NISAM ALCHAJMER SA PLANETE RIBOK

Čekaj, bre, momče Vlado! Čekajte, bre, akademici! Pa je l` Bog nama dao pamet da služi našem ogledalu?!

Piše: Dr sci Vesna Nikolić

Nijedan član SANU nije tako sablaznio običan svet, kao ovaj sadašnji predsednik, gospodin profesor dr Vladimir S. Kostić. Rekao je da nama, običnom narodu, neko mora saopštiti da Kosovo nije u rukama Srbije, ni de facto, ni de iure. Pošto je on stručnjak za Alchajmera, valjda je kroz tog stranca počeo da posmatra i sve nas. Misli da mi ne znamo kako stvari stoje, da smo zaboravili sve što je vezano za Kosmet, sve što se dogodilo pre njegovog apela da nas neko, konačno osvesti. Ne zameram. Valjda je to profesionalna deformacija… Ta medicinska hladnoća kojoj je svejedno kad će i kako će neki entitet da umre.

Mene to zatiranje suštine srpskog identiteta od strane nekog ko ulazi u zgradu SANU uopšte nije iznenadilo. Prosto, starija sam od tog akademika, pa sam stigla pre njega da pročitam neke zbornike koje je Akademija objavljivala, u kojima ima zatiranja i srpstva i pameti, da sam ulubila čelo udarajući se, u zanemelosti, jer nije red da plačem i vrištim u Univerzitetskoj biblioteci.

Tada nisam imala kome da kažem šta sam pročitala, sem svom mentoru kod koga sam i magistrirala i doktorirala. Ali, i on je, čini mi se, baš tada bio u šoku zbog naučne prostitucije kojoj je bio svedok. Otišao je u penziju i bolest, da gaji ruže i da ga više ništa, sem unuka, ne interesuje. I ja sam u penziji, pa kako stari doktori nauka nikome nisu potrebni, i ja pravim liker od plodova ruža. Imam šipak, u Srbiji sve šipak do šipka, a rakiju ću kupiti u nekom manastiru. Valjda. Te bedne penzionerske dane odjednom prekide, bre, ovo… ova izjava!

Čekaj, bre, momče Vlado! Čekajte, bre, akademici! Pa je l` Bog nama dao pamet da služi našem ogledalu?! Ili da budemo sluge rodu? Da li od nas bilo ko ima svest čega ste vi članovi? Da li srpske Akademije nauka ili samo Akademije nauka? I čije?

Studenti, a ne asistenti i profesori, a kamoli akademici, znaju da globalizacija ima ekonomsku osnovu koja je sačinjena od:

1. »vere u svemoć slobodnog svetskog tržišta i

2. teorije ograničenog suvereniteta nacionalnih država»^[1];

Ovo što je rekao akademik Kostić, upravo je bez-savesno i ravnodušno pristajanje na prisilno ograničenje suvereniteta države, proglašavajući to ograničenje – realnošću. Što nije tačno. Bar ne de iure, jer postoji rezolucija OUN 1244. Ma… Aman! Ko normalan nije danas protiv globalizma, kao penetracije profita u svaki ljudski neuron?

Pripadanje Kosmeta Srbiji ne proizilazi iz pomenutog papira, nego iz svevremenog etničkog sabiranja Srba u večitoj borbi protiv raznih imperija, navrlih na srpsku njivu, kuću, majku i muku. Izginuće i istovremeni osećaj prava na život je ono što Kosmet čini i istorijski i trajno srpskim. To je realnost, brate Vladimire.

Ali nacionalno kao da je prezreno u prvorazrednoj nacionalnoj instituciji, SANU. I sad ću da kažem ono zbog čega sam pre više od decenije htela da plačem u biblioteci. Bilo je to oko 2003/4…

Tad sam čitala da je Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije finansiralo dva projekta Etnografskog instituta SANU^[2], sa željom da se definišu savremena i tradicionalna kultura na prelasku XX u XXI vek.

Pored toga, isto Ministarstvo je finansiralo i jedan projekat Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu pod nazivom “Problemi kulturnog identiteta stanovništva savremene Srbije” sa namerom da se prepoznaju i naučno definišu problemi vezani upravo za kulturni identitet.

Posle prve godine istraživanja, objavljen je zbornik Tradicionalno i savremeno u kulturi Srba, sačinjen od vrlo raznorodnih naučnih radova: od proslave Božića na poluostrvu Luštica^[3], preko obrađenih karakteristika pančevačkog naselja Misa Vinogradi^[4], preko Srba u Kaliforniji, Temišvaru i Grčkoj, do naučnih rasprava na temu “Konstrukcije rodnih^[5] identiteta putem popularizacije pravoslavne teološke literature”^[6] i pitanja “Ima li nacija na planeti Ribok”^[7], kao odgovor na postavljeni projektni zadatak.A zadatak je kulturni identitet Srba…

U ovom poslednjem radu otvoreno je grandiozno pitanje odnosa globalizma i lokalne kulture i ono će biti za trenutak predmet naše zajedničke pažnje, jer što samo meni da ostane čelo ulubljeno od pljeskanja zbog sanuovskog naučnog zaprepašćenja.

Iako je pitanje odnosa globalna-lokalna kultura i inače teško sagledivo, ono je postavljeno, ni manje, ni više – srednjoškolcima^[8], sa željom da mladi izraze stav o konfuziji koju izaziva dualizam ove dve kulture. Istraživanje izvršeno na 13 ispitanika. Iz`em ti istraživanje… uzorak je bombona.

Rezultati i interpretacija, na žalost, ne pružaju odgovor na ovo ozbiljno pitanje. Naprotiv, pitanja se tek otvaraju, posle navođenja stava jednog srednjoškolca-ispitanika, koji kaže: “Mi smo ipak fanovi rokenrola, ali ovo je naše (misli se na narodnu muziku). Moraš znati ko si”. Jer…

To za autora pomenutog naučnog dela (p)ostaje „zbunjujući stav”^[9]. Svoju zbunjenost podupire i mislima drugih naučnika koji pokušavaju da obrade konfuziju mladih u savremenom svetu. Svoj rad zaključuje navodom B. Barbera: “Oni (mladi) čeznu za koletivnom bliskošću plemena i družine, dok se sa uživanjem prepuštaju anonimnosti i usamljenosti sajberspejsa”. Možda vam se učinilo da ovo nema veze sa stavovima akademika Kostića? Oooo, ima, ima, i te kako. I ovo odricanje i poricanje nacionalnog proizašlo je iz SANU. U zborniku radova SANU to piše!

Za nauku treba hrabrost. Da se malo preciznije sagledao ovaj iskaz Barbera, ali sa intelektualnom odgovornošću, pošten naučnik bi se pitao: da li je uopšte istraženo da se mladi sa uživanjem prepuštaju virtuelnoj komunikaciji. Ako nije, da li se može pretpostaviti i to da su mladi spoljašnim faktorima prisiljeni na usamljenost? Drugo pitanje je još važnije i nameće ga prosta logika: zašto mladi čeznu za kolektivnom bliskošću plemenskog tipa, ako uživaju u usamljenosti i sajberspejsu? Pa, čekaj, kakva je to nauka, ako nemaš dokaz da je naučno utvrđeno nešto što navodiš i ako imaš logičku nelogičnost…?

A što je najgore, autora navedenog naučnog dela posebno zbunjuje potreba mladih ljudi za našim kod nas, ne upuštajući se u razloge za nastajanje pojave, koju u istom naučnom radu sama navodi, a to je da je muzika u celom svetu preplavljena etnozvukom. Tu činjenicu ne doživljava kao odgovor na globalni zvuk, kao odgovor mladih u celom svetu na unifikaciju, nego prosto žali što naši mladi, pored tuđe etnomuzike, imaju potrebe za našom, za svojom. Moglo bi se zaključiti da je lokalizam dopušten “u svetu”, ali to isto, kada se dešava kod nas, autor odvažno svodi na slike Radovana Karadžića, koje su se tada prodavale na beogradskoj železničkoj stanici, kako navodi u istoimenom delu.

Ovaj rad ne bi bio predmet pažnje, da nije izašao iz okrilja Srpske akademije nauka kao naučni rad. Gde to može da autor u svom naučnom radu poredi svetske visoke domete u kulturi i naš šund? Od kad je mogućno, i naučno dopustivo, porediti pojave u različitim ravnima? Da ne spominjem babe i žabe, pričam o SANU…

Osim toga, kako uopšte neko može da poželi da zna i poštuje naše, pita se autor, kad je naša “lokalna” kultura determinisana “panteonom ratnika, koje su i današnje nacionalne vođe izabrale da opravdaju izbor između rata i mira i potiskivanje demokratske opcije, znajući dakako da se ostvarivanjem monopola nad prošlošću, obezbeđuje puna kontrola nad sadašnjošću”^[10]. Te nacionalne vođe, to se odnosilo na DOS, valjda, pošto su se promene desile 3 godine ranije.

Svakako se rad Instituta za etnologiju SANU ne može svesti na pomenuti naučni rad („Ima li nacija na planeti Ribok?“). On je prikazan samo kao ilustracija mišljenja koje je prodiralo u nauku, a da nije podlegalo bilo kavom preispitivanju, ili kritici. Pa kad to rade u Institutu koji se bavi nacionalnim temama, što jedan lekar, dr Kostić, predsednik te stambene zgrade za bivše duhove i ponekog živog, ali tužnog čoveka, ne bi smeo da kaže da se moramo odreći svoje nacionalne suštine.

No, pitanje kuda dalje posle Planete “ Ribok“, dobilo je odgovor na istom skupu i zapisano je isto lepo u Zborniku. Miloš Milenković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svom pokušaju da preoblikuje upotrebu pojmova „nacionalno“ i „nauka“, izneo je predlog „nove politike/metodologije etnologije kao naučne discipline za deceniju koja sledi“. To mu dođe – sad.

Uhvatite za to na čemu sedite da se ne preturite, krećemo. Destinacija: srpski fakultet, latinski jezik. Ma, izdržaćemo. Prevodiću usput. A i vratićemo se u svoju pamet, obećavam.

Naime, autor kaže: „Rekontekstualizovana (jedva pročitah!) „nacionalna nauka“, gde se pod nacijom podrazumevaju građani Srbije (pa ne može, bre, nacija i građani da bude jedno te isto, zaboga!), a pod naukom antropologija kao kulturna kritika (dok ne kaže šta je hteo da kaže, nećemo se ovim baviti), treba da odigra ulogu indoktriniranog agensa interkulturne integracije (indoktrinirane pokretačke sile, a da li agens uopšte može da bude indoktriniran…?). Znači, njegova nauka, pošto je na toj katedri Filozofskog fakulteta, biće sila koja će da nas uvede u međukulturne integracije… Pa dobro, ako tako kaže. A vrag bi ga znao šta kaže…  Nego se pitam, je li on to redefinisao nauku kojom se bavi? Ili to SANU objavljuje radove koje akademici ne čitaju, pa prošlo i ovo?

E, ali to nije sve što ovaj čovek piše. On dalje kaže da tako „rekontekstualizovanu nacionalnu nauku“ treba “vratiti u sistem obrazovnih institucija finansiranih iz državnog budžeta, a posebno u gimnazijske kurikulume, kao multikulturnu propedeutiku – školsko uvođenje mladih u multikulturne aspekte civilnog društva“^[11]. Ovakav stav ide iz činjenice koju sam autor ustanovljava i iznosi: da etnologija ima novu društvenu ulogu „u svetu koji se neprekidno menja, u svetu tranzicije i transformacije, u svetu nepostojanih identitetskih i disciplinarnih praksi.“ ^[12] .

I to treba sve pravo u gimanzije! Šta ima mladi da vole naše?!? Planeta Ribok nema nacije, znači, tamo ne postoji ni Kosovo, ni Kosmet, samo brend… Valjda i članstvo. I kvote.

I šta sad? Jedan siroti Vlada zavrljo i misli da može da priča šta hoće. Pa može, ali ne sa položaja predsednika jedne akademije nauka. Mi nismo njegovi pacijenti, nemamo Alchajmera u glavi, pa da zaboravimo ko smo, šta je naše, i gde nam se naše nalazi to naše. A to je već za kardiologa :).  Nismo ni sa planete „Ribok“.

I znate šta, nije da je grožđe kiselo, nego… dobro je što nisam akademik, možda se sad akademica kaže, jer ne umem da izgovaram licemerna dobra jutra. Ja, bre, to sve iskreno. Umem da volim. A i da sam nobelovka… da ne da Bog! Pa ja bih bila u istom košu sa Ahtisarijem, na planeti Ribok, sa Alchajmerom. Pa ja nisam to… Deda mi je bio u ratu od 1912. do 1918, kao sanitetski narednik, a ja dedina unuka. Gen. I u genu Kosmet. Albanija. Slatko od dunja. Dedina sablja. I tako to…

Dr sci Vesna Nikolić

Vezane vijesti:

PROTJERALI SRBE, A SADA PROTJERUJU I GROBOVE

SPC ŠALjE PISMA UN, EU I CRKVAMA

NEZAVISNI SAMO ONOLIKO KOLIKO TO SRBI PRIHVATE

KOSOVO – JADOVNO 1941.