Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

НИСАМ АЛЦХАЈМЕР СА ПЛАНЕТЕ РИБОК

Чекаj, бре, момче Владо! Чекаjте, бре, академици! Па jе л` Бог нама дао памет да служи нашем огледалу?!

Српска академиjа наука и умjетности
Српска академиjа наука и умjетности

Пише: Др сци Весна Николић

Ниjедан члан САНУ ниjе тако саблазнио обичан свет, као оваj садашњи председник, господин професор др Владимир С. Костић. Рекао jе да нама, обичном народу, неко мора саопштити да Косово ниjе у рукама Србиjе, ни de facto, ни de iure. Пошто jе он стручњак за Алцхаjмера, ваљда jе кроз тог странца почео да посматра и све нас. Мисли да ми не знамо како ствари стоjе, да смо заборавили све што jе везано за Космет, све што се догодило пре његовог апела да нас неко, коначно освести. Не замерам. Ваљда jе то професионална деформациjа… Та медицинска хладноћа коjоj jе свеjедно кад ће и како ће неки ентитет да умре.

Мене то затирање суштине српског идентитета од стране неког ко улази у зграду САНУ уопште ниjе изненадило. Просто, стариjа сам од тог академика, па сам стигла пре њега да прочитам неке зборнике коjе jе Академиjа обjављивала, у коjима има затирања и српства и памети, да сам улубила чело удараjући се, у занемелости, jер ниjе ред да плачем и вриштим у Универзитетскоj библиотеци.

Тада нисам имала коме да кажем шта сам прочитала, сем свом ментору код кога сам и магистрирала и докторирала. Али, и он jе, чини ми се, баш тада био у шоку због научне проституциjе коjоj jе био сведок. Отишао jе у пензиjу и болест, да гаjи руже и да га више ништа, сем унука, не интересуjе. И jа сам у пензиjи, па како стари доктори наука никоме нису потребни, и jа правим ликер од плодова ружа. Имам шипак, у Србиjи све шипак до шипка, а ракиjу ћу купити у неком манастиру. Ваљда. Те бедне пензионерске дане одjедном прекиде, бре, ово… ова изjава!

Чекаj, бре, момче Владо! Чекаjте, бре, академици! Па jе л` Бог нама дао памет да служи нашем огледалу?! Или да будемо слуге роду? Да ли од нас било ко има свест чега сте ви чланови? Да ли српске Академиjе наука или само Академиjе наука? И чиjе?

Студенти, а не асистенти и професори, а камоли академици, знаjу да глобализациjа има економску основу коjа jе сачињена од:

1. »вере у свемоћ слободног светског тржишта и

2. теориjе ограниченог суверенитета националних држава»[1];

Ово што jе рекао академик Костић, управо jе без-савесно и равнодушно пристаjање на присилно ограничење суверенитета државе, проглашаваjући то ограничење – реалношћу. Што ниjе тачно. Бар не de iure, jер постоjи резолуциjа ОУН 1244. Ма… Аман! Ко нормалан ниjе данас против глобализма, као пенетрациjе профита у сваки људски неурон?

Припадање Космета Србиjи не произилази из поменутог папира, него из свевременог етничког сабирања Срба у вечитоj борби против разних империjа, наврлих на српску њиву, кућу, маjку и муку. Изгинуће и истовремени осећаj права на живот jе оно што Космет чини и историjски и траjно српским. То jе реалност, брате Владимире.

Али национално као да jе презрено у прворазредноj националноj институциjи, САНУ. И сад ћу да кажем оно због чега сам пре више од децениjе хтела да плачем у библиотеци. Било jе то око 2003/4…

Тад сам читала да jе Министарство за науку, технологиjу и развоj Републике Србиjе финансирало два проjекта Етнографског института САНУ[2], са жељом да се дефинишу савремена и традиционална култура на преласку XX у XXI век.

Поред тога, исто Министарство jе финансирало и jедан проjекат Одељења за етнологиjу и антропологиjу Филозофског факултета у Београду под називом “Проблеми културног идентитета становништва савремене Србиjе” са намером да се препознаjу и научно дефинишу проблеми везани управо за културни идентитет.

После прве године истраживања, обjављен jе зборник Традиционално и савремено у култури Срба, сачињен од врло разнородних научних радова: од прославе Божића на полуострву Луштица[3], преко обрађених карактеристика панчевачког насеља Миса Виногради[4], преко Срба у Калифорниjи, Темишвару и Грчкоj, до научних расправа на тему “Конструкциjе родних[5] идентитета путем популаризациjе православне теолошке литературе”[6] и питања “Има ли нациjа на планети Рибок”[7], као одговор на постављени проjектни задатак.А задатак jе културни идентитет Срба…

У овом последњем раду отворено jе грандиозно питање односа глобализма и локалне културе и оно ће бити за тренутак предмет наше заjедничке пажње, jер што само мени да остане чело улубљено од пљескања због сануовског научног запрепашћења.

Иако jе питање односа глобална-локална култура и иначе тешко сагледиво, оно jе постављено, ни мање, ни више – средњошколцима[8], са жељом да млади изразе став о конфузиjи коjу изазива дуализам ове две културе. Истраживање извршено на 13 испитаника. Из`ем ти истраживање… узорак jе бомбона.

Резултати и интерпретациjа, на жалост, не пружаjу одговор на ово озбиљно питање. Напротив, питања се тек отвараjу, после навођења става jедног средњошколца-испитаника, коjи каже: “Ми смо ипак фанови рокенрола, али ово jе наше (мисли се на народну музику). Мораш знати ко си”. Јер…

То за аутора поменутог научног дела (п)остаjе “збуњуjући став”[9]. Своjу збуњеност подупире и мислима других научника коjи покушаваjу да обраде конфузиjу младих у савременом свету. Своj рад закључуjе наводом Б. Барбера: “Они (млади) чезну за колетивном блискошћу племена и дружине, док се са уживањем препуштаjу анонимности и усамљености саjберспеjса”. Можда вам се учинило да ово нема везе са ставовима академика Костића? Оооо, има, има, и те како. И ово одрицање и порицање националног произашло jе из САНУ. У зборнику радова САНУ то пише!

За науку треба храброст. Да се мало прецизниjе сагледао оваj исказ Барбера, али са интелектуалном одговорношћу, поштен научник би се питао: да ли jе уопште истражено да се млади са уживањем препуштаjу виртуелноj комуникациjи. Ако ниjе, да ли се може претпоставити и то да су млади спољашним факторима присиљени на усамљеност? Друго питање jе jош важниjе и намеће га проста логика: зашто млади чезну за колективном блискошћу племенског типа, ако уживаjу у усамљености и саjберспеjсу? Па, чекаj, каква jе то наука, ако немаш доказ да jе научно утврђено нешто што наводиш и ако имаш логичку нелогичност…?

А што jе наjгоре, аутора наведеног научног дела посебно збуњуjе потреба младих људи за нашим код нас, не упуштаjући се у разлоге за настаjање поjаве, коjу у истом научном раду сама наводи, а то jе да jе музика у целом свету преплављена етнозвуком. Ту чињеницу не доживљава као одговор на глобални звук, као одговор младих у целом свету на унификациjу, него просто жали што наши млади, поред туђе етномузике, имаjу потребе за нашом, за своjом. Могло би се закључити да jе локализам допуштен “у свету”, али то исто, када се дешава код нас, аутор одважно своди на слике Радована Караџића, коjе су се тада продавале на београдскоj железничкоj станици, како наводи у истоименом делу.

Оваj рад не би био предмет пажње, да ниjе изашао из окриља Српске академиjе наука као научни рад. Где то може да аутор у свом научном раду пореди светске високе домете у култури и наш шунд? Од кад jе могућно, и научно допустиво, поредити поjаве у различитим равнима? Да не спомињем бабе и жабе, причам о САНУ…

Осим тога, како уопште неко може да пожели да зна и поштуjе наше, пита се аутор, кад jе наша “локална” култура детерминисана “пантеоном ратника, коjе су и данашње националне вође изабрале да оправдаjу избор између рата и мира и потискивање демократске опциjе, знаjући дакако да се остваривањем монопола над прошлошћу, обезбеђуjе пуна контрола над садашњошћу”[10]. Те националне вође, то се односило на ДОС, ваљда, пошто су се промене десиле 3 године раниjе.

Свакако се рад Института за етнологиjу САНУ не може свести на поменути научни рад (“Има ли нациjа на планети Рибок?”). Он jе приказан само као илустрациjа мишљења коjе jе продирало у науку, а да ниjе подлегало било кавом преиспитивању, или критици. Па кад то раде у Институту коjи се бави националним темама, што jедан лекар, др Костић, председник те стамбене зграде за бивше духове и понеког живог, али тужног човека, не би смео да каже да се морамо одрећи своjе националне суштине.

Но, питање куда даље после Планете “ Рибок“, добило jе одговор на истом скупу и записано jе исто лепо у Зборнику. Милош Миленковић са Филозофског факултета у Београду, у свом покушаjу да преобликуjе употребу поjмова “национално” и “наука”, изнео jе предлог “нове политике/методологиjе етнологиjе као научне дисциплине за децениjу коjа следи”. То му дође – сад.

Ухватите за то на чему седите да се не претурите, крећемо. Дестинациjа: српски факултет, латински jезик. Ма, издржаћемо. Преводићу успут. А и вратићемо се у своjу памет, обећавам.

Наиме, аутор каже: “Реконтекстуализована (jедва прочитах!) “национална наука”, где се под нациjом подразумеваjу грађани Србиjе (па не може, бре, нациjа и грађани да буде jедно те исто, забога!), а под науком антропологиjа као културна критика (док не каже шта jе хтео да каже, нећемо се овим бавити), треба да одигра улогу индоктринираног агенса интеркултурне интеграциjе (индоктриниране покретачке силе, а да ли агенс уопште може да буде индоктриниран…?). Значи, његова наука, пошто jе на тоj катедри Филозофског факултета, биће сила коjа ће да нас уведе у међукултурне интеграциjе… Па добро, ако тако каже. А враг би га знао шта каже…  Него се питам, jе ли он то редефинисао науку коjом се бави? Или то САНУ обjављуjе радове коjе академици не читаjу, па прошло и ово?

Е, али то ниjе све што оваj човек пише. Он даље каже да тако „реконтекстуализовану националну науку“ треба “вратити у систем образовних институциjа финансираних из државног буџета, а посебно у гимназиjске курикулуме, као мултикултурну пропедеутику – школско увођење младих у мултикултурне аспекте цивилног друштва”[11]. Овакав став иде из чињенице коjу сам аутор установљава и износи: да етнологиjа има нову друштвену улогу “у свету коjи се непрекидно мења, у свету транзициjе и трансформациjе, у свету непостоjаних идентитетских и дисциплинарних пракси.” [12] .

И то треба све право у гиманзиjе! Шта има млади да воле наше?!? Планета Рибок нема нациjе, значи, тамо не постоjи ни Косово, ни Космет, само бренд… Ваљда и чланство. И квоте.

И шта сад? Један сироти Влада заврљо и мисли да може да прича шта хоће. Па може, али не са положаjа председника jедне академиjе наука. Ми нисмо његови пациjенти, немамо Алцхаjмера у глави, па да заборавимо ко смо, шта jе наше, и где нам се наше налази то наше. А то jе већ за кардиолога :).  Нисмо ни са планете „Рибок“.

И знате шта, ниjе да jе грожђе кисело, него… добро jе што нисам академик, можда се сад академица каже, jер не умем да изговарам лицемерна добра jутра. Ја, бре, то све искрено. Умем да волим. А и да сам нобеловка… да не да Бог! Па jа бих била у истом кошу са Ахтисариjем, на планети Рибок, са Алцхаjмером. Па jа нисам то… Деда ми jе био у рату од 1912. до 1918, као санитетски наредник, а jа дедина унука. Ген. И у гену Космет. Албаниjа. Слатко од дуња. Дедина сабља. И тако то…

Др сци Весна Николић


[1] Цитат преузет из књиге Базић, Јована “Српско питање”, стр. 312, али jе то мисао академика др. Љ. Тадића изнета у “Држава и друштво у процесу мондиjализациjе”;

[2] Прва тема jе била “Савремена сеоска и градска култура – путеви трансформациjе” а друга, “Традиционална култура Срба – системи представа, обреда и социjалне иснституциjе”

[3] Аутор Вучинић Нешковић, Весна;

[4] Аутор Горуновић, Гордана;

[5] Под родним мисли се на пол;

[6] Аутор Радуловић, Лидиjа;

[7] Аутор Малешевић, Мирослава;

[8] Истраживање обављено само на тринаест испитаника;

[9] Зборник радова Традиционално и савремено у култури Срба, стр. 246, Етнографски институт САНУ, 2003.;

[10] Исто, стр. 256;

[11] Исто, стр. 133;

[12] Исто, стр. 134;

Везане виjести:

ПРОТЈЕРАЛИ СРБЕ, А САДА ПРОТЈЕРУЈУ И ГРОБОВЕ

СПЦ ШАЉЕ ПИСМА УН, ЕУ И ЦРКВАМА

НЕЗАВИСНИ САМО ОНОЛИКО КОЛИКО ТО СРБИ ПРИХВАТЕ

КОСОВО – ЈАДОВНО 1941.

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: