„Новости“ у посети манастиру у Далмацији: Ни са ким запевати, ни заплакати

Репортер „Новости“ у посети братству у манастиру Драговић надомак Врлике, у Далмацији. Најмање прогнаника вратило се у Далмацију, а још мање у Цетинску крајину.

Наш Драговић је манастир староставни. Са светињама Крупом и Крком већ седам векова триптих је православља у Далмацији. Сва три памте и славне дане и многа страдања. Али, историчари кажу да је Драговић среће најхуђе. Од оснивања 1395. године, па до наших дана. Но, ипак бих пре рекао да нам је манастир Драговић овде у Далмацији, у Хрватској, баш својим упорним постојањем, селећи се са места на место, рушен и опет подизан, потапан и поново васкрсао, заправо утеха, путоказ, надахнуће и подсетник. Не само српском народу Цетинске крајине, већ и Србима широм света.

Овим речима дочекао нас је јеромонах Јован у манастиру Драговић. Он и игуман Варсонуфије садашње су братство овог далматинског драгуља православља. У светињу на средокраћи пута од Врлике до Сиња, вратили су се 2004, девет година након њеног последњег тешког страдања у злогласној „Олуји“.

ИЗНЕДРИО „СИЊСКУ АЛКУ“

Прве алкарске игре, садашња „Сињска алка“, одржаване су на имању Драговића – прича отац Јован. – Алкари из Сиња су и данас задржали српску ношњу, само су капу мало променили. Изворну српску алкарску ношњу и данас носе наши православни Чувари Христовог гроба. То је обичај забележен само у Јерусалиму и Врлики. Срби су га још у средњем веку пренели из Свете Земље, а очуван је и после Другог светског рата. Сада га упражњавају и католици у Врлики.

– Морамо се сабирати у духу, у темељу који је чврст, који је јак – наставља јеромонах Јован. – Ако се будемо сабирали око било какве пролазне идеје, и ми ћемо бити пролазни и све краткотрајнији. Важно је да се окупљамо у ономе што је наш страдални народ чувало на овим просторима, а то су управо биле српске светиње, међу којима је и манастир Драговић.

Да је и заиста тако, да им је Драговић на срцу, Срби из Цетинске крајине, Далмације, као и њихови потомци расути широм света, потврдили су и током последње обнове ове Божје куће.

– Обнова је почела 2002. године – прича наш саговорник. – Затекли смо светињу у очајном стању. Опустошену током „Олује“, и још више од нељуди унижену. Седам година и црква и капела биле су штала за неколико стотина говеда. Било је сабласно и много нас је болело, али није било време за плакање већ за рад. И ма колико био далеко од ове светиње, народ је прилозима поново показао колико му је она важна и колико је јака духовна подлога Срба. Драговић се опет уздигао, захваљујући својим верницима и Епархији далматинској. Хрватска држава обнову је помогла са неколико хиљада евра.

У годинама које су уследиле, урађени су нови подови, братство се вратило 2004, а манастирска црква и капеле су фрескосликане четири године касније. Уређена је мала манастирска економија, врт, пчелињак… И сам манастир који је био укњижен на „Хрватске шуме“ успели су да врате под окриље СПЦ. Потражују још око 500 хектара земље…

– Највише нам, ипак, недостаје народ – замишљен, са опипљивим болом у гласу, прича јеромонах Јован. – Ни са ким запевати, ни заплакати. Најмање прогнаног народа вратило се у Далмацију, а још мање у Цетинску крајину. Лети се организују, дођу, душе нам разгале. А, зими нико не сврати ни по 10-15 дана. У Отишићу, некад највећем селу око Цетине, сад једва има двадесетак душа. И то су углавном старији људи, као и свуда, па је ред да ми помажемо њима, а не они нама. Много је примера библијске сиротиње. Мука је то. Струја, вода и асфалт у неким селима и даље су мисаона именица.

Асфалт је мисаона именица и за братство манастира. Иако је светиња подигнута уз пут који спаја Врлику и Сињ, асфалта нема два километра пре и пет километара после порте. Успут нигде нема ни путоказа за Драговић, хришћанску богомољу која је равно 623 године сведок историје у Цетинској крајини. Прва табла са именом манастира тек је десетак метара испред. Наћи ће га само намерник.

– Од изградње првобитног манастира 1395. до данас, ни ратови ни разне друге пошасти не могу се мерити са највећим страдањем 1954. године, када је светиња потопљена због изградње хидроелектране Перуча – каже наш саговорник. – Тада је потопљено и десетак српских села, а више од 8.000 Срба, готово сав наш народ из Цетинске крајине, одселио се махом у Србију. Изградњом бране на реци Цетини, тада је потопљена најплоднија земља коју су Срби вековима обрађивали и из милоште је називали „мала Шумадија“. А, исплативост бране је од самог почетка била врло упитна. И прорачуни пре изградње показивали су да електрана не може дати струје колико се могло приходовати од пољопривреде из долине Цетине. Али, бојим се да је и тада посреди било нешто друго.

Но, упркос свему, на комаду далматинског крша, испод моћне Динаре, чини се тик надохват небу, огледајући се у плавим водама Перућког језера – Драговић живи. А, јеромонах Јован каже:

– Чувамо православље и српство у Далмацији, нашу националну свест, писмо и културу. Живот овоземаљски саткан је од среће и страдања. Сада је ово друго време, али уз веру доћи ће и бољи дани.

УЗНЕМИРУЈУЋА СЛИКА

МАНАСТИР Драговић подигнут је 1395. уз реку Цетину, недалеко од Врлике – прича јеромонах Јован. – Године 1480. Турци су га опустошили, па је светиња обновљена, а братство се вратило после две деценије. Век касније, гоњени гладном годином, монаси га поново напуштају и Драговић је био пуст до 1694. када га је обновио епископ Никодим Бусовић. Нестабилно тло, на којем је био саграђен, и велика влага приморали су монахе да изместе манастир. Дозволом млетачке владе, 1777, основан је нови манастир који је освештан 20. августа 1867. Обе светиње потопљене су 1954. године. Кад у језеру нема воде „изроне“ остаци новог манастира. Видели смо га 1995, 2007. и 2012.

Узнемирујућа је то слика.

Аутор: Ј. Матијевић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Никодим Милаш: Православна Далмација, историјски преглед (1901)

Далмација: Проваљен храм у Ђеврскама