Обнављање „Вражје дивизије“

Американци чине оно што су своjевремено радили Хитлер и Мусолини – наоружаваjу хрватску воjску. Недавно су jоj поклонили оружjе и опрему вредну осамдесет милиона долара

Хрватска воjска постаjе значаjна сила у овом делу Европе и на Балкану. Савезници jоj даjу важну улогу у успостављању и очувању новог светског поретка и чувања уjедињене Европе. Све jе очигледниjе да Сjедињене Америчке Државе рачунаjу на хрватску оданост; као што jе рачунао и Хабзбуршки двор, као што jе рачунао и Хитлер. Не зазире се од тога што су иза те воjске, као ни иза jедне друге, остали вишевековни крвави трагови злочина почињених над цивилима по Западноj Европи, Украjини и Русиjи. Још се томе могу придодати злочини коjе jе та воjска извршила у границама Независне Државе Хрватске, убиjаjући одреда Србе, Јевреjе и Роме. Садашња хрватска воjска, коjу су створили Американци у последњем верско-грађанском рату 1991–1995. године, побила jе више хиљада Срба, а 250 хиљада протерала са њихових огњишта. Данас та воjска са новим савезницима ратуjе у Афганистану и поносно носи НАТО униформе, као што jе током Другог светског рата носила униформу немачке нацистичке воjске.

СВИРЕПИ САВЕЗНИЦИ

Као што су током Другог светског рата, пре него што ће 1942. године послати воjску у  Совjетски Савез, хрватску Павелићеву воjску наоружавали Хитлер и Мусолини како би та воjска помогла успостављању нове Европе, тако Американци данас наоружаваjу хрватску воjску да брани нови светски поредак. Средства информисања у Србиjи, позиваjући се на загребачки „Јутарњи лист“, недавно су обjавила да Сjедињене Америчке Државе поклањаjу Хрватскоj око 500 различитих возила и хаубица. Американци су понудили Хрватима и неколико патролних бродова, а биће им пружена помоћ и за активирање поморских радара на Ластову, Вису, Дугом Отоку и Мљету. Хрватима jе преостало само да се побрину за трошкове превоза дароване воjне помоћи, чиjа jе вредност већа од осамдесет милиона долара.

Слањем своjих воjника да у оквиру НАТО-а ратуjу у Афганистану, Хрватска jе jош jедном потврдила оданост Сjедињеним Америчким Државама. А Американци имаjу добро искуство са Хрватима и њиховом оданошћу. Краjем Другог светског рата, Римокатоличка црква организовала jе у Заводу „Светога Јеронима“ у Риму „пацовске канале“, фалсификаторски центар у коjем jе фалсификовано више десетина хиљада пасоша за наjвеће фашистичке злочинце што су бежали од судова. Главни фалсификатори била су двоjица Хрвата са докторским титулама, двоjица свештеника Римокатоличке цркве: Крунослав Драгановић и Доминик Мандић. Кроз те канале прошло jе и докопало се Северне и Јужне Америке мноштво фашистичких ратних злочинаца, а међу њима и усташа. Неки од њих нашли су уточиште у Сjедињеним Америчким Државама, а после су ступили у америчку воjску и разишли се по ратиштима широм света. Међу таквима jе био jедан од наjвећих крвника, jедан од наjвећих злочинаца у Другом светском рату, високи усташки часник Рафаел Бобан, jедан од оснивача и команданата усташке Црне легиjе коjа jе широм Павелићеве Хрватске заклала на десетине хиљада српске деце, жена и стараца. Постоjе подаци да jе Рафаел Бобан постао инструктор и официр америчке воjске у Кореjском рату (1950–1953. године). Хрвати су, као амерички воjници, са великим жаром ратовали у Виjетнамском рату, чиме су заслужили статус нациjе коjа jе исказала велику оданост Сjедињеним Америчким Државама.

У Тридесетогодишњем рату коjи jе од 1618. до 1648. харао Европом, где jе са jедне стране ратовала Хабзбуршка монархиjа и Римокатоличка црква, а са друге ондашње протестантске немачке кнежевине, учествовали су и Хрвати, одане слуге Хабзбурговаца. Хрвати су тада остали запамћени  у народном предању, али и у историjским изворима, по нечувеноj свирепости. Убиjали су одреда не само заробљене неприjатељске воjнике него и жене и децу, показуjући слепу оданост Римокатоличкоj цркви и Хабзбуршком двору. Незапамћена хрватска свирепост наjсажетиjе jе  исказана у jедном запису уклесаном у камену само jедном реченицом: „Сачуваj нас, Боже, куге и Хрвата.“

Сто година касниjе, од 1741. до 1745. године, Хрвати су поново ратовали у Европи, чинећи, као и у Тридесетогодишњем рату, нечувене злочине. Воjску, близу две хиљаде славонских хаjдука, разбоjника и пустолова, окупио jе похрваћени Немац, барон Фрањо Тренк, и са њима се, за рачун Римокатоличке цркве и бечке круне, и у Шлеском рату борио против протестаната и пруског краља Фридриха Великог. Своjе воjнике Тренк jе звао пандурима. У ратовањима око Раjне хрватски, славонски пандури имали су воjничких успеха, али  и ту се испољила њихова свирепост према цивилима. Хабзбуршки двор доделио jе Тренку чин пуковника, а његову jединицу устроjио по правилима аустриjске воjске, давши jоj назив Тренкова пандурска регимента.

42. ДОМОБРАНСКА ДИВИЗИЈА

  Свирепост, основна карактеристика хрватских воjника коjи су, под заставом Хабзбурговаца, у седамнаестом и осамнаестом веку ратовали у Западноj Европи, исказала се и у Србиjи почетком Првог светског рата. Борбеност и расположење хрватских воjника у предстоjећем рату наjавиле су демонстрациjе коjе су, после атентата на престолонаследника Фердинанда, уследиле по многим аустроугарским градовима у коjима су Хрвати били већина, а међу тим градовима истицали су се Загреб и Карловац. Хрватског гнева било jе и по градовима Босне и Херцеговине. Светина jе урлала улицама, позиваjући на освету и рат против Србиjе зато што су Срби, тако се узвикивало, убили њихово сунце, њиховог цара. Историчари су забележили да су од укупног броjа воjника коjи су у августу 1914. године кренули на Србиjу готово половину чинили Хрвати и Словенци. Са наjвећим жаром против Срба jе тада ратовао 13. загребачки корпус у чиjем саставу jе била 42. домобранска дивизиjа. Историчари помињу да jе као ратник 10. чете 25. пуковниjе те jединице, коjа jе ускоро добила име „Вражjа дивизиjа“, ратовао и био одликован и Јосип Броз. Као аустроугарски воjник, што jе и сам саопштио у своjим мемоарима, на Србиjу jе тада jуришао и Влатко Мачек.

Сачуван jе велики броj сведочанстава коjа говоре да су Хрвати, у униформама аустроугарских воjника, наjжешће jуришали на Србе у Церскоj бици, на Мачковом камену и у Колубарскоj бици. У то време Хрвати су ушли у више српских пограничних места као што су Лешница, Шабац, Обреновац, где jе воjницима била дозвољена одмазда. Хрвати су понављали оно што су чинили у седамнаестом и осамнаестом веку у Западноj Европи, убиjали су и вешали српске цивиле и пљачкали њихову имовину. О тим злочинима сведочио jе Арчибалд Раjс. Сачувани су и броjни документи и фотографиjе на коjима су вешала са Србима. Око вешала су аустроугарски воjници, од коjих су већина били Хрвати. У новоj jугословенскоj држави, коjу су своjом крвљу створили Срби, тим злочинцима jе опроштено. А официри Хрвати, коjи су командовали воjницима коjи су чинили злочине, масовно су примани у нову jугословенску воjску. Многи од тих официра, у време Другог светског рата, ставили су се под стег немачког нацизма и ступили у воjску фашистичке Независне Државе Хрватске.

Непуне две децениjе касниjе, у време Другог светског рата, Хрвати ствараjу, не jедну, него две jединице коjе историjа памти по имену „Вражjа дивизиjа“. Као што су своjевремено били наjоданиjе присталице бечког, хабзбуршког двора, тако су Хрвати у време Другог светског рата прихватили Хитлера и немачки нацизам. Познате су сцене из априла 1941. године, када Загрепчани одушевљено дочекуjу Хитлерове трупе. Сличне сцене су се виделе и у Сараjеву. За исказану оданост Хитлер jе обилато даривао Хрвате, ствараjући им државу у границама о коjима су они могли само да сањаjу, даjући им сагласност да физички истребе народе друге вере и расе. За кратко време побиjено jе на стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреjа, на хиљаде Рома.

ХРВАТСКО ГРОБЉЕ НА ИСТОЧНОМ ФРОНТУ

  Хрвати су 1942. године узвратили своме доброчинитељу Хитлеру. Отпремили су у немачку нацистичку воjску хиљаде „драговољаца“, коjи су заjедно кренули на Совjетски Савез. Хрвати су тада ратовали у немачким униформама и под немачком командом у две воjне формациjе коjе су имале иста имена: Поjачана хрватска 369. пjешачка пуковниjа, коjа jе ратовала у Совjетском Савезу, коjа jе била у саставу немачке 100. лаке ловачке дивизиjе 17. армиjе, Групе армиjа „Југ“.  Поjачана 369. пуковниjа броjала jе око пет хиљада воjника. Хрватска jе тада у Совjетски Савез послала и своjе „зрачне“ снаге коjе су се састоjала од десетак летачких посада са 17 авиона и стотинак нелетача коjи су били помоћно особље. Убрзо су хрватски „зракопловци“ заувек приземљени на рускоj земљи. Фашистичка Хрватска послала jе тада и своjу морнарицу на источни фронт. Последња, четврта група од осамдесетак морнара отпловила jе Дунавом из Земуна према Црном мору 9. jануара 1942. године. На земунском пристаништу приређен им jе свечани испраћаj.

Као што сведочи хрватска штампа тога времена, а посебно лист „Хрватски народ“, хрватски „боjовници“ – пешадинци, „топници“, „зракопловци“ и морнари еуфорично су испраћани на Источни фронт. Испраћао их jе поглавник Анте Павелић са свитом. У лето 1942. године на трговима, железничким „постаjама“ и другим jавним местима у већим градовима широм Хрватске грмели су звучници коjи су преносили програм хрватског радиjа, говоре усташких главешина, новокомпоноване патриотске песме и похвале упућиване хрватским воjницима и хрватском оружjу на Источном фронту. Хрватски „складатељи“ већ су компоновали корачнице посвећене jунацима коjи су ратну славу стицали на Источном фронту. Колико се таj хрватски патриотизам свиђао  Хитлеру, наjбоље сведочи податак да jе Павелићу поклонио аутомобил сличан ономе у коjем се сам возио.

Хрватски воjници, укључени у немачке jединице, обукли су немачке униформе. Само су на jедном од рукава имали шаховнице. Поново су прошли воjну обуку, добили немачко оружjе, а онда поново полагали заклетву, заклињући се овога пута Хитлеру. Испраћаjући хрватске воjнике на пут без повратка, сам Павелић jе истицао, о чему jе писао „Хрватски народ“, како jе Хрватима указана велика част да учествуjу у стварању новог светског поретка и нове Европе на челу са Хитлеровом Немачком. Да би доказали колико цене хрватску оданост, Немци су Хрватима створили могућност да узму велики део ратне славе. Прилику за ратну славу пружала jе Стаљинградска битка. Немачка врховна команда веровала jе да  се рат „ломи“ у Стаљинграду. Поjачана 369. пjешачка пуковниjа упућена jе на ово ратиште.

Пре него што jе доспела до Стаљинграда, Поjачана 369. пjешачка пуковниjа прошла jе кроз многа украjинска и руска села и градове. Легионари, све саме усташе, понављали су злочине коjе су чинили над Србима у Независноj Држави Хрватскоj, одреда су клали цивиле, силовали жене, палили и пљачкали села. У Харкову су убили око четири стотине цивила. Та суровост запрепастила jе чак и Немце коjи су jединицу своjих хрватских сабораца назвали „Вражjом дивизиjом“. То исто име, независно од Немаца, хрватскоj пуковниjи дали су и Руси.

Средином августа 1942. године почела jе Стаљинградска битка. Хрватски легионари пришли су Стаљинграду иза немачких тенкова између села Језеровке и Орловке. У град где их jе, на простору између фабрике трактора „Црвеног октобра“ и Мамаjевог кургана, дочекао пакао, смрт jе немилице косила. Иза своjих положаjа, ширине од свега осам стотина метара, хрватски легионари формирали су своjе воjничко гробље, коjе се муњевито пунило. Гробови су се ређали као у воjничком строjу. Воjници су тешко психички подносили стање у коjем су се нашли, испред њих Црвеноармеjци иза бетонских зидова фабрике „Црвени октобар“, а иза њих гробље, што jе изазивало очаj и недисциплину. Краjем септембра 1942. године, када jе jединица била преполовљена, на стаљинградско боjиште долази и Анте Павелић са товарима медаља. Први командант Пуковниjе, пуковник Иван Маркуљ, успео jе немачким командантима да докаже да се разболео, па jе послат на лечење. Ускоро jе на његово место дошао нови командант, потпуковник бивше jугословенске воjске Иван Павичић. Али и он jе од самог почетка тешко психички подносио стање у коjем су били последњи остаци Поjачане 369. пуковниjе, коjоj су  из Загреба немилице стизале похвале и ордење коjе ниjе имао ко да прими. Убрзо jе броj гробова у хрватском воjничком гробљу увелико надмашио броj живих воjника. Са боjишта jе покушао да побегне командант Павичић, али су га Немци ухватили и стрељали. Пуковниjа се убрзо свела на неколико стотина воjника. За новог, трећег по реду, команданта именован jе бивши потпуковник jугословенске воjске Марко Месић, стриц чувеног хрватског политичара „еуропљанина“ Стjепана Месића. Он jе командовао патрљцима „Поjачане пуковниjе“ од 13. до 31. jануара 1943. године, када jе пуковниjа престала да постоjи.

Како jе било извесно да ће се „Вражjа дивизиjа“, Поjачана 369. пуковниjа, углавном преселити у воjничко гробље хрватских воjника у Стаљинграду, Немци су одлучили да у Немачкоj формираjу jедну нову jединицу, другу 369. дивизиjу, чиjи су воjници искључиво били Хрвати, а Немци командни кадар. Ова дивизиjа устроjена jе по правилима немачке воjске и носила jе, разуме се, немачке униформе. Састоjала се од два пешадиjска и jедног артиљериjског пука, и осталих дивизиjских делова. Било jе планирано да дивизиjа крене на Источни фронт, али пошто су се прилике у Независноj Држави Хрватскоj погоршавале, jачале су устаничке антифашистичке снаге, одлучено jе да се ова jединица упути у Хрватску да покуша да угуши устанак. Хрватски воjници у немачким униформама и овога пута нису мењали ћуд, чинили су велике злочине, па jе и ова  хрватско-немачка jединица понела озлоглашено име „Вражjа дивизиjа“.

Још нису процурели подаци о томе како се понашаjу хрватски воjници коjи у оквиру НАТО-а ратуjу на афганистанском ратишту. Још нема потврда да су у броjним злочинима над афганистанским цивилима и они учествовали. Али, има jош времена за такве вести. Американци добро знаjу за то хрватско своjство и вештину да се вежу за моћног савезника. Знаjу Американци да су савремени хрватски воjници спремни да чине све оно што су чинили Тренкови пандури или „боjовници“ из три претходне „Вражjе дивизиjе“ коjи су верно служили Хабзбурзима, а потом Хитлеру. Због тога су и учествовали у стварању садашње хрватске воjске, коjу сада jачаjу и наоружаваjу. Од таквог наоружавања имаjу разлога да стрепе пре свега Срби, али и муслимани, Италиjани, па и Мађари.

Месићи

Марко Месић, први с десна , с немачким официром у стаљинграду

Конвертитство, притворност и слугерањство одлике су многих хрватских политичара и воjних старешина, а те особине наjсликовитиjе „красе“ официра Марка Месића и његовог синовца, политичара Стjепана Месића.

Током своjе воjничке кариjере Марко Месић jе полагао воjничке заклетве краљу Александру Карађорђевићу, Анти Павелићу, Адолфу Хитлеру, Стаљину, и на краjу Јосипу Брозу. Носио jе униформу воjске Краљевине Југославиjе, затим хрватске Павелићеве воjске, немачке Хитлерове воjске, онда кратко опет бивше jугословенске воjске, затим Црвене армиjе и на краjу Југословенске народне армиjе Јосипа Броза.

Априлски слом 1941. године затекао jе Марка Месића као артиљериjског официра поражене jугословенске воjске. Он ускоро мења униформу и постаjе „часник“ воjске Независне Државе Хрватске, а онда се почетком 1942. године добровољно jавља у Поjачану хрватску 369. пjешачку пуковниjу где jе командовао „топничким одjелом“, када облачи униформу Хитлерове воjске и одлази на Источни фронт и учествуjе у Стаљинградскоj бици. Пред сам слом, почетком 1943. године, Хитлеровци Марка Месића постављаjу за новог команданта Поjачане хрватске 369. пjешачке пуковниjе. Он се ускоро, са неколико стотина своjих сабораца, предаjе Црвеноj армиjи, коjа од преживелих усташких легионара и других Југословена коjи су се тада затекли у Совjетском Савезу формира „Одред jугословенске воjске у СССР-у“. Совjети за команданта ове jединице, коjа jе устроjена по правилу службе бивше jугословенске воjске, именуjу потпуковника Марка Месића. Затим сви воjници на челу са Месићем похађаjу политичке курсеве преваспитавања, где се упознаjу са марксизмом и лењинизмом. У новоj jединици заведена jе нова дисциплина. А да би завео ред Марко Месић jе без оклевања стрељао више своjих недисциплинованих сабораца, бивших усташа, са коjима jе у Стаљинград дошао из Хрватске. У октобру 1944. године ова jединица са совjетским трупама стигла jе на тло бивше Југославиjе, где jе прикључена Југословенскоj народноj армиjи. У међувремену се Марко Месић сусрео и са Јосипом Брозом Титом, коjи му jе признао официрски чин и именовао га за предавача у Артиљериjскоj школи Југословенске народне армиjе.

Јосип Броз се 1944. године уселио у краљевски Бели двор на Дедињу. Из тога времена jе рупа на Христовом челу, на фресци на великом своду у дворскоj капели Светог Андреjа Првозваног на Дедињу. Тврди се да jе метак у Христово чело испалио Марко Месић.

Сличан животни пут, пун конвертитства и разних мена, прошао jе и синовац Марка Месића, Стjепан Месић. Животни пут jе започео као скоjевац и левичар, да би 1971. године постао „маспоковац“ и прихватио политичке погледе и моралне вредности Павелићевог усташтва. Био jе, у време разарања jугословенске државе, jедан од наjближих сарадника Фрање Туђмана, а у Хрватскоj демократскоj заjедници заузимао jе високу функциjу генералног секретара. У то време исказивао jе велику мржњу према Србима и спроводио усташку политику. Био jе последњи председник Председништва СФР Југославиjе и триjумфално jе саопштио да jугословенска држава више не постоjи. Затим jе био и председник самосталне Републике Хрватске где се залагао за модерне европске вредности. Запад га jе прихватио као убеђеног демократу и Европљанина.

Пише Јово Баjић

Извор: ПЕЧАТ