Noć u kojoj je vatra progutala knjige „nenemačkog duha“

Pre tačno devet decenija, nemački nacisti priredili su u Berlinu prvo masovno i ritualno spaljivanje knjiga. Manifestacija je otpočela uveče, 10. maja 1933. godine.

Iste noći, nemački studenti organizovali su bakljade u više gradova i univerzitetskih centara. Prisutne je svojim govorom, pod naslovom „Ne, moralnoj dekadenciji i iskvarenosti“, podsticao ministar propagande Jozef Gebels.

Velikoj manifestaciji na tadašnjem trgu Opernplac (Trg opere, koji je kasnije preimenovan u Bebelplac), u centru Berlina, prisustvovalo je oko 40.000 ljudi, a na lomači je gorelo oko 25.000 knjiga.

Atmosfera prilikom spaljivanja je bila pompezna. Mnogi studenti su bili odeveni u SS uniforme. Ceremonija je uključivala muziku i ples. Spaljivane su sve knjige koje su smatrane za dekadentne, razorne, protivne nemačkom duhu.

Dok su knjige gorele, Gebels je poručivao i da je „doba jevrejskog intelektualizma prošlo.“ Autore spaljenih dela nazvao je „intelektualnom prljavštinom“ Nemačke, pozivajući studente da „predaju plamenu zle duhove prošlosti.“

Bila je to kulminacija akcije koju je vodilo Odeljenje za štampu i propagandu Nemačke studentske unije.

Nacisti su za ovu priliku obnarodovali 12 teza, po uzoru na 95 teza Martina Lutera, koje je 1517. okačio na vrata katedrale u Vitenbergu. U ovih 12 nacističkih teza mogli su se pročitati pozivi na „čišćenje nemačke kulture i jezika.“ U tom cilju, direktno se pozivalo na „čišćenje vatrom“.

Iznad svega, napadu je bio izložen „jevrejski intelektualizam“, „svetska jevrejska klevetnička kampanja“ – plodovi „jevrejske zavere protiv Nemačke.“

Od spaljivanja knjiga do spaljivanja ljudi

Bibliotekar Volfgang Herman je 26. marta 1933. objavio bibliografiju knjiga, koje je trebalo hitno ukloniti iz nemačkih fondova. Dopunjena verzija tog spiska publikovana je u zvaničnom glasilu nemačkih bibliotekara. Spisak je naslovljen doslovno kao „Popis knjiga koje treba spaliti“.

Ritualna spaljivanja knjiga nastavljena su i posle 10. maja, u 34 univerzitetska grada, a posebno 21. juna, na letnji solsticij, koji je redovno obeležavan u nacističkoj Nemačkoj.

Uništavana su dela pisaca koji su ocenjeni kao izdajnici, poput Bertolda Brehta, Remarka ili braće Man kao i dela stranih autora koji su proglašeni za neprijateljske, poput Herberta Džordža Velsa ili Romena Rolana. Uništavana je i marksistička i pacifistička literatura, kao i knjige svih protivnika nacizma, sve ono što se smatralo dekadentnim i destruktivnim.

Posebna meta su bili jevrejski autori, poput Štefana Cvajga ili Hajnriha Hajnea.

Upravo je Hajne, u spevu „Nemačka mračna zima“ iz 1844, zapisao zloslutno upozorenje: „Ko spaljuje knjige, spaljivaće i ljude“. Ovo mračno predviđanje inspirisano je istorijom, sećanjem na Srednji vek kada je, i knjige i ljude, spaljivala katolička inkvizicija.

Kao što je imao svoje prethodnike u istoriji, „knjigocid“ će se, krajem 20. i početkom 21. veka, ponoviti, najpre u Hrvatskoj, a onda i u Ukrajini.

Oba primera imala su i imaju iste uzore i inspiratore. Ritualno spaljivanje knjiga svojstveno je nacizmu.

Poseban aspekt patologije hrvatskog društva

U Hrvatskoj su od 1991. do 2010. uništavane knjige srpskih i nepodobnih hrvatskih autora. O razmerama ovog zločina svedoči studija Anta Lešaje „Knjigocid: Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-tih“.

Inače, Lešaja je penzionisani univerzitetski profesor ekonomije iz Zagreba, koji je 15 godina istraživao u Hrvatskoj prećutanu temu „čišćenja“ biblioteka po ideološkom i etničkom ključu: uništavanje knjiga na ćirilici, ekavici, knjiga srpskih autora, „sumnjivih Hrvata“ ili „leve literature“.

Paralelno sa „knjigocidom“, u Hrvatskoj se od početka 90-tih odvijalo i uništavanje spomeničke baštine, poput spomenika iz Narodno-oslobodilačke borbe i Drugog svetskog rata.

Međutim, uništavanje knjiga kao poseban fenomen, primećuje Lešaja, „iskazano je ne samo kroz destruktivni knjigocid, već i kroz stavove nadležnih državnih i stručnih tela u Hrvatskoj, što ukazuje na ispoljavanje posebnog aspekta patologije hrvatskog društva.“

Knjige nisu uništavane samo u javnim bibliotekama, uništavana su dela iz privatnih biblioteka i vodećih nacionalnih institucija u Zagrebu.

Iako nema podataka da je masovno uništavanja knjiga zabeleženo i u drugim delovima do tada zajedničke države – Jugoslavije, prema do sada poznatim činjenicama, uništavanje knjižne građe odvijalo se, mada u ograničenom obimu, u svim bivšim republikama SFR Jugoslavije, naročito u Bosni i Hercegovini.

Kako na osnovu svog istraživanja tvrdi ovaj autor, u Hrvatskoj je uništeno oko 13,8 odsto kompletnog knjižnog fonda, ili ukupno 2,8 miliona knjiga.

Uništavanje knjiga je vlada Hrvatske pokušala da prikrije eufemizmima kao što je „otpis“ – regularnom procedurom uklanjanja zastarelih i/ili nepotrebnih knjiga. Međutim, glavni krivac bila je, bez sumnje, vlada nezavisne Hrvatske, o čemu svedoči „instrukcija bibliotekama“, u vidu uputstva za eliminaciju nepodobnih knjiga, u kojoj piše da se „iz knjižnica moraju maknuti ideološki naslovi“ i da „knjige moraju biti samo na hrvatskom jeziku.“

Konačno, 1997. godine zabeležena je i izjava ministra finansija Hrvatske Borislava Škegra, da će se „sredstvima iz državnog proračuna finansirati biblioteke da iz knjižnih fondova izbace knjige na srpskom i sličnim jezicima.“

Ukrajina: Planirano uništenje 100 miliona „ruskih agresorskih knjiga“

Drugi poznati primer uništavanja knjiga i kulturne baštine daje nam savremena Ukrajina.

U bibliotekama širom Ukrajine, u okviru „programa derusifikacije“, prema izveštaju ukrajinskog TV kanala „5.ua“, samo tokom 2022. godine uništeno je fantastičnih 20 miliona knjiga na ruskom jeziku.

Prema rečima direktorke Gradske javne biblioteke Julije Bardjukove iz Dnjepropetrovska, celokupna literatura objavljena u Rusiji podleže „preispitivanju“, a preporuke za to je dalo Ministarstvo kulture Ukrajine.

Bardjukova je navela da ruskojezičnu literaturu izuzimaju iz otvorenih fondova, a potom je predaju u papirni otpad.

Državni savet Kijeva je u julu 2022. godine saopštio da su u prestonici Ukrajine zabranjene sve manifestacije na ruskom jeziku, uključujući „knjige, predstave i koncerte.“

Inače, u Ukrajini je planirano da se iz bibliotečkih fondova izbaci i uništi oko 100 miliona knjiga, uključujući knjige autora kao što su Dostojevski ili Puškin, koje su preko noći postale „ideološki štetna literatura“ i „propagandne knjige“.

U planu za uništavanje su i „sve knjige objavljene u Rusiji od raspada Sovjetskog Saveza“, pa čak i knjige za decu.

Uništavanju knjiga pridružili su se i pojedini pisci u Ukrajini. Ostaće upamćeno da je ukrajinski pisac Rostislav Zemkiv zatražio potpunu zabranu ruske književnosti.

Kako su svojevremeno pisale beogradske „Večernje novosti“, ukoliko Aleksandri Kovalovoj, direktorki Ukrajinskog instituta za knjigu, i Aleksandru Tkačenku, ministru kulture iz Kijeva, pođe za rukom da iz biblioteka u delu Ukrajine, koji je pod kontrolom režima Zelenskog, unište 100 miliona knjiga, ili otprilike polovinu knjižnog fonda ove zemlje, to će biti „apsolutni svetski rekord etničkog kulturnog čišćenja.“

Zašto Zapad uporno ćuti

Prema rečima ministra inostranih poslova Rusije Sergeja Lavrova, kijevske vlasti godinama vode „politiku agresivne derusifikacije i prinudne asimilacije ruskojezičkog stanovništva.“

Sama tema „knjigocida“ ima veze sa ideologijom – sa fašizmom i nacizmom, sa opskurnim organizacijama tipa neonacističkog bataljona „Azov“, čiji se uticaj pruža sve do kabineta predsednika Zelenskog.

Zapadne zemlje nastavljaju da prećutkuju ove zločine.

Tim povodom se još nisu oglasili ni zapadni „zaštitnici kulture“, poput Uneska, PEN klubova ili velikih izdavačkih kuća.

Zašto sada niko na Zapadu ne citira američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, koji je tvrdio: „Knjige se ne mogu ubiti vatrom“?

Očigledno, za Zapad je geopolitička realnost iznad svega, pa i iznad književnosti i kulture, koje bi, po definiciji, trebalo da spajaju a ne razdvajaju ljude i narode.

Izvor: RT Balkan / IN4S