima autora poput Veljka Bulajića nego što su jeli gibanicu i pili rakiju?! I usput zakolju po nekoga, čisto da im prođe vreme! I nije ni čudo što je upravo ovaj kralj zlokobnog kiča Veljko Bulajić za života postao kroatizovani Montenigrin, potpisnik Apela 88 (Titove godine na ovom svetu!), najsramnijeg dokumenta protiv SPC na ovim prostorima.

Gospodine Koraksiću, ako se taj famozni „četnik“ napio pa nije došao da izvrši identifikaciju Vaše majke, onda se morao i otrezniti. Šta je bilo dalje? Pošto Vam je majka bila desetak dana u pritvoru, bilo je više nego dovoljno vremena da se taj „četnik“ otrezni. Ali Vi onda kažete „ili su ga ubili“, čime čitavom događaju dajete „montipajtonovski“ karakter. Kažete „ili su ga ubili“ kao da kažete „ili je otišao u selo na vašar“: kako slutite da su ga ubili kada ne znate o kome je reč? Zašto bi ga ubili? I ko bi ga ubio? Ako ga je ubio „nedićevski“ režim, onda celokupna Vaša priča pada u vodu. Ako su ga ubili ravnogorci, onda je ishod isti. Verujte mi na reč, poštovani gospodine Koraksiću, ovaj deo Vašeg izlaganja je čak neuverljiv i za estetiku neslavnog Veljka Bulajića!

Hoću da verujem da ste u stanju da prevaziđete brodolome porodične sudbine, zbog čijih rana u kontinuitetu vređate osećanja ravnogorskih potomaka. U poznim ste godinama, bliži se poslednji čas da pružite ruku pomirenja. U protivnom, ostaćete upamćeni poput Miloša Minića samo kao „vesternizovani“ boljševik.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard