OBALA ŽRTAVA: Tek sada postajemo svesni nebrige prema jasenovačkim stradalnicima

Da li je za Srbe, ma gde da su, dozvoljeno neznanje o Jasenovcu i žrtvama te monstruozne fabrike smrti?

Piše: Dragana Matović

Prošle su decenije, Sava i dalje teče i pamti. Nevine žrtve iz Jasenovca plutale su ovom rekom i našle večni mir na njenim obalama. Dopustili smo da ih prekriva zavesa zaborava punih 80 godina. Tek sada postajemo svesni naše nebrige prema jasenovačkim stradalnicima.

Frapantno je da žrtvama zloglasnog logora do sada nije namenjen makar sokak u Beogradu, a na ulice su ponekad postavljane table sa imenima ljudi koji to ne zaslužuju. Dešavalo se, što je nedopustivo, da ulica bude nazvana i po ustaškom prvaku, doduše iz neznanja.

Da li je za Srbe, ma gde da su, dozvoljeno neznanje o Jasenovcu i žrtvama te monstruozne fabrike smrti? Zašto je bilo potrebno da predsednik Aleksandar Vučić, kao građanin, prvi pokrene zvaničnu inicijativu da se novobeogradski kej nazove Obala jasenovačkih žrtava? Šta su radile zvanične institucije prethodnih godina? Zašto se čekalo gotovo jedan vek da se na taj način u Beogradu otrgnu od zaborava?

Svojim zanemarivanjem mi opet ubijamo ubijene. Kako da nas poštuje bilo ko kad mi sami ne poštujemo naše žrtve? U Jugoslaviji se o Jasenovcu nije mnogo govorilo zbog komunističke dogme o bratstvu i jedinstvu. Sa raspadom države i nacionalnim homogenisanjem na prošlost se gleda otvorenih očiju, doduše svaka nacija iz svoga ugla. To često odvodi u drugu krajnost, da se veličaju zločinci iz svog naroda, a umanjuju stvarni zločini.

Srbi su u najvećem broju slučajeva bili žrtve saradnje ustaša sa okupatorom. Zaborava ne sme biti, jer svako prećutkivanje stradanja otvara put novom. Nevine jasenovačke žrtve zaslužuju ne samo ulicu, već i muzej u Beogradu kako bi se sprečila manipulacija brojevima ubijenih. Za tako plemenit cilj nikad nije kasno.

Izvor: NOVOSTI