Nova upotreba Nedića

Diskusije oko suđenja Milanu Nediću jesu danas i prilika da se dodatno rehabilituje Draža Mihailović. Kako? Da se razumemo, kaže jedan red polemičara, Nedića ne treba rehabilitovati, ali su i komunisti bili teroristi. Alternativa je Draža. I dodaju, izričito ili prećutno: Zar naše odbacivanje Nedića ne svedoči da nismo jednostrani rodoljupci nego višeslojni istinoljupci? Zar nam i stoga ne treba verovati da je Draža bio antifašist? Ne, ne treba vam verovati, zato što ovo ograđivanje od Nedića nije nikakav argument u pravdanju Draže nego retorički manevar. Naime, u ovoj „višeslojnoj” retorici odbacivanje Nedića (ali i onih koji su ga smakli) samo je štitnik koji treba posredno, izričito ili prećutno, da osigura prihvatanje Draže. Nova struja polemičara se razlikuje od nešto radikalnije stare, koja kao patriote nije razdvajala Nedića i Dražu. Ali ne mnogo, jer kod ove struje Nedić negativac služi samo kao retorički štit u brisanju njegove srodnosti sa Dražom i u antifašiziranju četnika. U kom smislu?

Možda će stvari biti jasnije ako se povuče razlika između realne i idealne politike u ratu. Koje su bile realne mogućnosti male države da se odupre nacizmu 1941? Ako se nije mogao pružiti otpor Hitleru, da li je onda kvislinška politika malih država realna i moralna? Tobožnji pasivni realpolitičari (nedićevci i četnici) vodili su računa o sigurnosti Srba, dok su idealpolitičari (komunisti) borbenim antifašizmom ugrožavali život nacije. Dok kod procene kolaboracije kritički istoričari tvrde da je reč o saučestvovanju u zločinima fašizma, dotle se oprezniji pitaju da li se Trećem rajhu mogao pružiti otpor. Trebalo je, kažu oni, hrabrosti da se vodi i neherojska politika. Uostalom nije Nedićev režim bio jedini koji je vodio neherojsku politiku. Većina malih zemalja bila je upućena na ovaj kurs, dok je prostor za izbor između načelne i pragmatične politike bio rezervisan samo za velike države. Na neki način ispada da se pred moćnim Trećim rajhom srpski narod mogao uspešnije spasavati ne con gloria, slavnim otporom, nego con ignominia, nitkovlukom? Neka se veliki tuku, mi treba da se čuvamo jer smo mali. Mali, kažu isti, nemaju izbora. I dodaju, moral države se razlikuje od morala pojedinca.

Tome nasuprot, američki predsednik Tomas Džeferson opominjao je da postoji samo jedan moral i za državu i pojedince. Ali kako i njemu verovati kada je i sam bio robovlasnik? Šta je u svemu ovome istinito? Samo to da u politici malih zemalja treba daleko više umeća i snalažljivosti nego kod velikih da ih politika, koja uvek goni u kompromis, ne učini ravnodušnim prema načelima. A pomenuta dilema da li je nacionalno motivisana saradnja sa Hitlerom bila skandal ili doduše neslavna, ali legitimna strategija samoodržanja malih država, jeste lažna bez obzira na to što je raširena i što na sličan način deli danas polemičare oko Antoaneskua, Hortija i drugih evropskih kvislinga. Prava je dilema ko je 1941. bio realista, a ko fanatik?

Ili šta je 1941. bila realpolitika? To je svakako bilo pravovremeno svrstavanje na stranu pobednika. Ali da li je to neko mogao znati 1941? Ima mišljenja da je tek nakon kapitulacije Italije situacija na frontovima bila jasnija. No ipak, pronicljiviji analitičari, naročito u SAD, zaključili su već polovinom decembra 1941. da je realpolitika antiosovinska, a ne kvislinška. Zato što se Hitler, kada je objavio rat SAD, zapleo u rat sa okeanskim silama koje su bile sirovinski i industrijski nadmoćnije. Zato i nije mogao dobiti rat. Trebalo je, doduše, da prođu skoro dve godine, pa da ove stvari postanu jasnije i da se u ratu kontinenata jasno iskaže nadmoć industrije antifašističkih sila. Uočiti ovu nadmoć na vreme nije bilo lako, ali je to bila autentična realpolitika. Mnoge je kao Nedića u tome sprečavala ideološka profašistička zaslepljenost, pa su svi pomenuti evropski kvislinzi u stvari vodili ne samo neslavnu nego i nerealnu politiku. Ali ne samo oni nego i svi drugi koji su apelovali na uzdržavanje od otpora okupatoru. Nije pasivnost bila realna nego kratkovida politika. Zato svako ko neće da govori o neborbenoj pasivnosti kao o iluziji i kao mostu saradnje četnika i kvislinga treba da ćuti o Nediću.

Piše: Todor Kuljić Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu