O jednoj uzaludnoj komisiji

SEJANjE SOLI

Nedavno je završen rad mešovite rimokatoličko – pravoslavne komisije o Alojziju Stepincu. Na osnovu zajedničkog saopštenja, saznali smo da je „Stepinčeva komisija“ osnovana na molbu patrijarha Irineja papi Franji, koji je tu molbu velikodušno usvojio, omogućivši članovima iste da u pristojnoj atmosferi slobodno govore na zadatu temu.

Svi učesnici dijaloga su svesni da kanonizacija Stepinca zavisi samo od pape, ali i da se postupak kanonizacije kod pravoslavnih i rimokatolika razlikuje. Članovi komisije su u toku rada bolje shvatili istorijsku epohu od Prvog svetskog rata do trenutka kada je Stepinac umro, ali su pojmili i to da istorija ima različita tumačenja, pri čemu se ona naročito razlikuju kad o Stepincu govore Hrvati i Srbi.

U doba komunizma, stradali su razni hrišćani, pa se u narednom periodu treba sećati mučenika i ispovednika.(1) Povodom ovog saopštenja, došlo je do polemike između nekih članova komisije o Stepincu i novinara lista „Večernje novosti.“(2) Za saznanje da je kod rimokatolika papa glavna ličnost koja obavlja kanonizacije i da se Srbi i Hrvati razlikuju u shvatanju Stepinčeve delatnosti možda nije morala da se osniva komisija takvog ranga. Znali smo to i bez komisije. Ovako, ispalo je po onoj Njegoševoj: „Kad me pita žena đe sam bio,/ reći ću joj da sam so sijao./ Teško njojzi ako ne vjerova“.

Rad komisije je, međutim, pokrenuo dublja, ozbiljnija pitanja, pre svega pitanja različitog pristupa istoriji.

DA LI JE ISTORIJA SAMO PRIPOVEDANjE?

Druga polovina dvadesetog veka prošla je u pokušaju da se istoriografija postmodernistički preoblikuje u neku vrstu književnosti koja nema veze sa istinom. Jedan od prvih koji su krenuli u tom pravcu bio je Hajden Vajt, sa svojom raspravom „Metaistorija“, u kojoj je, kako kaže poljski teoretičar Mihal Pavel Markovski, nastojao da istraži „istoriografski tekst kao retoričku mašineriju za proizvodnju efekta stvarnosti“. Po Vajtu, istoriografski stil zavisi od određene strategije i strukturalnog modela, i pisati istoriju znači stvarati svojevrsni književni tekst. Svaka istoriografije je, u isto mah, i filosofija istorije. Istoriografska imaginacija je primarna, a istorijska stvarnost sekundarna. Istoriografsko pripovedanje ne prikazuje toliko šta se desilo, nego tumači ono što se desilo.

Savremena istoriografija je pokušala da odbaci sve pretpostavke one prethodne, koja je verovala da istoričar treba da, kroz šumu dokumenata i otkrivenih činjenica, dođe do objektivne istine o prošlosti. Istoričar, verovao je Leopold Ranke, mora da izbriše samog sebe, i da pusti događaje da sami govore. Intelektualizam, objektivizam, faktografičnost, providencijalizam, antiaksiologizam – sve ono čime se 19. vek dičio – Niče je razbucao ukazujući na krajnju zainteresovanost onih koji se istorijom bave. Istorija ne objašnjava kako je bilo, nego nam pomaže da živimo u svetu kakav jeste. Po Markovskom, koji tumači Ničea: “Istorija sveta nije istorija činjenica samih po sebi, već samo istorija našeg mišljenja o tim činjenicama i njihovim motivima i uzrocima“. Nemački filosof je rekao da nema činjenica, nego postoje jedino tumačenja. Kao što je istorija tekstualna (ne možemo doći do prošlosti osim kroz tekstove koje nam je ostavila), tako je i tekstualnost istorična (svaki tekst mora biti smešten u istoriju): to je tvrdio američki izučavalac renesanse, Luis Montrouz. Nemački istoričar Georg G. Igers, u svojoj knjizi „Istorijska nauka u 20. veku“, ukazuje na članak Lorensa Sterna „Oživljavanje naracije. Razmišljanja o novoj staroj istoriografiji“, u kome je Stern istakao da je prošlo vreme kada se verovalo u mogućnost celovitog objašenja istorijskog razvoja. Ponovo je stavljen naglasak na ljudsko delovanje i ljudsku svest što je, po Igersu, vodilo nazad ka „narativnoj istoriografiji koja hoće da pravedno sudi u subjektivnim aspektima ljudske egzistencije“. Istoričar Ričard Evans je, u svojoj knjizi „U odbranu istorije“, ustao protiv postmodernističkog konstruktivizma, stavivši do znanja da je istorijsku istinu moguće spoznati, makar i nesavršeno, ozbiljnim izučavanjem izvora, koji nisu puki tekstovi što ih svako tumači po svojoj volji. Jasno se moraju razlikovati primarni i sekundarni izvori, to jest dokumenti i, recimo, memoari, koji su bliski književnosti. Treba se, smatra Evans, vratiti i istorijskim sintezama, jer smo u doba komadanja znanja dobili mnogo sitnih istina, a više ne sagledavamo celinu prošlih zbivanja. Mnoštvenost „istina“, koju zagovaraju postmodernisti, vodi ka iracionalizmu i krivotvorenju prošlih događaja, čime se otvara široko polje za ideološke manipulacije prošlošću.(3)

I tu dolazimo do ključnog pitanja: da li o Stepinčevom slučaju možemo razgovarati samo kao o jednoj od mnogih „priča“ ili je u pitanju dolaženje do istine o njegovom delovanju? Da li postoji objektivna istina o Stepincu, ili Srbi i Hrvati imaju samo svoje „narative“ o kojima se može, sa papinim blagoslovom, u atmosferi salona, ugodno diskutovati? Tu se i javlja pitanje čitanja dokumenata koji su nam dostupni, i u kojima Hrvati vide Stepinčevu „svetost“.

DOSTUPNI DOKUMENTI I STEPINČEVA ODGOVORNOST

U dvotomniku o rimokatolicizmu i NDH, koji je objavio Jure Krišto 1998, nalazi se i pismo koje je Stepinac uputio vatikanskom kardinalu Maljoneu sredinom 1943, i u kome nadbiskup zagrebački brani NDH od optužbi „srpske promidžbe“. U tom pismu, on kaže da jeste bilo pojedinačnih ustaških ispada prema Srbima u doba „nacionalne revolucije“, ali da je Vlada NDH izgrednike kažnjavala strogo, čak i streljanjem, pri čemu Srbi ne smeju da zaborave da su u Kraljevini Jugoslaviji dvadeset godina tlačili Hrvate, a da je Puniša Račić ubio hrvatske vođe u Skupštini, s prećutnom dozvolom srbijanskih vlastodržaca. Sve što nije bilo u skladu sa rimokatoličkim učenjem i moralom u Kraljevini Jugoslaviji, po Stepincu, plod je delovanja „pravoslavaca i Židova“. Oni su podsticali Hrvatice da vrše abortuse i proizvodili su pornografiju. Pod vlašću Srba cvetali su masonerija i komunizam, a ukidane su i verske škole. Ovo zlo su suzbile nove vlasti, i Hrvatska je sada na putu moralne obnove: nema bogohuljenja, vojska i đaci idu na“vjeronauk“, verske škole i karitativna delatnost cvetaju, a župnici i fratri dobijaju državne dotacije. U ovom pismu, Stepinac kaže Maljoneu da bi Hrvati bili masovno ubijani kad bi Srbi zavaladali Hrvatskom makar na jedan dan. Naravno, postoje i dokumenti o Stepinčevim intervencijama za pojedince ili grupe stradalnika, pre svega za rimokatoličke Jevreje, ali i za neke Srbe.

Stepinac nikad ne ustaje protiv rasističkih zakona NDH, a katolička štampa tokom Drugog svetskog rata usrdno (osim izuzetaka) propagira ustaške stavove (o tome u studiji hrvatskog istoričara, Petra Macuta „U sjeni križa, samokresa i noža. Katolički tisak u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“(4)). Ipak, od 1943, Stepinac se u nastupima menja: on drži propoved protiv rasizma, kontaktira sa Hrvatskom seljačkom strankom, čiji je šef, Vladko Maček, u kućnom pritvoru, i spolja se distancira od ustaša. A zašto? Jer mu je iz Vatikana, koji ulazi u saradnju sa SAD (što će preoblikovati Evropu posle Drugog svetskog rata), stižu signali da je nacifašističkoj Osovini blizu kraj. Ipak, čak i u martu 1945, pred slom Pavelićevog režima, Stepinac i hrvatski biskupi opet ustaju u odbranu NDH, i protiv su bilo kakve obnove zajedničkog života sa Srbima.

STEPINČEVA SELEKTIVNA HRABROST

Stepinac je NDH doživljavao kao „svoju“ državu, i kritikovao je njene vlastodršce stišanim glasom. Kada su na vlast došli Broz i komunisti, on je svim silama ustao protiv njih, i bio spreman da robija u Lepoglavi a da im se ne pokloni. Da je deo te svoje hrabrosti pokazao prema ustašama, zauvek bi ostao upamćen kao hrišćanin koji je spasavo pravoslavne komšije i zemljake. Ali, makar „tankoćutno“ i „sućutno“ imao milosti prema pojedinim Srbima, on ih je, kao narodnu celinu, smatrao neprijateljima hrvatske države, i nije ih branio od Jasenovca i Jadovna, niti je ikad javno osudio rušenje njihovih hramova i oltara, pri čemu ih u svim zvaničnim pismima naziva „šizmatici“, sasvim u skladu s vekovnim tradicijama Vatikana (i to se vidi kod Krišta). Navedeno je sasvim dovoljno da se formira stav Srba prema Stepincu, jednom i zauvek. Nikakvi ezoterni papski dokumenti nisu nam više potrebni. A da li nam je bila potrebna komisija o Stepincu?

(BE)SMISAO KOMISIJE

Šta je bio smisao hrvatsko – srpske komisije o Stepincu? Ako je smisao bio da se spreči kanonizacija duhovnog oca NDH, nadbiskupa (kasnije kardinala) Alojzija Stepinca, sa tim se zakasnilo. Jer, papa Ivan Pavao Drugi je dotičnog već proglasio za molitvenika i zastupnika rimokatolika pred Bogom, činom beatifikacije obavljenim 1998. godine.(5) Njemu su u Hrvatskoj odavno podignuti hramovi i napisana služba. Univerzalizacija Stepinčevog statusa u rimokatolicizmu samo je pitanje vremena, što Hrvati i znaju. (6) Ako se vekovima poima da su putevi kanonizacije u Crkvi od Istoka i rimokatolicizmu sasvim različiti, da li je cilj članova komisije SPC mogao biti uplitanje u kanonizacioni proces kod inoslavnih? I da li bilo ko od pravoslavnih ima pravo da se u taj proces meša? Šta bi bilo da su se nama Hrvati uplitali u kanonizaciju Svetog Vukašina Jasenovačkog ili Vladike Nikolaja?

Srbi nisu imali razloga da se petljaju u kanonizaciju rimokatoličkog kardinala. To je vatikansko – hrvatski posao, a ne naš. Ovo je presedan koji može imati veoma štetne posledice po kanonsku samosvest pravoslavnih, jer se oni nikad u svojoj istoriji nisu uključivali u pitanja unutrašnjeg života inoslavnih.

Ako je cilj komisije bio pomirenje Srba i Hrvata, put je, očito, pogrešan. Jer, Hrvati Stepinca smatraju svojim državotvornim svecem, i oni mešanje SPC u njihov odnos sa Vatikanom i izgradnju Stepinčevog kulta mogu doživeti samo sa krajnjom netrpeljivošću, koja će verovatno otežati položaj Srba u današnjoj Hrvatskoj.(7)

Ako se želelo da se pokaže koliko argumenata imamo ne samo o Stepincu, nego i o ulozi borbenog rimokatolicizma u NDH, onda su dosadašnji rezultati srbske strane više nego slabi. A to je nedopustivo, jer o Stepincu i njegovoj ulozi ima toliko objavljenih dokumentarnih dokaza da, kako rekosmo, nema nikakve potrebe da se traže dodatni papiri iz tajne arhive Vatikana.(8)

Da se izrazimo fudbalskom terminologijom: desi li se da fudbaler dođe pred prazan gol, pa promaši mrežu, taj je ili nesposoban da bude na terenu, ili je prodao utakmicu. Neprijatno je imati u vidu i jednu i drugu mogućnost. Međutim, dobro obavešteni liberalni rimokatolik, antiustaški opredeljen Hrvat, čovek koji papu Franju zna još iz Argentine, Drago Pilsel, smatra da je ovo samo uvod u skori dolazak rimskog pape u Srbiju.(9)

Ako je tako, onda je smisao komisije jasan: teško je da u posetu Beogradskoj patrijaršiji dođe papa koji bi dodatno ojačao Stepinčeve „svetačke“ pozicije. Zato: prvo poseta, pa kanonizacija. A jezuita Franja zna kako se radi radnja. Daj Bože da Pilsel greši! Bilo kako bilo, istorijsku istinu znamo. I znamo Istinu, Koja je i Put i Život, Bog Novomučenika Srbskih, koje su ustaše klale, i, kako reče Sveti Nikolaj Žički, za to dobili pohvalu „iz pakla i Rima“. Zato pevamo Novomučenicima našim: “O, stradalci novi pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad hrišćanstvom lažnim!“ Njihovim svetim molitvama, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, spreči dalja ponižavanja naroda Tvoga, grešnoga, ali mučeničkoga i pravoslavnoga!

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 19. jula 2017.)

1. www.spc.rs/sr/zajednichko_saopshtenje_meshovite_komisije
2. www.novosti.rs/vesti/naslovna/društvo.395.html:675758-ŠOK-NA-KRAJU-RADA-KOMISIJE-Stepinac-mučenik-ni-slova-o-zločinima;www.spc.rs/sr/neslavno_propadanje_slavnih_novina;www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:676124-Neslavno-pravdanje-slavne-komisije-o-pastiru-Stepincu;www.spc.rs/sr/vechernje_novosti_ozbiljan_list_fabrika_lazhi
3. www.academia.edu/18369764/Istoriografija_pred_izazovom_postmoderne_;_Ričard_Dž._Evans_U_odbranu_istorije_Beograd_SKZ_2007._Book_review_
4. Odlomak iz knjige videti na sledećoj elektronskoj adresi:radiogornjigrad.wordpress.com/2016/03/30/antisemitska-propaganda-u-hrvatskome-katolickom-tisku-tijekom-1941-godine/
5. www.bitno.net/mulitmedija/video/proglasenje-alojzija-stepinca-blazenim/;https://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/hr/homilies/1998/documents/hf_jp-ii_hom_19981003_croazia-beatification.html
6. rs-lat.sputniknews.com/regioni/201707141111917827-stepinac/; rs-lat.sputniknews.com/regioni/201705211111262454-stepinac/

7.www.glas-slavonije.hr/328581/11/Kafkijanski-proces-Komisija-je-nepotrebna-Stepinac-je-vec-odavno-svetac

8.www.politika.rs/scc/clanak/379742/Argumenti-SPC-o-nedelima-Stepinca-neoborivi-na-potezu-Vatikan

9.www.novimagazin.rs/vesti/poseta-pape-franja-srbiji-sve-blize

Autor: Vladimir Dimitrijević

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Episkop bački dr Irinej: „Večernje novosti” – ozbiljan list ili fabrika laži?!

Neslavno pravdanje slavne komisije o pastiru Stepincu

Neslavno propadanje slavnih novina

Šok na kraju rada komisije: Stepinac mučenik, ni slova o zločinima!

Da li će i kada papa Franja kanonizovati Stepinca?

Između Stepinca blaženog i Vukašina jasenovačkog

Crkve bez dogovora o Stepincu

Stavovi o Stepincu ostali suprostavljeni

Stepinac može da posvađa Vatikan i Rusku pravoslavnu crkvu …

„Stepinac – duhovni vođa eliminacije Srba“ | Jadovno 1941.

SPC spremila dokaze da je Stepinac podržavao genocid …

Još malo o razgovorima o nadbiskupu Alojziju Stepincu

„Srpska strana nije dokazala da je Stepinac bio zločinac …