Одавно нема Ћопића, па ни највећег дијела његовог опјеваног Подгрмеча,  али он је трајно остао запамћен у Ћопићевом дјелу, а то значи вјечно. 

Поздравни говор проф. др Мирјане Стојисављевић на овогодишњим „Ћопићевим стазама дјетињства“ одржаним у Хашанима 12. октобра 2025. године.

Поштоване даме и господо, ћопићевци и ћопићевке,   начелниче Општине Крупа на Уни,  господине Гојко Кличковићу, замјениче начелника, господине Мирославе Радаковићу, драги пјесници, учесници поетског часа у част нашега Бранка Ћопића, поштовани добитниче овогодишње награде „Благодарје“, представниче новоосноване Библиотеке „Бранко Ћопић“ из Велике Попине, Ђорђе Стојисављевићу,   драги ђаци и наставници основних школа које носе име великог писца, и изнад свега, драги добитници награда за литерарни рад са темом Јежеве кућице;

Потом, драги гости наших суорганизатора, Општине Крупа на Уни, на концу, и поштовани мајстори који сте градили ово лијепо здање, наше Позориште Јежева  кућица од 160 квадратних метара које данас предајемо нашим Хашанима, као задужбину проф. др Мирјане Стојисављевић, предсједника Фондације „Бранко Ћопић“  и њене кћерке Ане, да служи својој сврси, афирмацији лика и дјела нашег непролазног књижевног великана Бранка Ћопића.

Поздрављам све вас који сте добродошли на овогодишњу републичку књижевну  манифестацију   „Ћопићеве стазе дјетињства“, обновљену  1996. године у пишчевим родним Хашанима  да траје  док је год нашег  Подгрмеча.  Поменимо се сви скупа да се ове године навршава 110 година од рођења Бранка Ћопића,  а 55 година од објављивања пишчеве ненадмашне збирке „Башта сљезове боје.
          Све вас овдје присутне најсрдачније поздрављам у име Фондације „Бранко Ћопић“  као рођена   Хашанка која сам  у срцу  увијек носила ово мјесто   које је за Бранка било његова Јасна Пољана, завичај овог нашег најбољег сина који према сопственим ријечима „није био рођен да пузи“ и који „никад није пристао да буде књижевник без кичме, без достојанства и савјести“.  

Стигла је још једна млака михољска јесен у пишчево родно село, `тихо и далеко`, које се налази на самом западном крају наше Републике Српске. Тачније, њене границе међи управо Ћопићева обновљена родна кућа,  свјeдочећи да још није искована саба која може да сијече његове мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Управо до Ћопића кућа стигао је био врли нови свијет у свом крсташком походу на Исток, старим путевима Наполеона и Хитлера, и неком вишом силом стао пред овом баштом сљезове боје. Ћошићева спомен-куђа показала се као својеврсни камен међаш који нам посвједочује да се управо ту окончао судар цивилизација: западне, која је одавно изгубила свој хришћански карактер и наше источноправославне, која има историјску мисију да донесе свјетлост Божију цијелом свијету.

На рубовима Ћопића ораница, шума и пашњака, дуж долине рјечице Јапре, која међи границу до које се простире башта сљезове боје, кривуда линија раздвајања цивилизације западног надчовјека и источноправославног свечовјека, тог светосавског Богочовјека, како га је именовао наш  Николај Велимировић.

Ћопићи славе Светог Кирјака Отшелника, крсну славу у народу познату као Михољдан, па може бити да су управо захваљујући Свечевом непосредном заступништу пред Господом, Хашани, макар и похарани, послије Дејтона били враћени у састав Републике Српске. Немали улог у томе чину имала је управо Ћопићева епонимска «башта сљезове боје» у коју су у овом посљедњем ратном вихору још једном банули дани црвеног сљеза.  

Наш неумрли Бранчило, од чијег рођеа је прошло већ 110 година, се немало пута помињао своје крсне славе, Михољдана, као у основи дубоко вјерујући човјек о чему свједочи и податак да је ходочастио у Свету земљу и у Јерусалиму се поклонио Цркви Христовог гроба и Христовог Васкрсења, а потом обишао и Хиландар гдје се и исповједио. Шта је тражио на Христовом гробу у Јерусалиму, питао се Борислав Михајловић Михиз, на шта одговор можемо да нађемо у његовој Башти сљезове боје која је сва осијана данима михољског љета и његове крсне славе.  Ево смо коначно дочекали да имамо гдје да обавимо и ову манифестацију и сам славски обред у част Михољдана и тих „Петракових дана“ у рану јесен који су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата и умјели нашег Бранчила  да  тако повуку и ошамуте да не би знао куд бих прије; кроз кукурузе, низ поток, уз бријег.

Откад сам преузела ову манифестацију она  ме је непрестано опомињала   да осмислим начин и мјесто гдје ће се моћи прекладно одржавати , али не само један дан у години, за Михољдан већ да се током цијеле године  проводе задаци задужбине, а то је прослављање лика и дјела великог писца.

У Хашанима одржана манифестација „Ћопићевим стазама дјетињства“ (ВИДЕО)

Ево тог сретног дана да коначно могу да подијелим са свима вама, драгим нашим славарима, неизмјерну срећу што могу да говорим под сводом овога позоришта названог Јежева кућица. Изградиле смо га скупа, моја кћерка Ана Влаисављевић, режисер и филмолог са бечког универзитета и ја као предсједница Фондације  и ево га данас дарујемо нашем милом завичају, родним Хашанима, да буде мјесто гдје ће се непрестано моћи да чује за нашега великана.

Одавно нема Ћопића, па ни највећег дијела његовог опјеваног Подгрмеча,  али он је трајно остао запамћен у Ћопићевом дјелу, а то значи вјечно.  Његово дјело је укровљено, на најљеши начин и овим градитељским подвигом  свједочећи да на решету времена остаје само велики писац, док је све остало  пролазно.  

Ћопићево стваралаштво, прозрачно, лако, хумористично, а испод тога знатно дубље, сложеније,  несамјерљиво је веће од свих нас који смо само пролазни гости на овом комаду земље медвједа и лептирова у коју ће увијек да свраћају дјеца, ти највјернији Бранкови читаоци, који се не престају да  поистовјећују са јунацима из Ћопићевих дјела,   о чему свједочи и  овогодишњи одзив на наградни конкурс који смо расписали поводом поеме Јежева кућица.

Најмили моји гости,  још једном велико хвала свима вама  што сте се одазвали на наш позив да прославимо михољданске свечаности у част нашега Бранка Ћопића у његовим и нашим родним Хашанима подно Оца Грмеча.

---

Приредила редакција УГ Јадовно 1941. Бања Лука