О судбини чланова Савеза сокола у логору Јасеновац

У Јасеновцу је у међуратном периоду основано Соколско друштво Јасеновац.

Године 1934. старешина је био др. Спасоје Мадираца, заменик Никола Миладиновић, тајник Марко Фрањић, начелник Ђорђе Чолак, заменик Милан Сињак, начелница Љубица Вучинић, заменица Анкица Клобучар, благајник Милан Старчевић.

Чланови Управе били су Станко Стасиов, Илија Ђилас, Милан Павлица, Терезија Ивчић и Војислав Микић. Ревизори су били Озрен Бачић, инг. Иван Витаљић, Душан Боснић, Милош Крњајић и Славко Метлаш.

У Суду части били су Перо Вучинић, Нада Мадираца, Мирослава Кајзер, Милан Миљеновић и Војин Согонић. (1) Соколска друштва и чете оснивана су и по околини Јасеновца.

Соколско друштво Јасеновац на Сави из жупе Загреб прославило је 1930. Први децембар, Дан Уједињења. После одржаних благодарења сво чланство упутило се назад у украшену соколску вежбаоницу. Соколи и соколице отпевали су државну химну. Старешина Спасоје Мадираца одржао је предавање о значају 1. децембра 1918. и о важности завета, које је чланство положило. Увече одржана је академија, коју је отворио просветар Петар Вучинић, са предавањем, у коме је истакао важност соколства, и упутио апел присутнима, да ступају у соколске редове.

Предавање је пропраћено клицањем краљу, престолонаследнику Петру и краљевском дому. Двоје деце декламовало је соколску химну и песму „Југославији”. Соколице су извеле вежбу под вођством начелнице Смиљке Саграк. Након вежбе месно певачко друштво „Свачић”, певало је, под вођством диригента Марка Фрањића. После тога настало је соколско весеље. (2)

Соколско друштво Јасеновац одржало је 2 октобра 1932. своју прву јавну вежбу. Помогли су им сеоска соколска чета Црквени Бок, Соколско друштво Загреб IV и Самобор. За успех вежбе била је заслужна Смиља Саграк. У 11 сати био је дочек гостију на станици. После обеда приредили су домаћини гостима вожњу Савом и Уном. Након тога кренули су на вежбалиште, које је за ту приредбу соколима уступила црквена општина.

Јавна вежба почела је говором старешине Мадираце. На јавној вежби су се истицале посебне тачке соколске деце друштва Јасеновац “Тамо далеко” и “Руковет” по народним мотивима од М. Јанковића. Те тачке су биле изведене са толиком елеганцијом и разумевањем народних песама да су задивиле све присутне. Публика је реаговала бурним пљеском на те тачке. Изведене су вежбе чланица на ручама друштава Јасеновац, Загреб IV и Самобор, као и жупске просте вежбе. Наступили су чланови чете Црквени Бок са прашким вежбама. Највећи успех пожњеле су чланице Загреб IV, које су извеле састав М. Јанковића “Нови смјерови”. После вежбе приређена је забава. (3)

У част десетогодишњице рођења престолонаследника  Петра Соколско друштво Јасеновац приредило је 3. септембра 1933. јавну вежбу заједно са друштвима и четама Нова Градишка, Новска, Липовљани, Бобовац, Црквени Бок и Рајић. Старешина друштва др. Спасоје Мадираца говорио је о значењу прославе. Говор је завршен клицањем краљу, престолонаследнику Петру и целом краљевском дому и Соколству. После тога је Хрватско певачко друштво „Свачић” из Јасеновца певало химну. Наступила су друштва и чете са разним вежбама. Програм је завршен народним весељем. (4)

У управи  чете Црквени Бок 1934.  старешина је био Владимир Вукадиновић, заменик Томислав Кларић, секретар Петар Војновић, благајник Ђуро Кепчија, начелник Божидар Турајлић, просветар Стеванчевић, начелница Винка Јаковчић, референт за књижницу Миле Секулић,  референт за музику Лазар Бижић,  референт за дилетантски одсек Миле Радовановић. Ревизори су били Јово Беч, Павле Ванчуренко. (5)

Соколи су били изложени нападима хрватских сепаратиста. У часопису Соколске жупе Осијек „Братство” истакнуто је :

„Познато је да смо ми увек имали непријатеље у редовима оних који су сматрали да су само они позвани да васпитавају омладину и да ту омладину треба оградити кинеским зидом, … Имали смо непријатеље и у редовима оних који су идеју народног и државног јединства сматрали главном препреком не њиховој индивидуалности колико њиховим сепаратистичким циљевима. И у овако великим пертурбацијама какве се данас код нас догађају најпогодније је време за деловање тих елемената.” (6)

После стварања Бановине Хрватске 1939. власти Бановине настојале су да онемогуће прославе Дана Уједињења. У осталим деловима Југославије настављено је са прославом Дана уједињења до Априлског рата 1941. Упркос свему Соколи су 1. децембра 1939. у Бановини Хрватској прославили Дан Уједињења. Није било могуће свуда организовати прославу, али се ипак прослављало.

У часопису „Братство” истакли су : „У местима где то није било могуће услед несређених месних прилика састали су се Соколи у приватном стану, у гостионици или у некој радњи пружили један другоме руку и манифествовали своје народно и државно јединство без великих говора и свечаних академија.” (7)

У Бановини Хрватској заузимани су и паљени  соколски домови. У Комижи на Вису биле су запаљене просторије  соколског друштва. Изгорео је инвентар и читаоница. Поводом тога у „Соколском гласнику“ истакли су : „И још ће нам „Обзор” и „Јутарњи лист” говорити о томе, да „клевећемо” и да „не износимо конкретне чињенице” о прогонима Соколства у Бановини Хрватској, кад им њихове присталице, из дана у дан лиферују, не само конкретне, него и пламтеће примере тог варварства и тих прогона ! … “. (8)

Избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду.

У часопису „Око Соколово“ из Београда објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште …… те да … бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“.

У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца……….Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“ (9)

Соколи су слутили шта их чека. На прослави Дана Уједињења 1939. у Београду у свом говору Димитрије Станковић, професор и председник  Народно-одбамбеног одсека Жупе Београд истакао је :

„ … Ми смо се определили знамо с ким ћемо. Попут кнеза Лазара ми смо се приволели царству небеском … Ми ћемо са свим знаним и незнаним херојима који падоше у борби за слободу и уједињење нашег народа, макар и ма где то било : на бојном пољу, у затворима, на вешалима, у логорима”. (10)

Све што се дешавало соколима у Бановини Хрватској било је увод у оно што се дешавало у НДХ.

После Априлског рата 1941. соколски покрет забрањен је и  домови одузети. (11)

Соколи су прешли у илегалу. Чланови, посебно старешине, проглашени су од стране усташа непријатељима, покретна и непокретна имовина била је заплењена, а појединци и њихове породице прогањани и страдали у затворима и концентрационим логорима. Многи нису доживели крај рата. Старешина Соколске жупе и Соколског друштва Загреб, др Отон Гавранчић ухапшен је и мучен од усташа. Депортован је у логор Јасеновац.

Др. Никола Николић описао је у књизи „Јасеновачки логор” његово страдање :

„У једној је од првих група дошао с дугом, бијелом брадом и др. Отон Гавранчић … Он је, дакако, одмах постао објектом искаљивања Ивичине мржње. Стари се Гавранчић по причању свих очевидаца држао изванредно достојанствено. Одвели су га одмах по доласку у табор. — Југославенски соколе ! — Ишчупај му оно перје с лица ! Бацили су се на бијелу браду. Сви су је чупали. — Види, што му је фина. Могли би од ње правити четке за бријање. — Не. Ишчупат ћемо му и браду и косу и послати пану Бенешу на успомену. — Хеј, господине докторе ! — ругао му се чупајући му браду. — Гајио човјек браду, да с њоме парадира по јасеновачком корзу. — Гајио он браду за усташе. Знао је, да ћемо ми доћи и да ће нас њоме развеселити. Сву су му браду ишчупали.

На црном су се капуту контрасно истицале бијеле длаке с крвавим коријеном. Вратили су га у цркву свега обливена крвљу, али без бијеле дуге браде. Затвореници су били ужаснути. Стари је Гавранчић муком шутио и као да се ништа догодило није, сјео је у кут испод бивше проповједаонице и буљио у камене црквене плоче.

Матковић је нарочито искаљивао свој бијес на старом Гавранчићу. Раздраживало га је његово достојанствено држање и шутња. Није ни писнуо, кад су му ишчупали браду. Матковић нареди, да га ставе у кавез од бодљикаве жице, нешто виши од пола метра висине и толико исто ширине. “Нека прави соколске вјежбе”. У таквом се простору може само чучати. Стари је чучао на отвореном три ноћи. Сваки су га дан извлачили по дану, тукли га и тјерали на насип. Старац је већ био изнемогао. Једног су га дана страшно премлатили, а он ни да би писнуо. Нити је јаукнуо, нити што питао. Шутио је као гроб. — Што каже ? питао је Матковић поспрдно усташе. — Стари лопов ни да писне. Као да је занијемио. Шути, ради, посклизне, а ми онда овим по главурди – и показа на колац. Он опет шути, ништа не говори. — Упоран противник. Нека цркне, ћаћа га пркосни !

Те је ноћи издахнуо горди староста у кавезу и укочио се у чучећем ставу. Морали су резати жицу да га извуку.” (12)

У “Акцији Црквени Бок”  од 3 октобра 1942. усташе из Јасеновца су опколиле Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок и становништво депортовали у логор. Многи су у селима били мучени и убијени, а села су била опљачкана. Немачком интервенцијом депортовани су пуштени да се врате у села. Село је посетио и генерал Глајзе фон Хорсенау. Сељацима је била исплаћена одштета од стране логора Јасеновац. Случај Црквени Бок постао је кључни повод за привремене промене у логору Јасеновац. Неко време живот у логору је био бољи, али је све то кратко трајало. (13)

Већина чланова соколске организације придружила се партизанима.

Поморски капетан Нико Бауле, Србин католик, родом са Шипана био је старешина соколске чете у Луци Шипањској од оснивања 1937. Хрватски сепаратисти су му због оснивања и рада соколске чете уништили чамац.

У листу „Дубровник“ истакнуто је : „Има ли тко да заштити ове борце за народно јединство од напада разбјешњелих изрода ?“.  (14)

О нападима хрватских сепаратиста на капетана Нику Бауле писало је и „Братство”, гласник Соколске жупе Осијек. За време избора исписала су катраном непозната лица на фасади дома, „израђеној од финог корчуланског камена, разне партијске и протусоколске пароле”. Разне пакости и штете учињене су старешини чете Ники капетан Бауле. (15)

Лист „Дубровник” од 3. фебруара 1940. објавио је да је на Соколском дому са Шипана разбијено све што се разбити могло. Староста шипанског сокола изјавио је „да га тај злочин нимало не изненађује“. (16)

По изјави Николе Милованчева  поморски капетан Нико Бауле, био је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у  логору Јасеновац.

Између два светска рата у Јасеновцу је основано Соколско друштво Јасеновац на Сави из жупе Загреб. У „Соколском гласнику” писано је о приредбама у друштву Јасеновац.  Соколи су били изложени нападима хрватских сепаратиста.  После стварања Бановине Хрватске 1939. власти Бановине толерисале су  заузимање и паљење  соколских домова. Избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду. Соколи су слутили шта их чека. Све што се дешавало соколима у Бановини Хрватској било је увод у оно што се дешавало у НДХ. После Априлског рата 1941. соколски покрет забрањен је и прешао је у илегалу. Чланови, а посебно старешине, проглашени су од стране усташа непријатељима, покретна и непокретна имовина била је заплењена, а соколи и њихове породице прогањани и страдали у затворима и концентрационим логорима.

Аутор: Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник  Година I”, Београд 1934, стр. CL I;
2.  „Соколско друштво Јасеновац на Сави”, „Соколски гласник”, Љубљана, 8.јануара 1931, бр. 2, стр. 6;
3. „Соколско друштво Јасеновац”, „Соколски гласник”, Љубљана, 13. октобра 1932, бр. 41, стр. 6;
4. „Соколско друштво Јасеновац”, „Соколски гласник”, Љубљана, 15 септембра 1933, бр. 37, стр. 5, 6;
5. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник, Година I”, Београд 1934, стр. CLIX;
6. „Шта да се ради”, „Братство”, Осијек, 15 новембра 1939, бр. 11, стр.213;
7. „1 децембар на територији осјечке жупе”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1939, бр. 12, стр.233, 234;
8. „Наш дом у Комижи опет унишен”, „Соколски гласник“, Београд,  22 децембар 1939, бр. 51, стр. 3;

9. „Значајно писмо“, Вести, „Око соколово”, Београд, март 1940, бр.3;

1. Момир Г. Синобад, „Први децембар, 1939. г.”,  „Око соколово“, Београд,  1940, бр. 1, стр. 6-11;
2. Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови”, Херцег-Нови,2008, стр. 82;
3. Др. Никола Николић, „Јасеновачки логор”, Загреб 1948, стр. 396, 397;

13. Славко Голдстајн, „Јасеновац, трагика, митоманија, истина”, Загреб 2016, стр. 55;
14. „Лука Шипањска, априла 1937“, „Дубровник“, Дубровник, 17. априла 1937, бр. 11, стр.3;

1. „Иста песма, исти глас”, „Братство”, Осијек, 15. јануара 1939, бр. 1, стр. 14;

16. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре…“, „Дубровник”, Дубровник, 3. фебруара 1940, бр. 5, стр. 2-3;

Везане вијести:

СОКОЛИ У ЈАСЕНОВЦУ | Јадовно 1941.

Соколи у борби против клерикализма у Западној Херцеговини …

Соколи и гуслари | Јадовно 1941.

Српски соколи и Побратимски покрет у борби за уједињење …

Српски Соколи од оснивања у Сремским Карловцима до …