Ноћни састанци однијели Сарајево, Брчко и море

Понијели смо мапу у којој је у 49 одсто територије стало све од Грахова до Херцеговине, али је на ноћним састанцима све срушено, сјећа се Крајишник… Професор Владимир Лукић сматра да Милошевићу треба дићи споменик у Бањалуци.

Приредили: Јелена САВИЋ, Дубравка БЛАГОЈЕВИЋ, Ненад ТАДИЋ

Делегација Републике Српске није учествовала на тајним састанцима у Дејтону, а Слободан Милошевић је оштетио Српску за Сарајево, излаз на море и Брчко, наводи Момчило Крајишник, вођа тадашње делегације Републике Српске на преговорима у бази Рајт Петерсон.

Крајишник оцјењује да је Милошевић за многе данашње политичаре – државник, али да је неке ствари на преговорима у Дејтону радио на своју руку.

„Врбовао је једног нашег човјека и тражио да нацрта коридор за Горажде. Он је нацртао један танки коридор и дошао нама и рекао – ‘ја морам да вам кажем да је он тражио да то урадим и ја то морам учинити’.

Милошевић и Момир Булатовић отишли су по ноћи, гледали симулацију и видјели да ту нема територије. Умјесто да остане енклава Горажде, направили су енклаву Херцеговину, што је ван памети“, сјећа се Крајишник, за кога амерички медијатори тврде да је био често супротстављен Милошевићу.

Крајишник истиче да је делегација Српске у Дејтон однијела карту која је осмишљена тако да је обухватила 49 одсто простора, у коју је ушла територија од Грахова до источне Херцеговине.

„Има мапа у књизи ‘Јачи од силе и судбине’ – то је карта коју смо предложили на почетку Дејтона. Ту смо узели и Дрвар, Грахово, Гламоч и тај западни дио, дио Сарајева, излаз на море. Американци су рекли ‘разговараћемо о томе’, а онда по ноћи (на тајним састанцима) све је рушено“, сјећа се Крајишник.

Он тврди да би Бошњаци требало да славе Хариса Силајџића што су добили Сарајево и напомиње да је делегација Српске у Дејтону предложила да Сарајево привремено или трајно буде дистрикт.

Према његовим ријечима, предложено је да Сарајево буде састављено као Предсједништво БиХ и има неко своје тијело, а да буде вишенационално, са преовлађујућим општинама, док би у свакој општини били примјењивани закони ентитета по избору становника.

„Док смо шетали по парку у Дејтону, срео нас је Холбрук и мени је рекао да сам ‘кочничар’, те да треба видјети како да се ријеши Сарајево. Пошто је био велики притисак, ми смо рекли да пристајемо да буде дистрикт, а он је рекао ‘Хвала богу, ријешили смо све’. А онда је, тајном дипломатијом, све разрушено.
Након рата, мени је један дипломата дошао и рекао да то, ипак, направимо да Срби не би изашли из Сарајева. Ми смо предложили исто рјешење, а муслимани су то одбили“, истиче Крајишник.

Он сматра да је то била велика грешка муслиманске политике – да су макар послије рата прихватили дистрикт Сарајево, не би било веће и јаче копче за БиХ од тога. „Овако, они су ту копчу разрушили, бацили и сад хоће некакав дистрикт, што је цинизам“, оцјењује Крајишник.

Он тврди да је Слободан Милошевић био пресудна личност за то да муслимани добију Сарајево, али да разумије да је тадашњи лидер СР Југославије желио да се потпише споразум без обзира на цијену, како би биле отклоњене дугогодишње санкције.

Крајишник, за разлику од америчких извора, тврди да Алија Изетбеговић није опструисао споразум у Дејтону јер је желио крај рата, те да му је то и рекао.

Он тврди да након повратка из Дејтона није било никаквих „хапшења“ српске делегације нити присилног довођења у Карађорђево да би тамо потписали споразум, већ је посриједи више била „жеља да се сједне и разговара“.

Професор Владимир Лукић, један од чланова тима Српске на преговорима у Дејтону, сматра да би Слободану Милошевићу и Србији у Бањалуци требало подићи споменик.

Он тврди да је Милошевић уважавао мишљење представника Републике Српске током дејтонских разговора, те да није тачно да је Милошевић изоловао представнике Српске, али да се њему нико није могао наметати.

Лукић сматра да је управо наметање било разлог извјесног сукоба мишљења између Слободана Милошевића и Момчила Крајишника, непосредно по доласку у Дејтон. Нико из делегације Српске није јавно подржао једног или другог, иако се дало закључити ко је коме наклоњенији.

„Почеле су приче – ‘Србија је у тешкој ситуацији’, ‘Нас ће Милошевић издати’ и тако даље“, сјећа се Лукић, који, упркос тврдњама Американаца и других чланова делегације Српске, сматра да Милошевић није крив за дејтонске мапе и губљење неких важних територија.

Лукић каже да је у Дејтону највећу нелагоду доживио када је у сету карата, које су биле код Милошевића, видио карту којом је 12 крајишких општина предато муслиманима, те наводи да је током преговора управо та карта однесена Милошевићу.

Он истиче да је питао Милошевића ко је ту карту цртао, а да му је он одговорио: „Лукићу, па то су ваши цртали“. Лукић каже да је касније због територија и намиривања процената за Републику Српску било неспоразума са Крајишником.

„Није требало дати онолико општина у Крајини – да је то струка радила, остало би нам пола општина, али шта можемо, радили су то, ипак, лаици. Без обзира на све, не можемо бити незадовољни Дејтоном“, сматра Лукић.

Извор:

Везане вијести:

НЕЗАВИСНОСТ НАЈБОЉА ОПЦИЈА, ДЕЈТОН НАЈРЕАЛНИЈИ

Научни скуп поводом 20 година Дејтонског споразума