O sudbini članova Saveza sokola u logoru Jasenovac

U Jasenovcu je u međuratnom periodu osnovano Sokolsko društvo Jasenovac.

Godine 1934. starešina je bio dr. Spasoje Madiraca, zamenik Nikola Miladinović, tajnik Marko Franjić, načelnik Đorđe Čolak, zamenik Milan Sinjak, načelnica Ljubica Vučinić, zamenica Ankica Klobučar, blagajnik Milan Starčević.

Članovi Uprave bili su Stanko Stasiov, Ilija Đilas, Milan Pavlica, Terezija Ivčić i Vojislav Mikić. Revizori su bili Ozren Bačić, ing. Ivan Vitaljić, Dušan Bosnić, Miloš Krnjajić i Slavko Metlaš.

U Sudu časti bili su Pero Vučinić, Nada Madiraca, Miroslava Kajzer, Milan Miljenović i Vojin Sogonić. (1) Sokolska društva i čete osnivana su i po okolini Jasenovca.

Sokolsko društvo Jasenovac na Savi iz župe Zagreb proslavilo je 1930. Prvi decembar, Dan Ujedinjenja. Posle održanih blagodarenja svo članstvo uputilo se nazad u ukrašenu sokolsku vežbaonicu. Sokoli i sokolice otpevali su državnu himnu. Starešina Spasoje Madiraca održao je predavanje o značaju 1. decembra 1918. i o važnosti zaveta, koje je članstvo položilo. Uveče održana je akademija, koju je otvorio prosvetar Petar Vučinić, sa predavanjem, u kome je istakao važnost sokolstva, i uputio apel prisutnima, da stupaju u sokolske redove.

Predavanje je propraćeno klicanjem kralju, prestolonasledniku Petru i kraljevskom domu. Dvoje dece deklamovalo je sokolsku himnu i pesmu „Jugoslaviji”. Sokolice su izvele vežbu pod vođstvom načelnice Smiljke Sagrak. Nakon vežbe mesno pevačko društvo „Svačić”, pevalo je, pod vođstvom dirigenta Marka Franjića. Posle toga nastalo je sokolsko veselje. (2)

Sokolsko društvo Jasenovac održalo je 2 oktobra 1932. svoju prvu javnu vežbu. Pomogli su im seoska sokolska četa Crkveni Bok, Sokolsko društvo Zagreb IV i Samobor. Za uspeh vežbe bila je zaslužna Smilja Sagrak. U 11 sati bio je doček gostiju na stanici. Posle obeda priredili su domaćini gostima vožnju Savom i Unom. Nakon toga krenuli su na vežbalište, koje je za tu priredbu sokolima ustupila crkvena opština.

Javna vežba počela je govorom starešine Madirace. Na javnoj vežbi su se isticale posebne tačke sokolske dece društva Jasenovac “Tamo daleko” i “Rukovet” po narodnim motivima od M. Jankovića. Te tačke su bile izvedene sa tolikom elegancijom i razumevanjem narodnih pesama da su zadivile sve prisutne. Publika je reagovala burnim pljeskom na te tačke. Izvedene su vežbe članica na ručama društava Jasenovac, Zagreb IV i Samobor, kao i župske proste vežbe. Nastupili su članovi čete Crkveni Bok sa praškim vežbama. Najveći uspeh požnjele su članice Zagreb IV, koje su izvele sastav M. Jankovića “Novi smjerovi”. Posle vežbe priređena je zabava. (3)

U čast desetogodišnjice rođenja prestolonaslednika  Petra Sokolsko društvo Jasenovac priredilo je 3. septembra 1933. javnu vežbu zajedno sa društvima i četama Nova Gradiška, Novska, Lipovljani, Bobovac, Crkveni Bok i Rajić. Starešina društva dr. Spasoje Madiraca govorio je o značenju proslave. Govor je završen klicanjem kralju, prestolonasledniku Petru i celom kraljevskom domu i Sokolstvu. Posle toga je Hrvatsko pevačko društvo „Svačić” iz Jasenovca pevalo himnu. Nastupila su društva i čete sa raznim vežbama. Program je završen narodnim veseljem. (4)

U upravi  čete Crkveni Bok 1934.  starešina je bio Vladimir Vukadinović, zamenik Tomislav Klarić, sekretar Petar Vojnović, blagajnik Đuro Kepčija, načelnik Božidar Turajlić, prosvetar Stevančević, načelnica Vinka Jakovčić, referent za knjižnicu Mile Sekulić,  referent za muziku Lazar Bižić,  referent za diletantski odsek Mile Radovanović. Revizori su bili Jovo Beč, Pavle Vančurenko. (5)

Sokoli su bili izloženi napadima hrvatskih separatista. U časopisu Sokolske župe Osijek „Bratstvo” istaknuto je :

„Poznato je da smo mi uvek imali neprijatelje u redovima onih koji su smatrali da su samo oni pozvani da vaspitavaju omladinu i da tu omladinu treba ograditi kineskim zidom, … Imali smo neprijatelje i u redovima onih koji su ideju narodnog i državnog jedinstva smatrali glavnom preprekom ne njihovoj individualnosti koliko njihovim separatističkim ciljevima. I u ovako velikim perturbacijama kakve se danas kod nas događaju najpogodnije je vreme za delovanje tih elemenata.” (6)

Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. vlasti Banovine nastojale su da onemoguće proslave Dana Ujedinjenja. U ostalim delovima Jugoslavije nastavljeno je sa proslavom Dana ujedinjenja do Aprilskog rata 1941. Uprkos svemu Sokoli su 1. decembra 1939. u Banovini Hrvatskoj proslavili Dan Ujedinjenja. Nije bilo moguće svuda organizovati proslavu, ali se ipak proslavljalo.

U časopisu „Bratstvo” istakli su : „U mestima gde to nije bilo moguće usled nesređenih mesnih prilika sastali su se Sokoli u privatnom stanu, u gostionici ili u nekoj radnji pružili jedan drugome ruku i manifestvovali svoje narodno i državno jedinstvo bez velikih govora i svečanih akademija.” (7)

U Banovini Hrvatskoj zauzimani su i paljeni  sokolski domovi. U Komiži na Visu bile su zapaljene prostorije  sokolskog društva. Izgoreo je inventar i čitaonica. Povodom toga u „Sokolskom glasniku“ istakli su : „I još će nam „Obzor” i „Jutarnji list” govoriti o tome, da „klevećemo” i da „ne iznosimo konkretne činjenice” o progonima Sokolstva u Banovini Hrvatskoj, kad im njihove pristalice, iz dana u dan liferuju, ne samo konkretne, nego i plamteće primere tog varvarstva i tih progona ! … “. (8)

Izbeglice iz Banovine Hrvatske pomoć su potražile u Beogradu.

U časopisu „Oko Sokolovo“ iz Beograda objavljen je akt Sokolske župe Zagreb: „Val nove „slobode“, koji je zahvatio i prekrio ove naše krajeve prisililo je mnogu našu braću, mnoge sestre, da ili pojedinačno ili sa svojim porodicama ostave domaće ognjište …… te da … begaju u krajeve, gde ta „sloboda“ svojim grešnim zagrljajem još nije ugušila svaki plemeniti osećaj, svojom ciničkom hipokrizijom nije uništila pravo na život i opstanak svakog pojedinca, o kome vole svakom prigodom da govore baš ti najgrlatiji propovednici i sledbenici te nove „slobode“.

U tim po nas tako crnim danima i opet je došlo do izražaja pravo sokolsko bratstvo, koje je na najefikasniji način potvrdilo staru reč, da se u nevolji poznaje prijatelj. Došlo je do punog izražaja u našoj dragoj prestonici i njegovom Sokolstvu, u prvom redu kod bratskog Saveza, a jednako i kod bratske Župe te bratskih društava Beograd II i Beograd VII. Svi ste Vi, braćo i sestre, uložili za naše bednike toliko ljubavi, toliko mera i truda, toliko fizičkih i materijalnih žrtava, da bi svaka naša reč pohvale Vašeg iskrenog i srdačnog bratstva izišla tek bledom i banalnom frazom. Naša je jedina želja da bi što skorije osvanuli u našim „oslobođenim“ krajevima tako svetli i radosni danci, da bi Vam svima Vašu ljubav, Vaše gostoprimstvo mogli da vratimo radosna srca……….Vama i svemu članstvu Vaše župe naš iskreni bratski pozdrav“ (9)

Sokoli su slutili šta ih čeka. Na proslavi Dana Ujedinjenja 1939. u Beogradu u svom govoru Dimitrije Stanković, profesor i predsednik  Narodno-odbambenog odseka Župe Beograd istakao je :

„ … Mi smo se opredelili znamo s kim ćemo. Poput kneza Lazara mi smo se privoleli carstvu nebeskom … Mi ćemo sa svim znanim i neznanim herojima koji padoše u borbi za slobodu i ujedinjenje našeg naroda, makar i ma gde to bilo : na bojnom polju, u zatvorima, na vešalima, u logorima”. (10)

Sve što se dešavalo sokolima u Banovini Hrvatskoj bilo je uvod u ono što se dešavalo u NDH.

Posle Aprilskog rata 1941. sokolski pokret zabranjen je i  domovi oduzeti. (11)

Sokoli su prešli u ilegalu. Članovi, posebno starešine, proglašeni su od strane ustaša neprijateljima, pokretna i nepokretna imovina bila je zaplenjena, a pojedinci i njihove porodice proganjani i stradali u zatvorima i koncentracionim logorima. Mnogi nisu doživeli kraj rata. Starešina Sokolske župe i Sokolskog društva Zagreb, dr Oton Gavrančić uhapšen je i mučen od ustaša. Deportovan je u logor Jasenovac.

Dr. Nikola Nikolić opisao je u knjizi „Jasenovački logor” njegovo stradanje :

„U jednoj je od prvih grupa došao s dugom, bijelom bradom i dr. Oton Gavrančić … On je, dakako, odmah postao objektom iskaljivanja Ivičine mržnje. Stari se Gavrančić po pričanju svih očevidaca držao izvanredno dostojanstveno. Odveli su ga odmah po dolasku u tabor. — Jugoslavenski sokole ! — Iščupaj mu ono perje s lica ! Bacili su se na bijelu bradu. Svi su je čupali. — Vidi, što mu je fina. Mogli bi od nje praviti četke za brijanje. — Ne. Iščupat ćemo mu i bradu i kosu i poslati panu Benešu na uspomenu. — Hej, gospodine doktore ! — rugao mu se čupajući mu bradu. — Gajio čovjek bradu, da s njome paradira po jasenovačkom korzu. — Gajio on bradu za ustaše. Znao je, da ćemo mi doći i da će nas njome razveseliti. Svu su mu bradu iščupali.

Na crnom su se kaputu kontrasno isticale bijele dlake s krvavim korijenom. Vratili su ga u crkvu svega oblivena krvlju, ali bez bijele duge brade. Zatvorenici su bili užasnuti. Stari je Gavrančić mukom šutio i kao da se ništa dogodilo nije, sjeo je u kut ispod bivše propovjedaonice i buljio u kamene crkvene ploče.

Matković je naročito iskaljivao svoj bijes na starom Gavrančiću. Razdraživalo ga je njegovo dostojanstveno držanje i šutnja. Nije ni pisnuo, kad su mu iščupali bradu. Matković naredi, da ga stave u kavez od bodljikave žice, nešto viši od pola metra visine i toliko isto širine. “Neka pravi sokolske vježbe”. U takvom se prostoru može samo čučati. Stari je čučao na otvorenom tri noći. Svaki su ga dan izvlačili po danu, tukli ga i tjerali na nasip. Starac je već bio iznemogao. Jednog su ga dana strašno premlatili, a on ni da bi pisnuo. Niti je jauknuo, niti što pitao. Šutio je kao grob. — Što kaže ? pitao je Matković posprdno ustaše. — Stari lopov ni da pisne. Kao da je zanijemio. Šuti, radi, posklizne, a mi onda ovim po glavurdi – i pokaza na kolac. On opet šuti, ništa ne govori. — Uporan protivnik. Neka crkne, ćaća ga prkosni !

Te je noći izdahnuo gordi starosta u kavezu i ukočio se u čučećem stavu. Morali su rezati žicu da ga izvuku.” (12)

U “Akciji Crkveni Bok”  od 3 oktobra 1942. ustaše iz Jasenovca su opkolile Crkveni Bok, Strmen i Ivanjski Bok i stanovništvo deportovali u logor. Mnogi su u selima bili mučeni i ubijeni, a sela su bila opljačkana. Nemačkom intervencijom deportovani su pušteni da se vrate u sela. Selo je posetio i general Glajze fon Horsenau. Seljacima je bila isplaćena odšteta od strane logora Jasenovac. Slučaj Crkveni Bok postao je ključni povod za privremene promene u logoru Jasenovac. Neko vreme život u logoru je bio bolji, ali je sve to kratko trajalo. (13)

Većina članova sokolske organizacije pridružila se partizanima.

Pomorski kapetan Niko Baule, Srbin katolik, rodom sa Šipana bio je starešina sokolske čete u Luci Šipanjskoj od osnivanja 1937. Hrvatski separatisti su mu zbog osnivanja i rada sokolske čete uništili čamac.

U listu „Dubrovnik“ istaknuto je : „Ima li tko da zaštiti ove borce za narodno jedinstvo od napada razbješnjelih izroda ?“.  (14)

O napadima hrvatskih separatista na kapetana Niku Baule pisalo je i „Bratstvo”, glasnik Sokolske župe Osijek. Za vreme izbora ispisala su katranom nepoznata lica na fasadi doma, „izrađenoj od finog korčulanskog kamena, razne partijske i protusokolske parole”. Razne pakosti i štete učinjene su starešini čete Niki kapetan Baule. (15)

List „Dubrovnik” od 3. februara 1940. objavio je da je na Sokolskom domu sa Šipana razbijeno sve što se razbiti moglo. Starosta šipanskog sokola izjavio je „da ga taj zločin nimalo ne iznenađuje“. (16)

Po izjavi Nikole Milovančeva  pomorski kapetan Niko Baule, bio je prvi organizator ilegalnog Ravnogorskog pokreta u Dubrovniku. Uhapšen je u ustaškoj provali marta-aprila 1944. u Dubrovniku i završio je u  logoru Jasenovac.

Između dva svetska rata u Jasenovcu je osnovano Sokolsko društvo Jasenovac na Savi iz župe Zagreb. U „Sokolskom glasniku” pisano je o priredbama u društvu Jasenovac.  Sokoli su bili izloženi napadima hrvatskih separatista.  Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. vlasti Banovine tolerisale su  zauzimanje i paljenje  sokolskih domova. Izbeglice iz Banovine Hrvatske pomoć su potražile u Beogradu. Sokoli su slutili šta ih čeka. Sve što se dešavalo sokolima u Banovini Hrvatskoj bilo je uvod u ono što se dešavalo u NDH. Posle Aprilskog rata 1941. sokolski pokret zabranjen je i prešao je u ilegalu. Članovi, a posebno starešine, proglašeni su od strane ustaša neprijateljima, pokretna i nepokretna imovina bila je zaplenjena, a sokoli i njihove porodice proganjani i stradali u zatvorima i koncentracionim logorima.

Autor: Saša Nedeljković član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. Uredio Ante Brozović, „Sokolski Zbornik  Godina I”, Beograd 1934, str. CL I;
2.  „Sokolsko društvo Jasenovac na Savi”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 8.januara 1931, br. 2, str. 6;
3. „Sokolsko društvo Jasenovac”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 13. oktobra 1932, br. 41, str. 6;
4. „Sokolsko društvo Jasenovac”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 15 septembra 1933, br. 37, str. 5, 6;
5. Uredio Ante Brozović, „Sokolski Zbornik, Godina I”, Beograd 1934, str. CLIX;
6. „Šta da se radi”, „Bratstvo”, Osijek, 15 novembra 1939, br. 11, str.213;
7. „1 decembar na teritoriji osječke župe”, „Bratstvo”, Osijek, 15 decembra 1939, br. 12, str.233, 234;
8. „Naš dom u Komiži opet unišen”, „Sokolski glasnik“, Beograd,  22 decembar 1939, br. 51, str. 3;

9. „Značajno pismo“, Vesti, „Oko sokolovo”, Beograd, mart 1940, br.3;

1. Momir G. Sinobad, „Prvi decembar, 1939. g.”,  „Oko sokolovo“, Beograd,  1940, br. 1, str. 6-11;
2. Nebojša Rašo, „Srpski soko Herceg Novi”, Herceg-Novi,2008, str. 82;
3. Dr. Nikola Nikolić, „Jasenovački logor”, Zagreb 1948, str. 396, 397;

13. Slavko Goldstajn, „Jasenovac, tragika, mitomanija, istina”, Zagreb 2016, str. 55;
14. „Luka Šipanjska, aprila 1937“, „Dubrovnik“, Dubrovnik, 17. aprila 1937, br. 11, str.3;

1. „Ista pesma, isti glas”, „Bratstvo”, Osijek, 15. januara 1939, br. 1, str. 14;

16. Civis Ragusinus, „Todore, Todore…“, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 3. februara 1940, br. 5, str. 2-3;

Vezane vijesti:

SOKOLI U JASENOVCU | Jadovno 1941.

Sokoli u borbi protiv klerikalizma u Zapadnoj Hercegovini …

Sokoli i guslari | Jadovno 1941.

Srpski sokoli i Pobratimski pokret u borbi za ujedinjenje …

Srpski Sokoli od osnivanja u Sremskim Karlovcima do …