Одевце – село глади и изолације

“Немам… Није ме срамота да кажем да гладујем да би деци остало парче хлеба”, каже Срни Негован Станковић из села Одевце.

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

У селу Одевце, између Новог Брда и Косовске Каменице, у којем живи осамдесетак преосталих Срба, људи се одричу хране да би дјеца имала шта да једу и живе у шталама штедећи за куће.

Породице Станковић и Насковић, у полусрушеним кућама грађеним у акцијама сеоских задруга послије Другог свјетског рата, преживљавају горке судбине.

Негован Станковић, отац три дјевојчице – Александре, Милице и Марине, узраста од пет, седам и девет година, каже да често по два три дана не узима храну.
Трпи да би његове дјевојчице имале бар голу кору хљеба.

“Немам… Није ме срамота да кажем да гладујем да би деци остало парче хлеба”, каже Срни Негован.

Ноћима не спава и тражи начин да се извуче из немаштине. Не зна ни како да умоли моћнике у српским и институцијама самопроглашеног Косова да му помогну да препокрије полусрушену кућу.

Од косовских локалних избора, одржаних прије двије године, Одевце и тридесетак српских домова није посјетио нико од надлежних, било са албанске или српске стране, нити их упитао како живе и да ли им шта треба.

Негован признаје да је многим политичарима и функционерима нудио да им “десном и левом руком потпише гласачки листић” само да испуне обећање дато прије двије године пред претходне локалне изборе.

“Обећали су да ће ми дати грађевински материјал и да ће ме негде запослити, али од тада их моје очи нису виделе”, прича Негован и наводи да га није било стид да оде у српску општину Косовска Каменица и Ранилуг, косовску општину, и малтене клечећи замоли да му помогну.

Међутим, посјета није добро завршена јер је Негован подсјетио функционере на претходна обећања, па су га, како наводи, вријеђали и псовали.

Милена и Драган Насковић, најмлађи брачни пар у каменичкој општини, и њихов син Душан (11 мјесеци) плаћају цијену изолације и одсјечености Одевца од свијета.

Милена, родом од Стошића из Равне Бање, код Медвеђе, како каже, у глуво доба ноћи побјегла је из родитељске куће и није ни слутила да њен вољени живи у “невидбогу”.

“Не знам шта да радим. Не знам ни о себи да се старам, а камоли о детету, а, ето, још једно је на путу”, каже Милена, која откад је дошла у Одевце није изашла из села, ако се не рачуна одлазак у врањанску болницу због порођаја.

Са супругом живи у шупи, површине “три пута два” метра квадратна?! На бетону одгаја сина јер њена свекрва и свекар живе у одвојеној дотрајалој кованици.

Живе од минималца од 80 евра, те дјечијег додатка од 20 евра и Драгановог рада под надницу.

Скупили су средства и започели градњу каквог-таквог дома, али сад им недостаје материјал за кровну конструкцију.

“Очекујемо друго дете у априлу и надам се да ћу успети да обезбедим материјал да излијем плочу и подигнем кров.

Чврсто сам одлучио да останем у Одевцу, па макар мој Душан и његов брат или сестра били једина српска деца и целом Косовском Поморављу”, објашњава Драган.

Извор:

Везане вијести:

Хроника прећутаног апартхејда (1)

Старица Перса Стојковић симбол српског отпора и пркоса

Са Рогозне Срби одлазе а исламизирају се дојучерашња српска села