Обрачун у Црном Лугу

Како jе усташка власт више поjачавала терор сразмjерно jе расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мjешовитим становништвом, нарочито у онима у коjима jе већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сиjевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости.

Наjкритичниjе стање jе било у селима у Ливањском пољу гдjе их jе било и чисто хрватских и чисто српских и мjешовитих. Тако су села Луснић, Струпнић и Ковачић, била насељена искључиво Хрватима, у Челебићу jе живjело отприлике пола jедних пола других, док су Боjмунте, Радановци, Врбица и Богдаше била поглавито српска.

На другоj страни, у доњем краjу Ливањског поља, Оџак и Лиштани су били насељени претежно Хрватима (у Оџаку jе живjела само jедна српска породица — Арнаут — и сви су поклани, док су у Лиштанима живjеле четири српске породице — Цвиjетића — и од њих jе преживио само jедан члан). У Горњим и Доњим Руjанима било jе готово подjеднако и jедних и других (према наjновиjим подацима у ова два села jе побиjено 339 становника српске националности).

У Чапразлиjама су већуну чинили Срби, а у селима Прово, Губин и Саjковић ниjе било ниjедне хрватске куће.

Доњем Ливањском пољу припадаjу и села коjа су некада чинила општину Црни Луг у саставу среза Босанско Грахово. Поред Црног Луга ту су и Бастаси, Нуглашица, Јаруга, Грковци, Доње и Горње Пеуље, Уништа и Казанци. Сем у Уништима и Црном Лугу у коjему jе живjела хрватска породица Пашкић, у свим осталим селима jе живjело искључиво српско становништво.

Када jе убиjен поп Ристо Ћатић и група око њега, постало jе сасвим jасно да до сукоба мора доћи, да jе само питање дана када ће се гласнути пушке. Иако jе било пуно оних коjи су то добро осjетили и схватили, коjи су на вриjеме упозоравали Србе да се склањаjу, испоставило се да jе огромна већина српског живља испала наивна и да jе ту своjу наивност крваво, главом платила.

Потпуно уништење и истребљење Срба на овом подручjу било jе планирано за 2. август 1941. године, за Илиндан, када се у Црном Лугу по традициjи сjази силан свиjет из свих села у коjима живе Срби. Били су наумили да таj традиционални сабор претворе у дан судњи, а да се нико jаду не би досjетио почели су да шире пропаганду да ће то бити двоструки празник — да ће тог дана бити проглашена и прослављена Независна држава Хрватска и да ће лично поглавник Анте Павелић доћи да Србима честита нову домовину.

Да све изгледа убjедљивиjе, у усташку постаjу у Грковцима тих дана jе довезено неколико стотина литара вина и ракиjе. Учињено jе то наметљиво, jавно, уз обjашњења да jе тако наредио поглавник, да jе то његова част и прилог прослави НДХ у овом краjу.

Све су, међутим, покварили комунисти коjи су по директиви Среског комитета 27. jула подигли устанак. Под руководством Никице Гашића и Васа Иветића из Пеуља, нападнута jе управо усташка постаjа у Грковцима као центар и тврђава у коjоj jе кован крвави план.

О тим данима и првом обрачуну устаника са усташама у Црном Лугу пише Милан Радоjа:

„У селу Челебићу била jе организациjа Хрватска младеж. Тома Пашалић, омладинац, по њиховоj наредби писо jе све српске куће и њиову фамилиjу и сав иметак. То jе требо сваки домаћин куће казати, имена и стање.

Католичке куће ниjе писо.

Онда, на десет дана приjе устанка, краj тесте ђе се вадила пржина за куће, пет стариjи људи чистили су те рупе два дана. Ми се чудили како ниjе и Србе одредило па да заjедно чисте. Питали смо начелника и кнеза што се оне рупе чисте и питали jош понеки људи. Они jеднако говоре да jе то наређено од логорника ако то затреба за воjну употребу да има готово.

А ми нисмо могли ни помислити да ће то бити гробница наши породица.

За устанак ништа не знамо, али било нам jе забрањено, нарочито од кнеза, да одлазимо из села, да будемо код своjи кућа и да се ништа не боjимо. Ко буде одлазио у друга села да ће усташама одговарати.

Питали би: па што jе оћерало попа Риста?

Биjо jе одговор: па он jе вођа четника.

Па што jе оне друге сељаке?

Одговор jе биjо: они су бранили попа и давали отпор па су и заслужили оно што су зарадили, ко буде носио другу пропаганду таj ће одговарати усташама…

Онда чуjемо од католички жена кад су ишле на мису у Лиштане да jе жупник Божо Шимлеша говориjо кад jе одржаво црквену предику:

— Браћо и сестре, кршћани и кршћанке, jа вам кажем са овога светога миста да су Јевреjи и Срби ван нашега закона. Ко убиjе Јевреjа и Србина, Света столица одобрава, jа му гриjе опраштам и биће награђен и пофаљен од нашега поглавника…

Нарочито су се чудиле жене томе закону када су чуле његову риjеч. Усташки повjереници су говорили да то неће бити а већ у ужему кругу подиjелили српску имовину, шта ће коме дати, ко се буде боље показао у покољу Срба да ће добити бољи иметак.

Преко усташки повjереника свако jе село доносило одлуку ђе има Срба. Нека села су доносила одлуку: побити све Србе и подjелити њиову имовину. Нека села: побити људе, жене и дjеца да приме католичку вjеру. То jе ђе су помиjешани Срби и католици.

Ливно, ђе су имућниjи трговци — све. Остало — само људе. Голињево — све. Губер — људе, остало да приђе у католичку вjеру. Лиштани, Горњи и Доњи Руjани — све. Челебић — све, и била jе подиjељена имовина…

Ниjе успjело то учинити, успjело jе доста побjећи у српска села. Побили су и у jаму убацили жена, дjеце и људи три стотине седамдесет и четворо (мисли само на Челебић, прим. Б. С.). Успjело jе побjећи и што су из jаме изишли осамдесет и четворо.

Устанак се спрема. Ми ништа не знамо. Приjе на дан устанка, из Грковаца, са станице жандарске побjегли су жандари и усташе и jедан учитељ католик. Неки приjатељ њима казо да бjеже.

Дошли су у Челебић код општине и усташке станице, а ту jе и крчма Љубе Бесаре. Ту се одморили, попили по ракиjу — сад су слободни. Чуо сам тога учитеља, говори: ако буде вjерски устанак не ваља, биће покоља. Ако буде комунистички боље би било него вjерски…

Сутрадан, нешто око 9 сати изjутра, дођоше два теретна камиона и jедна лимузина. У њоjзи адвокар Урумовић и сатник Петричевић што jе биjо jугословенски официр. На два камиона усташе и домобрани под шљемовима на глави. На свакоме камиону по jедан тешки митраљез.

Говори jедан водник:

— Господине сатниче, jа би одма почо убиjати.

Сатник:

— Јок, ништа не дирати док не дођемо на лице мjеста па ако буде истина онда има мунициjе, убиjаj и пали…

Ја то слушам. Нама нико не обраћа пажњу. Камиони одоше. Ја одма брзо натраг. Казивам Јови и Луки Вуjановићу и Шпири Козомари и jош неким што сам чуво. Сви су ми говорили подjеднако: добро би било склонити се, али нису смjели пошто jе наређено од кнеза и усташа да се нико од Срба не смиjе удаљити од своjе куће.

Нешто око пола сата кашње дође jедан теретни камион пред општину пун пушака и мунициjе. Наши сељаци, католици, долазе и носе пушке, колико коjи рече да има у своjоj кући људи толико му даjу пушака.

Одма, мало кашње, дођоше три теретна камиона усташа, домобрана и цивила сељака. Туде су се те руље искупиле и направили распоред, поставили страже око села и одма почели купити људе Србе и догонити у школу.

Вратила су се она два камиона из Грковаца кад су устаници запуцали на њи.

Ја то гледаjући успиjо сам побjећи из села и отишо у Саjковић.

          (Милан Радоjа jе предосjетио да се зло спрема или му jе неко од  поштених и добронамjерних комшиjа, Хрвата, скренуо пажњу, тек он се дан уочи покоља извукао из села. Са косиjером преко рамена запутио се низ поље као да ће  тобож нешто да ради тако да га усташке страже и они коjи су били задужени да мотре на кретање мjештана – Срба ниjесу ни запазили или су, ако су га и запазили, остали у увjерењу да ће се он сигурно вратити до вечери.

          Он се, изгледа, вратио тек  након три дана и затекао пусту кућу. Преварио се у нади да усташе неће дирати жене и дjецу, да своjу мржњу и биjес неће искаљивати на неjачи. У челебићкоj школи су му побиjени седамдесетjедногодишња маjка Мара, jеданаестогодишњи син Илиjа из првог брака – прва му супруга, иначе, била сестра Милана Росића, са коjом jе имао синове Јовицу и Илиjу, умрла на порођаjу са трећим дjететом –  затим друга супруга Боjа и обоjе дjеце коjе jе имао са њом, петогодишња Драгиња и jедногодишња Милка. Наjстариjи  Миланов  син Јовица из првог брака jош раниjе jе, као голобради младић, отишао у партизане, али се никада ниjе вратио нити jе злосрећни отац икада сазнао  кад jе и гдjе погинуо, прим. Б.С.).

Сутрадан послим подне скупила се jедна добра група људи из Саjковића и Казанаца на мраморjу између Казанаца и Саjковића. Дође курир са горње стране, Мирко Јовић из Врбице, донесе виjест да су Срби сви у Челебићу поватани и бачени у jаму и да су неки изашли из jаме крвави.

Одма увати се граjа: не дати у село, борити се на смрт и живот, ко има пушку нека jе покаже, ко jе страшив нека дадне другоме.

Цвиjо Орашчић, како се и приjе криjо од усташа, он се наjбоље истицо и њему препуштали да командуjе и да ћемо га сви слушати. Он даjе распоред. Ко има пушку нека буде у првим редовима. Ми коjи немамо да будемо позади.

Кад се приброjало било jе девет пушака и jедан пушкомитраљез и неколике ловачке пушке. Пушкомитраљез, колико се сjећам, биjо jе из Казанаца.

Цвиjо даjе распоред: кад почне пуцање да сви вичемо наjачим гласом — урааа…

Колико се сjећам, било jе нешто око три сата послим подне. Неко завика: ето jи иду вамо!

Сви напрегли очи. Гледамо. Из Кулашице тестом изађоше на пустопоље. Колона jе била дугачка нешто око пола километра. Воjска иде у два реда ивицом тесте, а неколико камиона средином тесте, неки галаме коjи су страшљиви. Све у свему има jи више од три стотине, немогуће се тоj сили одупрти.

Кад су први стигли до Банића млина, паде команда: пали и ура у глас.

Одма, у два реда како су ишли, потрчаше улиjево у оноj шуми ватаjу положаj. Одма из топа оде кугла у Троглав. Стоjи jека планине. Спуштаjу ниже и у селу већ неколико кућа гори и оне зидове разносе топовске кугле. Близу нас из тешког митраљеза са камиона гађаjу.

Избацили су нешто око тридесет топовских граната…”

Разљућени поразом и озбиљним губицима у том првом обрачуну са устаницима, усташе су биjес искалиле на недужним голоруким људима и неjачи и у наредних неколико дана починили нечувене покоље и звjерства какве не познаjе историjа људског рода. Изjаловио им се стравични план покоља на илинданском сабору у Црном Лугу, али су зато цех платили недужни, поготову у Челебићу, Голињеву, Горњим и Доњим Руjанима, Лиштанима, Чапразлиjама, односно у свим срединама у коjима jе становништво било мjешовито.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ