„Novosti“ u poseti manastiru u Dalmaciji: Ni sa kim zapevati, ni zaplakati

Reporter „Novosti“ u poseti bratstvu u manastiru Dragović nadomak Vrlike, u Dalmaciji. Najmanje prognanika vratilo se u Dalmaciju, a još manje u Cetinsku krajinu.

Naš Dragović je manastir starostavni. Sa svetinjama Krupom i Krkom već sedam vekova triptih je pravoslavlja u Dalmaciji. Sva tri pamte i slavne dane i mnoga stradanja. Ali, istoričari kažu da je Dragović sreće najhuđe. Od osnivanja 1395. godine, pa do naših dana. No, ipak bih pre rekao da nam je manastir Dragović ovde u Dalmaciji, u Hrvatskoj, baš svojim upornim postojanjem, seleći se sa mesta na mesto, rušen i opet podizan, potapan i ponovo vaskrsao, zapravo uteha, putokaz, nadahnuće i podsetnik. Ne samo srpskom narodu Cetinske krajine, već i Srbima širom sveta.

Ovim rečima dočekao nas je jeromonah Jovan u manastiru Dragović. On i iguman Varsonufije sadašnje su bratstvo ovog dalmatinskog dragulja pravoslavlja. U svetinju na sredokraći puta od Vrlike do Sinja, vratili su se 2004, devet godina nakon njenog poslednjeg teškog stradanja u zloglasnoj „Oluji“.

IZNEDRIO „SINjSKU ALKU“

Prve alkarske igre, sadašnja „Sinjska alka“, održavane su na imanju Dragovića – priča otac Jovan. – Alkari iz Sinja su i danas zadržali srpsku nošnju, samo su kapu malo promenili. Izvornu srpsku alkarsku nošnju i danas nose naši pravoslavni Čuvari Hristovog groba. To je običaj zabeležen samo u Jerusalimu i Vrliki. Srbi su ga još u srednjem veku preneli iz Svete Zemlje, a očuvan je i posle Drugog svetskog rata. Sada ga upražnjavaju i katolici u Vrliki.

– Moramo se sabirati u duhu, u temelju koji je čvrst, koji je jak – nastavlja jeromonah Jovan. – Ako se budemo sabirali oko bilo kakve prolazne ideje, i mi ćemo biti prolazni i sve kratkotrajniji. Važno je da se okupljamo u onome što je naš stradalni narod čuvalo na ovim prostorima, a to su upravo bile srpske svetinje, među kojima je i manastir Dragović.

Da je i zaista tako, da im je Dragović na srcu, Srbi iz Cetinske krajine, Dalmacije, kao i njihovi potomci rasuti širom sveta, potvrdili su i tokom poslednje obnove ove Božje kuće.

– Obnova je počela 2002. godine – priča naš sagovornik. – Zatekli smo svetinju u očajnom stanju. Opustošenu tokom „Oluje“, i još više od neljudi uniženu. Sedam godina i crkva i kapela bile su štala za nekoliko stotina goveda. Bilo je sablasno i mnogo nas je bolelo, ali nije bilo vreme za plakanje već za rad. I ma koliko bio daleko od ove svetinje, narod je prilozima ponovo pokazao koliko mu je ona važna i koliko je jaka duhovna podloga Srba. Dragović se opet uzdigao, zahvaljujući svojim vernicima i Eparhiji dalmatinskoj. Hrvatska država obnovu je pomogla sa nekoliko hiljada evra.

U godinama koje su usledile, urađeni su novi podovi, bratstvo se vratilo 2004, a manastirska crkva i kapele su freskoslikane četiri godine kasnije. Uređena je mala manastirska ekonomija, vrt, pčelinjak… I sam manastir koji je bio uknjižen na „Hrvatske šume“ uspeli su da vrate pod okrilje SPC. Potražuju još oko 500 hektara zemlje…

– Najviše nam, ipak, nedostaje narod – zamišljen, sa opipljivim bolom u glasu, priča jeromonah Jovan. – Ni sa kim zapevati, ni zaplakati. Najmanje prognanog naroda vratilo se u Dalmaciju, a još manje u Cetinsku krajinu. Leti se organizuju, dođu, duše nam razgale. A, zimi niko ne svrati ni po 10-15 dana. U Otišiću, nekad najvećem selu oko Cetine, sad jedva ima dvadesetak duša. I to su uglavnom stariji ljudi, kao i svuda, pa je red da mi pomažemo njima, a ne oni nama. Mnogo je primera biblijske sirotinje. Muka je to. Struja, voda i asfalt u nekim selima i dalje su misaona imenica.

Asfalt je misaona imenica i za bratstvo manastira. Iako je svetinja podignuta uz put koji spaja Vrliku i Sinj, asfalta nema dva kilometra pre i pet kilometara posle porte. Usput nigde nema ni putokaza za Dragović, hrišćansku bogomolju koja je ravno 623 godine svedok istorije u Cetinskoj krajini. Prva tabla sa imenom manastira tek je desetak metara ispred. Naći će ga samo namernik.

– Od izgradnje prvobitnog manastira 1395. do danas, ni ratovi ni razne druge pošasti ne mogu se meriti sa najvećim stradanjem 1954. godine, kada je svetinja potopljena zbog izgradnje hidroelektrane Peruča – kaže naš sagovornik. – Tada je potopljeno i desetak srpskih sela, a više od 8.000 Srba, gotovo sav naš narod iz Cetinske krajine, odselio se mahom u Srbiju. Izgradnjom brane na reci Cetini, tada je potopljena najplodnija zemlja koju su Srbi vekovima obrađivali i iz milošte je nazivali „mala Šumadija“. A, isplativost brane je od samog početka bila vrlo upitna. I proračuni pre izgradnje pokazivali su da elektrana ne može dati struje koliko se moglo prihodovati od poljoprivrede iz doline Cetine. Ali, bojim se da je i tada posredi bilo nešto drugo.

No, uprkos svemu, na komadu dalmatinskog krša, ispod moćne Dinare, čini se tik nadohvat nebu, ogledajući se u plavim vodama Perućkog jezera – Dragović živi. A, jeromonah Jovan kaže:

– Čuvamo pravoslavlje i srpstvo u Dalmaciji, našu nacionalnu svest, pismo i kulturu. Život ovozemaljski satkan je od sreće i stradanja. Sada je ovo drugo vreme, ali uz veru doći će i bolji dani.

UZNEMIRUJUĆA SLIKA

MANASTIR Dragović podignut je 1395. uz reku Cetinu, nedaleko od Vrlike – priča jeromonah Jovan. – Godine 1480. Turci su ga opustošili, pa je svetinja obnovljena, a bratstvo se vratilo posle dve decenije. Vek kasnije, gonjeni gladnom godinom, monasi ga ponovo napuštaju i Dragović je bio pust do 1694. kada ga je obnovio episkop Nikodim Busović. Nestabilno tlo, na kojem je bio sagrađen, i velika vlaga primorali su monahe da izmeste manastir. Dozvolom mletačke vlade, 1777, osnovan je novi manastir koji je osveštan 20. avgusta 1867. Obe svetinje potopljene su 1954. godine. Kad u jezeru nema vode „izrone“ ostaci novog manastira. Videli smo ga 1995, 2007. i 2012.

Uznemirujuća je to slika.

Autor: J. Matijević

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Nikodim Milaš: Pravoslavna Dalmacija, istorijski pregled (1901)

Dalmacija: Provaljen hram u Đevrskama