Никола Жутић: Личко крваво љето 1941.

Рад др Николе Жутићa, са Институтa за савремену историjу, из Београда, представљен на Првоj међународноj конференциjи о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаноj у Бањалуци 24 – 25. jун 2011.

English

Поред књига књижевника Душана Ђаковића (Јадовничка жмижда, Београд, 2011)  и публицисте Дане Ластавице о геноциду на простору Лике обjављен jе одређен броj истраживања о самом геноциду, извршиоцима, жртвама, а постоjе и броjни мемоарски искази. Нарочито су значаjне књиге историчара Ђуре Затезала о Јадовном и другим стратиштима широм НДХ.[1] О Јадовну jе писао епископ Атанасиjе Јевтић са вjерско-историjског становишта (Од Косова до Јадовна). Међутим, недостаjу радови коjи би истакли узроке геноцидних понашања већег диjела римокатоличке популациjе, обjедињене у нациjи хрватства. Због откривања узрока геноцидних понашања треба открити ментални и карактерни склоп оданог вjерника и позитивног римокатолика, коjи у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима (молитве у цркви), мора да прихвати његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновjерцима, jеретицима и шизматицима. Управо наведене категориjе вjерника и невjерника истичу се као  жртве усташког геноцида – Срби („шизматици“), Јевреjи и у мањем броjу Хрвати унитарни либерали (jугославенски националисти).

Римокатолички инспиратори вjерске и националне мржње

Конвертитска основа хрватства, са израженим духом присутне германске хладноће, изродила jе код већег диjела тог вjерског национа фанатичну мржњу према истородним припадницима друге вjере. Таква мржња вjековима jе стварана и његована, и то већ од великог црквеног раскола или „Велике шизме“ 1054. године. На римокатоличком Сабору у Фиренци из 1439. прихваћено jе да „Света Римска Црква чврсто вjеруjе да нико коjи не припада Католичкоj цркви, не само незнабошци, него Јудеjи, ни Јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вjечни огањ, коjи jе спремљен за ђаволе, ако се пред смрт не обрате к правоj вjери“. Фирентински завjет вjерске мржње jачао jе преко инквизициjе, спаљивањем jеретика на ломачама, а наjбоље су га, на жалост, осjетили Срби и Јевреjи у усташким логорима смрти и у jамама велебитским, далматинским и босанско-херцеговачким.

У ватиканскоj терминологиjи, исказаноj у документима током вjекова, српски народ jе називан „наjгорим шизматичким народом“, православне цркве су називане „поганим богомољама“, у источноj Цркви jе „невирност и неправда“. Истакнутих спроводника такве римокатоличке идеологиjе на балканском простору било jе много. Већина jе школована у илирским (српским) колегиjима у Ферму, Лорету и Илирском заводу св. Јеронима у Риму. Из таквих мисионарских (прозелитских) завода излазили су jеднообразно обучени ревносни прозелити мисионари коjи су знали српски jезик (били су славенског или српског пориjекла) и на таj начин лакше проводили прозелитске акциjе над православним Србима. Да би сакрили прави циљ своjе дjелатности они су у почетку ишли на униjу, односно гркокатолицизам, па у другоj фази превjеравања и на римокатолицизам. Наиме, униjатски свећеници су се и даље понашали као њихова браћа православни свећеници (имали су исте мантиjе, женили су се, носили браде, нису миjењали православну литургиjу, али су зато одмах потпали под организациону власт Ватикана.

Истакнути мисионари и прозелите били су нпр. задарски надбискуп Виктор из 17. виjека, коjи jе настоjао да спречи „шизматике“ да подижу своjе „погане“ богомоље. За подручjе Славониjе, Бачке и Барање био jе надлежан надбискуп печуjски, гроф Колонић. На подручjу Лике и велебитског приморjа дjеловао jе поп Марко Месић („мисионар са мачем“). Рођен jе 1640. у Брињу у Лици, у породици српско-католичког краjишког официра, а умро у Карлобагу 2. вељаче 1713. године. За архиђакона и каноника у Сењу изабран jе 1678. године, али jе у исто време и даље био жупник у Брињу. Иако свећеник, често jе одлазио на четовања на турску териториjу. Муслиманско српско становништво, посебно у Перушићу, настоjао jе да задржи на аустриjскоj териториjи, како би га што приjе превео у римокатолицизам. Службено се називао „мисионар Лике и Крбаве, жупник брињски и капелан воjске Генералата карловачког“. Папа га  jе 1692. именовао „апостолским делегатом за Лику“.^[2]

По ослобођењу Лике и Крбаве, послиjе Великог бечког рата (1683-1699), превео jе велики броj српских мухамеданских и православних породица на римокатоличку вjеру. На римокатолицизам jе наjвише превео српске породице у селима коjе су Срби оснивали с jедне и друге стране Велебита (Луково Шугарjе, Барић Драга, Трибањ Шибуљина, Стариград, Цесарица, Јабланац, Оштариjе, Брушане, Лички Нови, Пазариште, Житник, Трновац и др). Од свих наведених села jедино jе подвелебитско село Трибањ Шибуљина (на мору) остало православно, па су становници тог села били главна мета усташких покоља у љето 1941. године. Главни посао римокатоличења Срба на том подручjу обавили су башки (карлобашки) капуцини, коjи су имали добро организовану прозелитску акциjу.^[3]

Прави примjер милитантног српско-римокатоличког мисионара био jе и надбискуп барски и примас српски Вићентиjе Змаjевић из Његуша у Црноj Гори. Као римокатолички отпадник од православља и српства морао jе постати велики противник „шизматика“, односно православних Срба. Сазнање да припада народу коjи jе, према његовом тумачењу, „остао у заблуди шизме и jереси“, с временом jе за њега постало велико оптерећење. Управо jе jак осjећаj вjерске припадности Римскоj цркви код њега надjачао осjећаj о његовоj српскоj породичноj старини (као и код хрватских кољача из 1941). Запањуjућа jе била његова мржња према народу из ког jе потицао. Патећи због тога што сви Срби не исповjедаjу римокатоличку вjеру, он их jе називао наjпогрдниjим именима.

По увредљивом опису пориjекла православног српског народа Змаjевић jе постао узор правашу Анти Старчевићу из Житника (засеок Пазаришта испод Велебита) код Госпића у Лици. Познато jе да jе Старчевић српско име изводио из латинске риjечи сервус (роб), или сцлавус сервус (двоструки роб), док jе за Србе користио и риjечи сврабеж, нечиста раса.

Анте Старчевић jе полазио пучку школу у Кланцу, а потом га jе „приватно“ школовао његов „даљи стриц“ Шиме Старчевић, жупник у Багу (Карлобагу).^[4] Једно време Шиме jе жупниковао и у Личком Новом покраj Госпића. У време успоставе француских Илирских провинциjа (за владавине Наполеона) Шиме Старчевић jе написао француско-илирску граматику. На Анту Старчевића вjерско-идеолошки и национално наjвише jе утицао Шиме Старчевић. О бризи Шиме Старчевића над Антом заступник Марко Дошен jе записао слиjедеће: „Видећ стриц Шиме Анту као бистра и отворена дjечака, одлучи га повести собом на даљне науке. Ну приjе тога, полазио jе, како нам стариjи Личани казиваху, jедно вриеме на подучавању попу Влатковићу у Смиљан. Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му jе 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназиjе. Анте jе наследио све врлине свог умног и крjепосног старца Шиме“.^[5]

Године 1839. стриц Шиме послао jе Анту у Загреб да настави школовање, односно да се образуjе за свећенички позив. У Загребу jе био примљен у трећи разред гимназиjе. Како апологетски наводи Марко Дошен, „другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, коjег су за шалу ‘Влахом’ називали“. Игра ирониjе: Анту су називали „за шалу Влахом“ (у преводу: Србином) а Анте jе касниjе у своjоj националноj еволуциjи „за озбиљно“ Србе погрдно називао „влашким накотом“.

У госпићком „Личком Хрвату“, главном гласилу Личко-крбавске организациjе Хрватске републиканске сељачке странке, коjе jе уређивао заступник народа (посланик) Марко Д. Дошен, у броjу 17 (од 17. свибња 1923), обjављене су „Некоjе мисли и науке Анте Старчевића“ из „Писма Магjаролацах (Славосерба)“. Цитираћу Старчевићев наjувредљивиjи дио посвећен Србима (под тачком осам): „8. Напокон, о Славосербих коjе мислите предобити. Они су сужањска пасмина (истакнуто у „Личком Хрвату“), скот гњусни, од икоjег другог. Узмимо у човjеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни наjнижи ступањ, а из њега се немогу дигнути. Они неимаjу свест (екавица – Н. Ж), они не знаду као људи читати; њих се никаков наук неприма; они не могу бити бољи ни горjи неголи су; они су, изузев окретност и препреденост коjе даjе вежбање, сви у свему посве jеднаки; они о себи, били сити или гладни, немогу мучат ни лагат, мироват ни скакат, него се у свему владаjу како им њихови пастири одређуjу… Ово jе сметjе (вjероватно „смеће“ – Н. Ж) сужањах Еуропе, Азиjе и Африке…; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како н. пр. све свиње за блато…”

Као и у случаjу Вићентиjа Змаjевића, запањуjућа jе била Старчевићева мржња према српском народу из ког jе старином потицао. И сам аутор чланка Марко Д. Дошен (у тексту „Анте Старчевић 1823 – 1923“) напомиње да jе племе Старчевића „броjем велико“, да их има у Лици, на Приморjу, у Далмациjи код Мућа, испод Дурмитора, у Црноj Гори на Ибру, и да су у већини римокатолици. Ипак наводи да су у Попини и у Книнскоj краjини православци. У том времену, а то jе друга половина XИX виjека, Старчевић поред српско-буњевачке икавице користи и екавицу (као и сељани икавског села Лички Нови поред Госпића) коjи су до недавно екавицом изговарали риjечи „зделица“, „сено“).

Марко Дошен у наведеном чланку истиче да jе „наш славни Качић (Андриjа Миошић – Н. Ж) први „у повjести и књизи хрватскоj“ поменуо име Старчевића, и то „Јакова Кључког капитана“ коjи се „закле хлибом (хлебом – Н. Ж). Дошен опет признаjе да су Старчевићи старином из Херцеговине, „као и остала буњевачка племена Лике“. Он помиње Старчевићевог рођака Милоша Старчевића, „капитана тврђаве“ у Пазаришту. Сам Анте потиче од дjеда Филипа (рођен 1743), коjи jе имао пет синова: Адама, Јакова, Давида, Филипа и Мартина. Антин отац Јаков оженио се Милицом, удовицом „неког“ Чорка, родом „од православне куће Богдана од Куле“. Јаков Старчевић с Милицом имао jе два сина Јакова и Анту, коjег jе мати Милица, према Дошеновом писању, „седми дан иза рођаjа, однесла сама на крштење у Кланац Пазаришки“ (крштење у римокатоличкоj цркви).

Инспиратори, ствараоци и ширитељи бескраjне мржње према Србима православним били су, дакле, фанатизовани припадници римокатоличке хиjерархиjе, али и „свjетовњаци“ попут „либералаца“ Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа (Јошуе) Франка, Иве Пилара, Стjепана Радића и др. Лички инспиратори мржње, и реализатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохрватску групациjу србомрзитеља. Поред поменутог „оца нациjе“ Анте Старчевића, наjзаслужниjи су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, адвокат Андриjа Артуковић, и реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случаjно рођен у Брадини у Херцеговини). Таква кобна репрезентациjа србождера морала jе створити броjне фанатизоване поклонике коjи су, са до тада невиђеним садистичким жаром, изводили масовна бацања у jаме и клања Срба, Јевреjа и либералних Хрвата Југословена. Због србомржње и склоности провођењу бестиjалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани од Поглавника и хрватског врха за наjподесниjе и наjефикасниjе подручjе за брзо ликвидирање Срба од острашћених римокатоличких фанатика великохрватства.

Треба се подсjетити да jе адвокат Андриjа Артуковић у Госпићу до краjности распирио свехрватски шовинизам и додатно распламсао франковштину међу личким римокатоличким конвертитима у времену Краљевине Југославиjе. Навешћемо примjере Артуковићевих политичких, вjерских и национално-културних акциjа. Прво jе основао госпићки спортски клуб „Цроатиа“, покушао jе да обнови франковачку организациjу Хрватске националне омладине (познатиjу као ХАНАО) и организациjу физичке културе франковачког Хрватског сокола. Да подсjетим да jе други, исто тако значаjни лички идеолог усташког покрета, писац Миле Будак, био истакнути припадник поменутог сепаратистичког Хрватског сокола. Артуковић jе, дакле, са Будаком и италиjанским фашистима, 1932. покренуо усташки „Лички устанак“, нападом на жандармериjску станицу у селу Брушанима испод Велебита (да подсjетим да се Брушане налазе на путу од Госпића за Јадовно и друге велебитске jаме).

Госпић, односно Лика и шира Краjина, као што jе познато представљали су рубно подручjе православља и српства (своjеврсни „антемурале ортодоксис“), коjе Ватикан и РКЦ вjековним прозелитским акциjама кроз историjу настоjе елиминисати. У љето 1941. са вjековног идеолошког вjерско-националног терена антисрпске пропаганде, прешло се на терен покоља и стравичног масакра српског, али у мањем броjу и jевреjског становништва НДХ, али и jугославенски опредељених хрватских поjединаца.

Ватикан jе, дакле, кроз вjекове стварао фанатизоване одане синове Римске цркве. Таj фанатизам улазио jе и у широке масе римокатоличке нациjе хрватства. Аутор овог чланка у своjим књигама дубински jе анализирао генезу настанка римокатоличке нациjе хрватства и узроке њихове мржње према Србима.^[6] Писао jе о менталитету Срба римокатоличке вjере код коjих су се тек током XИX виjека почеле поjављивати извjесне нове националне тежње, односно опредељење ка хрватству. Наиме, национални осjећаj хрватства Аустриjа jе почела његовати тек од времена jачања државне кризе Хабзбуршког царства, нарочито послиjе мађарске либерално-демократске револуциjе 1848/49. године, диjељења Царевине на два диjела 1867. године, укидања Воjне краjине 1881. и стварањем неминовног триjалистичког концепта са трећим великохрватским диjелом Царевине, коjи jе требао бити узданица и лоjална брана мађарским претензиjама ка потпуноj самосталности. Аустриjска „Велика Хрватска“, са Хрватском, српским земљама Славониjом, Сриjемом, Далмациjом, Боком, Истром, Босном и Херцеговином, требало jе да постане „земља хрватског државног права“, у коjоj ниjе било мjеста за „шизматичке“ Србе и њихову православну Цркву.

Тзв. цивилизаторска мисиjа римокатолицизма и хабзбурговштине поjачавана jе осjећањем културне супериорности римокатоличког народа и посебности у односу на шизматичке Србе. Тзв. културна супериорност наметана jе вjером у културну мисиjу римокатолика. Загребачки Србин, старином из Коренице у Лици, др Богдан Прица, писао jе као свjедок – очевидац, коjи jе све вриjеме Првог свjетског рата провео у Загребу, како се према Србима незахвално пониjела сва загребачка интелигенциjа: „Иако формално ниjе учествовала у франковачким и радићевским ексцесима, ипак jе три године навиjала за побjеду Аустриjе, а кад се Аустриjа нашла у невољи онда jу jе псовала и проклињала. Исто тако, три године се исмjевала савезницима, а кад jе требало за то пониjети одговорност, почела jе с наjвећом недужношћу тврдити да jе одувиjек била за савезнике“. Познато хрватско додворништво jачем, као и данас према САД и Бушу.

Изнервиран догађањима у време изгона Срба из Бановине Хрватске 1939. године, др Прица jе писао о исконском, априорном противсрпском шовинистичком ставу Хрвата, коjи jе наметнут захваљуjући и српскоj наивности и простодушности: „Темељни и главни узрок хрватског незадовољства не треба тражити у историjи ових 20 година… Ко сматра да су Хрвати ушли у ову државу (мисли се на КЈ) онако савршено неоптерећени племенском мржњом као Срби из Србиjе, таj ниjе упознат са суштином спора… Масе хрватске никад нису вољеле Србе, док jе jавно мнење горњег хрватског слоjа лавирало између jугословенске и великохрватске политике, па jе било за jугословенски правац само онда кад су Хрвати били притjешњени са запада и кад ниjе било опасности да се jединство проведе из Београда“.

Нескривена мржња према Србима jавља се, дакле, већ од настаjања нациjе Хрватства у другоj половини XИX виjека, када се франковци и клер усмjераваjу на загребачке православне Србе, и то се нарочито испољава приликом посjете „Цара и Краља Хрвата“ Франца Јозефа 1895. године. Наиме, у част великог узваника Срби су истакли своjе црквене заставе на православноj цркви и црквеноj опћини, што jе потом изазвало масовне нападе на српске установе и радње уз клицање да у Хрватскоj може бити само римокатолика, односно Хрвата.

Демонстрациjе против Срба у Загребу поновиле су се и 1902. године, оваj пут због тривиjалног разлога што jе загребачки „Србобран“ из „Српског књижевног гласника“ прештампао чланак „Срби и Хрвати“. Претходно оваj чланак ниjе забранила „немилосрдна и строга аустро-мађарска цензура“ у Загребу и он се слободно поjавио у штампи. Прави узрок организовања антисрпских демонстрациjа налазио се у дубоко усађеноj мржњи загребачких римокатолика према православним Србима, коjа jе поjачавана чињеницом да су Срби имали броjне трговине у Влашкоj улици у Загребу, и броjне привредне и банкарске установе. Код одређених хрватских кругова цвjетање српске трговине у Загребу изазивало jе завист пошто хрватских трговина скоро да и ниjе било поред српских и jевреjских. Како jе записао хроничар времена, „политичком фанатизму франковаца придружио jе jезуитски фанатизам и трговачки рачун, и све то заjедно створило jе антисрпску „Бартоломеjску ноћ“ у Загребу. Погром над загребачким Србима назван jе „Арнаутлук у Загребу“. (према свирепости Арнаута, односно Арбанаса, данас Шиптара Албанаца)

Повампирена мржња према Србима, од припадника нове римокатоличке нациjе Хрватства, у цjелости jе избила када jе Гаврило Принцип убио узоритог члана преjасне хабзбуршке династиjе Франца Фердинанда, коjи jе био главни проjектант стварања треће jединице Аустроугарске у облику Велике Хрватске. Диљем аустроугарских земаља избила jе нетрпељивост Срба римокатолика (Хрвата) и Срба исламске вjере (муслимана) према православним Србима. Римокатолици – Хрвати и преци данашњих босанских муслимана у аустриjским униформама, под командом К.унд К. официра, шенлучили су по Сриjему и Мачви. Шабац и околина били су изложени вjероватно првом класичном геноциду у 20. виjеку, пошто су у великом броjу убиjани невини цивили од Аустриjанаца и Хрвата обучених у аустриjске униформе.

Геноцидни злочини нациjе хрватства на Пагу и Јадовном

У љето 1941. године почиње се остваривати злослутна намjера потпуног етноцида jедног народа. Поjављуjу се извршиоци монструозног вjековног плана Ватикана и Римокатоличке цркве о потпуном уништењу српског православља са западних српских простора. Са вjерског процеса мисиjе и прозелитизма прелазило се на терен протjеривања и потпуног „чишћења“ западног Балкана од православних Срба. Отпочиње дакле геноцид над прекодринским Србима и то организовањем првог концентрационог логора на jугоистоку Европе – „Госпићког система логора смрти“, коjи jе обухватао Концентрациони логор Госпић (центар у казнионици Окружног суда у Госпићу), логор Јадовно са броjним jамама, историjско српско подвелебитско Подгорjе са центром у Карлобагу и Трибањ Шибуљини и оток Паг (локалитет Сланог и села Метаjне). Злочин jе припреман у Госпићу, кулминациjу доживио на српскоj планини Велебит, коjи jе српски због историjског српског битисања на тоj планини, али jе на жалост jош више постао српски због десетина хиљада неумрлих жртава у његовоj земноj утроби.

„Велебит“ jе српска планина – био и остао, некада с живим народом али, нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит jе дакле, историjска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (венециjанци)  називали „Монтања Морлака“ (Српска планина). Некада су српски краjишки граничари пjевали пjесму „Оj ти вило, вило Велебита“, коjу jе нациjа мjешанаца Хрвата бездушно присвоjила као хрватску усташку будницу, као уосталом и броjне српске пjеснике и пjесме – од скориjег времена и пjесму „Зови само зови“, па на краjу и српског краjишког „Оjкана“. Велебитско jадранско подгорjе са Пагом jе у посљедњих стотињак година експресно очишћено  од Срба, било римокатоличењем било клањем и убиjањем 1941-1945. и 1991-1995. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког краjишког простора.

Последња оаза православног србства у подвелебитском српском „морлачком каналу“ – Трибањ Шибуљина, чишћена jе од Срба током 1941. године, да би завршни ударац српском опстанку у приморjу задале Туђманове франковачке построjбе 1991. године. Одмах послиjе образовања НДХ у Трибњу су власт преузеле усташе, на челу са усташким повjереником Милом Стjаусом, коjи jе предводио ликвидациjе. Већ 23. травња 1941. године, по налогу злогласног усташе Јурице Фрковића (коjи jе тог дана аутомобилом дошао из Госпића) четворица сељана (Душан Маринковић и његов син Филип, Исо Штрбо и Миле Лукић) одвежени су у Госпић, из ког су пребачени на Јадовно и почетком jуна бачени у Шаранову jаму. Дана 25. травња 1941. у Госпић су такође одведени сељани из Трибња: Владимир Бабац, Никола Пољак, Драган Лукић, Марко Лукић, Пилип Маринковић, Серђе Пољак и Стеван Пољак (посљедња двоjица успjела су побjећи). Петорица преосталих су звjерски мучени и десетак дана послиjе хапшења такође бачени у Шаранову jаму у селу Јадовном.

За уништење Срба (али  Јевреjа и Хрвата) основан jе краjем маjа и почетком jуна 1941. логор за Србе и Јевреjе у Сланом, и у близини логор за жене и дjецу у Метаjни на Пагу. Пошто jе у то време власт над Пагом имала Павелићева Независна Држава Хрватска, логор су основале усташе, предвођене Иваном Девчићем-Пивцем, Миjом Бзиком, инж. Сазунићем и другима. Пребацивање заточених Срба и Јевреjа одређених за Слано, из сабирног логора у Госпићу, вршило се до Карлобага, а одатле бродовима (углавном „брацерама“) до Сланог на Пагу. Заточеници из циjеле НДХ довожени су у пломбираним вагонима или камионима до Госпића, а одатле су везани пjешачили преко Велебита до Карлобага (40 км). Свjедок Лука Бабић jе слиjедећим риjечима описао српски пут без повратка од Карлобага до Сланог: „Заточеници, коjи су долазили из разних полициjских затвора, гдjе су jамачно прошли кроз тешке муке, укрцавани су у Карлобагу на наjбруталниjи начин… Ови несретници морали су сићи у унутрашњост брода („штиву“). Онаj, коjи не би могао да у наjвећоj брзини пред ударцима добивеним од усташких стражара, скочи у „штиву“, био би немилосрдно гуран у унутрашњост брода ногама и рукама попут какве вреће или другог предмета, тако да би при завршетку укрцавања ови људи формално покривали унутрашњост брода“.^[7]

Вожња од Карлобага до Сланог пружала jе усташама могућност да заточенике поново изложе окрутностима, мучењу и беспримjерном понижавању. Наиме, усташки пратиоци при сваком путовању бродом, у море су бацали живе људе, са каменом везаним око врата. Претходно би затворенике опљачкали одузимањем новца, злата и накита. Приликом пребацивања заточеника на Слано окрутношћу се нарочито истицао Винко Барић, коjи jе заточенике путем тукао, убиjао и бацао у море. По доласку на оток Паг жене и дjеца  били су смjештени у Метаjни у кућама, док су мушкарци раниjе искрцавани у Башкоj Слани (плажа у драги отока Пага преко пута Карлобага) и ували Сушац, одакле су одвођени у логор на Сланом. Логораши Јевреjи били су смjештени у сjеверном диjелу логора, док су Срби и остали били смjештени у баракама у jужном диjелу логора. Заточеници су спавали на голим даскама, на дрвеним лежаjевима на спратове.

Исхрана заточеника jе била толико лоша, па ниjе било сумње да се већ таквим начином исхране хтио докраjчити живот логораша. Они су били у толикоj мjери изгладњели па су се каткад при искрцавању хране, коjа jе била намjењена усташкоj логорскоj посади, усуђивали узети по коjи сирови кромпир, не страхуjући да би због таквог поступка могли бити стриjељани. Знало се да су сви заточеници без суђења већ били осуђени на смрт. Само jе било питање времена када ће коjи од њих бити лишен живота. Убиjање jе вршено на разне начине. Усташе су водиле рачуна да код одабирања жртава остали заточеници не сазнаjу да ће одабрани бити ликвидирани. Сваких десетак дана прозивали су се заточеници да се спреме на одлазак своjим кућама. Обично би их укрцали на бродове, превезли иза jедног рта до увале Сушац, гдjе би их искрцали и одводили на предио зван Фурнажа. Према изjавама свjедока, „ови биjедници, пошто би себи претходно ископали jаму, били би искасапљени ножевима и побацани у ископану jаму“.

У другим случаjевима одабира жртава, усташе су обично питале логораше да ли хоће добровољно да се приjаве за премjештаj у неки други логор или на лиjечнички преглед. Често су их бацали живе у море са каменом везаним око врата. Поjедине жртве усташе су пребацивале из Сланог до Дрварице, гдjе су их пљачкали, а затим водили на Велебит и бацали у jаме. Усташа Вjекослав Фачини, звани „судиjа“, причао jе 8. коловоза 1941. свjедоку Вицку Донадићу да су понекад у самом логору построjили људе и пуцали на њих из митраљеза, и на таj начин убиjали од педесет до стотину људи дневно. Касниjе jе дошло наређење да се логораши искључиво кољу ножем, како се не би чула пуцњава и на таj начин узнемиравало пашко становништво.

Жене и дjевоjке, коjе су биле смjештене у селу Метаjна, морале су да подносе тешка понижавања, мучења и силовања, да би на краjу биле поклане заjедно са дjецом. Обично су, везане са дjецом, бацане у море, о чему су свjедочили рибари коjи су у мрежама налазили такве групне лешеве. Римокатолички свећеник дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, jавно се хвалио да jе са усташом званим „Павица“, силовао па потом убио неку Жидовку стару 18 година.

Почетком jула 1941. у српском православном подвелебитском приморском селу Трибњу Шибуљини, био jе стациониран jедан одред италиjанске редовне воjске, под командом капетана Дориана, док jе командир жандармериjске станице био jе наредник Анте Орловић из околине Бенковца. Српски живаљ jе очекивао да ће с доласком Италиjана доћи спас и за њих, односно да ће престати усташка мучења и убиjања. Међутим, италиjанска воjска ниjе спречила усташка звjерства, па су се она наставила у jош већем обиму. Уз претходни споразум с италиjанском воjском да се ова неће мjешати „у крвничку работу“ усташа, ови су о Илиндану (2. аугуста) „стали купити народ све од реда (жене, старце и дjецу) говорећи им да ће бити превезени у Италиjу, гдjе влада глад, па ради тога да понесу са собом сав новац и добру робу, а њихово благо да ће бити пописано и да неће пропасти. Сакупили су стотињак особа, међу коjима jе двадесеторици успjело да побjегну, а њих шездесет осморо jе довезено у православну црквицу (у Трибњу), гдjе су задржани четири до пет дана под наjтежим околностима, jер су физички злостављани, мучени глађу, жеђу и врућином. Пет дjевоjака између шеснаест и деветнаест година jе силовано. Потом су сви превезени на оток Паг, гдjе су убиjени. Напомиње се да су усташки крвници означеног дана извршили многоброjне пљачке у благу, роби и новцу“.^[8]

За само неколико љетњих мjесеци 1941. искориjењени су Срби из рода Пољака, Маринковића и Бабаца, коjе су ликвидирале њихове ближе или даље римокатоличке личко-приморске комшиjе. Убиjено jе тридесет чланова породица Пољак, четрнаест чланова породица Бабац, четрнаест Маринковића, четири члана породице Продан и два породице Лукић. Убиjено jе и деветеро дjеце узраста од двиjе до петнаест година. Сви убиjени, укупно шездесет осморо, били су „тежаци“ из Трибња, опћина Стариград, котар Бенковац. Према изjавама свjедока (Ане Лукић, Милице Бабац и Јована Пољака) из Трибња, жртве су одведене и бачене у jаме и у море око отока Пага. У злочину су учествовали усташки водник Зизановић из околине Сиња, усташе Јеролим Трошељ и Анте Трошељ из Трибња, „те многе непознате усташе”. У злочинима jе предњачио усташки повjереник (усташки заставник) у Трибњу Миле Сjаус.

Посљедњи већи покољ логораша на Сланом извршен jе на Велику Госпу 15. коловоза 1941. године, уочи италиjанског преузимања власти на отоку Пагу, када jе одjедном убиjено 700 до 800 логораша. Славећи „Маjку Божиjу – Краљицу Хрвата“ усташе су том приликом приредиле наjкрвавиjи монструозни пир. Према свjедочењима преживjелих оваj покољ jе био грозан: убиjана су и дjеца с маjкама; усташе су се хвалиле говорећи „било jе ноћас крви, поклали смо 700 од те багаже жидовске и српске“; усташа Мартин Магаш jе причао да jе у логору убиjао жене, живим женама резао груди, хвалећи се да jе то „дивна ствар кад се на то човjек навикне“; остале усташе су истицале да кољу Србе, да их полуживе бацаjу у jаме и море, док jе jедан од њих говорио како jе jедноj трудноj жени распорио трбух, извадио диjете, а друго живо диjете од три године ставио у њену утробу, те их заjедно бацили у jаму.

Усташе су послиjе покоља у крвавим униформама хтjеле да судjелуjу у чувеноj пашкоj процесиjи преноса Госпиног кипа од Староградске цркве до друге цркве на брду изнад града Пага. Усташе у крвавим униформама и с оружjем ипак су биле спречене да уђу у цркву због отвореног негодовања народа.^[9]

Непосредно приjе овог „задњег покоља“ на Велику Госпу, према исказу свjедока Јосипа Датковића, из логора jе одjедном нестало више од три хиљаде православаца (Срба), коjи су одведени на Велебит и бачени у велебитске jаме. Наведена масовна клања вршена су углавном на копну, и то на предjелу званом Фурнажа. Приликом увиђаjа, на Фурнажи су нађена три већа заjедничка гробишта, коjа су Италиjани откопали краjем аугуста 1941. године

Концентрациони логор на подручjу Сланог (на отоку Пагу) укинут jе послиjе преузимања од стране Италиjана краjем аугуста 1941. године. Неколико дана приjе преузимања логора од Италиjана, у Метаjну jе стигао транспорт жена, коjе су због присуства италиjанске комисиjе пребачене у Цаску (село до села Барбата на Пагу), па потом превезене до „пашких врата“ (мореуз на Пагу коjим су пролазили бродови до Сланог, Метаjне и града Пага), гдjе су се налазили „ровови за љешине“. Свjедок Јаков Докозић, коjи се налазио на Сланом као усташа од краjа српња до почетка коловоза, тврдио jе да су жене исте ноћи биле побиjене, jер jе „чуо како су се усташе вратиле уjутро на Слано пjеваjући пjесме“

Италиjани су по преузимању отока Пага откопавали заjедничке масовне гробнице, сликали убиjене, па потом спаљивали њихове земне остатке.^[10] Наиме, краjем аугуста 1941. команда Петог италиjанског армиjског корпуса у Краљевици, послала jе екипу од тридесет пет воjника санитетског одjељења на челу са доктором Стазиом, са задатком да све лешеве спали „у колико су се исти налазили по разним рововима на читавом предjелу логора на Слани“. Према изjави др Стазиа, коjи jе сваки леш фотографисао приjе спаљивања, лешеви „потичу од жртава коjе су биле убиjене задњих четири дана приjе доласка санитетске комисиjе“, а све жртве су биле претходно опљачкане.

Броj убиjених и покланих Срба и Јевреjа (и мањег броjа Хрвата) ниjе прецизно утврђен. Окружна комисиjа за ратне злочине Хрватског приморjа процjењивала jе да jе на оток Паг дотjерано наjмање шест хиљада логораша. Броj jе свакако већи jер jе добар броj логораша бачен у море приликом транспорта. Према исказима свjедока усташе су сваки дан довозиле у Карлобаг логораше и пуна три мjесеца их пребацивали на Слано, док су риjетке логораше враћали и одвозили на Велебит у jаме. Свjедок Павле Ловрић наводио jе да jе дневно горило три до пет ломача, на коjима jе дневно горjело четрдесет пет до седамдесет лешева. Пошто jе спаљивање траjало осамнаест дана произлази да су Италиjани спалили више од 6300 жртава. Према подацима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, за Хрватску, за време траjања логора на Пагу кроз њега jе прошло око деветнаест хиљада логораша од коjих jе већина убиjена на самом отоку Пагу.^[11]

Усташка логорска посада броjала jе око стотину људи. Клање Срба и Јевреjа вршило jе тридесетак усташа, коjи су за своj крвнички посао примали стотину динара по сату. Усташе коjе су присуствовале клању Срба и Јевреjа морале су дjеловати врло конспиративно jер jе крволочна операциjа држана у наjвећоj таjности. Становници отока Пага нису се смjели приближити логору на раздаљину од пет стотина метара, jер би у противном били стрељани. Главни заповjедник логора Слано, коjи jе руководио свим злостављањима, мучењима и убиjањима, био jе усташки допуковник Иван Девчић звани „Пивац“, родом из Редина, опћина Карлобаг (котар Госпић). Његов замjеник био jе Павао Девчић звани „Жила“, родом из села Пржунца, опћина Карлобаг. Командант женског логора у Метаjни био jе усташки водник Макс Очић, родом из Загреба. Командант jе био и усташки поручник Фране Шлибар из Бjеловара. То су били главни организатори а и извршиоци злочина, док су остали чланови логорске посаде активно учествовали у извршењу злочина. Наjвише их jе било из подвелебитских приморских насеља (Луково Шугарjе, Барић Драга, Карлобаг, Цесарица, Призна и Трибањ Крушчица) и понеки са Пага.^[12]

Према изjавама свjедока, циjели логор на Сланом, као и онаj у Метаjни, приjе одласка усташе су попрскале крвљу заточеника – логораша. Преостале преживjеле логораше, њих око 450, усташе су у ноћи 19. на 20. коловоз 1941. повеле са собом и ликвидирале их бацањем у море, на Јадовном или у Јасеновцу и Градишци. Ликвидациjу логора Слано лично jе извршио усташки допуковник Макс Лубурић, али jе наставио своj крвави посао у новом систему хрватских логора смрти – у Јасеновцу.

Документарна свjедочанства о масовним покољима у систему госпићких логора смрти (са Пагом) су, дакле, броjна и на сву срећу сачувана. Драгоцjен jе списак усташа госпићког краjа коjи су касапили и клали Србе од 10. априла до почетка септембра 1941. године на подручjу система усташких логора Госпић, тj. за време његовог несметаног функционисања. Оваj списак усташа (франковаца) госпићке опћине (усташких крволока) чува се у Архиву Југославиjе, а налази се у фонду Емигрантске владе Краљевине Југославиjе. На списку се налазе имена 254 усташе коjи су вршили злочине на териториjи Лике и били извршиоци клања и бацања Срба у личке jаме. У документу су описи мучења Срба православних, нпр. резање коже на каишеве, чупање ноктиjу, вађење очиjу, резање доjки, силовања и друго. Између осталих ту се налазе: чувени кољач њемачког пориjекла Руде Риц (Ритз), за кога jе наведено да jе учитељ из Подлапца, командант усташа на сектору Книн – Огулин коjи jе руководио свим акциjама и покољима Срба.

Навешћемо неке од истакнутих кољача – егзекутора на Јадовном (према редном броjу у документу):

2. Звонко Верзон, ђак ВИИ разреда гимназиjе из Госпића, стар око 21 годину, вршио злодела у околини Госпића;

7. Мартин Месић, петошколац из Госпића, jедан од главних подстрекача и извршилаца злодела.

9. Стипе Стилиновић, свршени осмошколац из Госпића, хушкао на Србе и лично учествовао у многим убиствима и злоделима.

10. Никола Касумовић, из Перушића, злогласни убица Срба.

12. Иван (?), из Лешћа, хвалио се, стар око 28 година (са пребиjеним зубом), ходао у крвавом оделу и хвалио се за многа убиства над Србима.

16. Никола Угарковић, из Госпића, запањивао људе своjим зверствима и крволоштвом.

19. Миле Ратковић, из Личког Осика, вршио хапшења и убиjао жене и децу..

26. Томо Регварт, из Врховина, по занимању брица, убиjао и злостављао Србе на Плитвичким jезерима.

27. Миле Катаринић, из Врховина, ципелар по занимању, водио Србе из Плитвица у Госпић, а одатле их водио на клање.

30. Миле Вукелић, из Косиња, столар и зидар, радио у Рудо-Пољу код Миjке Иванишевић неколико година. Сарађивао са усташама и с њима вршио убиства над Србима.

31. Мандица Паjдука, жена лугара Јозе из Рудопоља, убиjала српску децу.

34. Ана Пребег, из Плитвица, стара 20 година, присуствовала многим убиствима жена и деце и потпиривала остале на клање.

36. Јуре Шпољарић, из Плитвица, стар 51. годину, хвалио се да jе убио преко 50 Срба.

37. Дане Луетић, из Плитвица, вршио хапшења и одводио људе у логор у Госпић, а одатле исте на клање.

38. Тошо Дуjимовић, из Оточца, злостављао људе на окрутан начин, палио им табане а ужарене игле убадао под нокте.

39. Јука Дуjмовић, брат Тошин из Оточца, обоjица месари. У оточкоj клаоници дерали су трговца Перу Бранковића тако да су га положили на сто и одерали му кожу на каjише тако да jе жртва издахнула у грозним мукама.

41. Никола Ћулум, жандармериjски наредник у Кореници, дао обесити у затвору жандара Николу Драгичевића, коjем jе он као командир станице био претпостављени.

48. Иван Бркљачић, петошколац из Госпића, проводио Србе у логор (на Јадовном) и тамо их злостављао.

55. Коњиковић  ?, из Госпића, убио жену и децу и jедног старца и онда их опљачкао.

56. Никола Црни из Госпића, везивао Србе бодљикавом жицом и тако их провађо кроз место, а касниjе их убиjао.

64. Томица Ритз, управник поште у Кореници, родом из Госпића, био командант усташа у Кореници, руководио хапшењима и убиствима Срба у коjима jе и сам судjеловао и то нарочито у Приjебоjу.

65. Стjепан Бутковић, финанц прегледник у Кореници, родом из Госпића, судjеловао код убиjања Срба у Приjебоjу.

68. Иван Девчић, звани „Жицар“, надзорник П.Т.Т. линиjа у Кореници, родом из Госпића. Велики крволок и пљачкаш, обио Српску цркву у Кореници, обешчастио jе и опљачкао.

71. Петар Мажар, звани „Пекара“ из Рудановаца, клао Србе и пљачкао их.

72. Милан Матаиjа (Винков), свршени учитељски приправник из Госпића. Био велики Усташа и пљачкао Србе. Убио Србина, директора препарандиjе у Госпићу Илиjу Опачића и његовог сина студента.

73. Иван Стефановић, звани „Цицвара“, ђак ВИ разреда гимназиjе из Госпића. Велики крволок Срба, међу осталима премлатио Ђуру Станића.

74. Ивица Павичић, ђак трговачке академиjе. Велики крволок, учествовао у убиствима у Госпићу и околици.

80. Звонко Пезељ, пропали гимназиста из Госпића, исти jе заjедно са браћом Наглић и Ивицом Павичићем вршио убиства у Госпићу и околици.

84. Анте Дошен – „Тона“, син Данин из Госпића. Убио Николу Рибара и много других Срба у Дивоселу и околним селима.

89. Лука Полић, син Фране трговца из Госпића, клао и палио у Смиљану.

90. Иван Црнковић, ђак В разреда гимназиjе из Госпића (Будачка улица), био усташа и у Кореници вршио злодjела и клања.

92. Јуцо Рукавина, пропали ђак из Госпића, био усташа у Кореници и тамо клао и пљачкао Србе.

93. Иве Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

94. Лука Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

97. Антић Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану, убио много Срба, наjвише жена и деце.

98. Никола Пеjновић из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

100. Фрањо Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану.

101. Драго Асић, син гостионичара, из Госпића. Био велики крволок и пљачкаш. Лично учествовао у покољима Срба, а нарочито се као такав истакао у месту Медак, где jе у медачкоj плантажи свакодневно и сваке ноћи на зверски начин мучио, клао и пребиjао Србе. Стално jе ишао са крвавим чакширама, попрскане српском крвљу и тако вршио клања. Као такав jе отворено говорио и страшио Србе са крвавом камом. Непрекидно и без разлике jе хапсио и убиjао све што се српским именом звало.

102. Стипан Дуковац, из села Рибника код Метка. Наjкрволочниjи усташа, био комесар и повереник општине Медак и руководио покољима Срба у истоj општини. На дан 5. аугуста 1941. када jе дошао у село Почитељ са већом групом усташа да изврши покољ и пљачку, био jе дочекан у заседи од четника и убиjен са jош пет усташа.

109. Мартин Рогић, из Рибника. Велики крволок. Запрепашћавао људе своjим звjерствима, клао, вадио очи, ударао децом о зид да би при том прснула лубања и мозак се просуо.

110. Давид Дуковац, цестар из Рибника, велики крволок и убица деце

112. Никола Узелац, жандармериjски поднаредник из Цапрага. Био на служби у Метку. Наjвећи усташа и крволок, учествовао у свим убиствима заjедно са Стипаном Дуковцем.

113. Иван Дуковац, из Рибника, велики усташа, клао и убиjао Србе.

114. Фране Секулић, из Рибника, на зверски начин убиjао Србе.

117. Јосан Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

121. Мате Секулић ИИ, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

122. Јосо Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

123. Ивица Дошен, механичар из Госпића, на служби у Грачацу, извршио велики покољ у околици Грачаца.

124. Перина Матић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

125. Анте Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

126. Мартин Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

128. Јокан Јурjевић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

132. Анте Шимац, гостионичар из Госпића, велики усташа, подстрекач на многа злодjела код коjих jе присуствовао.

135. Мате Лисац из Мушалука, наjвећи крвник, убиjао жене и децу и старце.

136. Јосо Аџиjа, ковач из Госпића, наjвећи крволок и усташа, повереник за Лику.

137. Божидар Соколић, из Госпића, председник усташког преког суда, као крволок и кривац за многа убиства познат у целоj Лици.

138. Марко Бубаш, из Госпића, шофер. Нишанџиjа на тешком митраљезу приликом убистава Срба на Јадовном.

139. Владимир Левар, из Госпића, ђак, велики крволок и потстрекач.

140. Јурица Фрковић, из Госпића. Командант усташког стожера, велики жупан, организатор усташког покрета за време Југославиjе, велики крволок Срба, те jе био подстрекач за све злочине и убиjства Срба.

141. Мила Стилиновић, електричар из Госпића. Живе и побиjене Срба возио у аутомобилу у jаме и клаонице.

143. Саjдл (?), жандармериjски маjор у Госпићу. Потстрекач и осуђивач на смрт, крив за многа зверства над Србима.

144. Томислав Томљеновић, трговац из Госпића, судиjа усташког преког суда и кривац за покољ Срба у Смиљану.

147. Иван Јурчић, професор у Госпићу, усташки официр, велики крволок.

148. Илиjа Богданић (Делко), из Оточца, усташки боjник и велики крволок.

149. Крешо Милковић, из Оточца, усташки повереник и крволок Србски.

151. Ивица Милинковић, из Оточца, велики усташа и крволок.

152. Мирко Милинковић, из Оточца учитељ, велики усташа и подстрекач на многа злодела.

155. Звонко Рукавина, морнарички поднаредник из Оточца, велики усташа.

157. Тома Дрљача, радник из Оточца, велики крволок, клао жене и децу.

158. Вилко Усмиjани, месар из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба

159. Јосип Усмиjани, његов син из Оточца, велики усташа, има на души много Срба, хвалио се jавно како jе клао.

163. Бруно Силлаф, трговац из Госпића, пореклом Немац, jедан од главних подстрекача коjи jе заjедно са доле поменутим трговцима сазивао седнице коjе су одлучивале о судбини Срба.

166. Ивица Дубравчић, трговац из Оточца, подстрекач и функционер, коjи jе из затвора лично извео пок. Огризовића Рату те га убио.

169. Стипе Марић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и функционар.

177. Блаж Биондић, гостионичар из Оточца, jедн од главних функционера и потстрекача. У његовом дворишту су убиjани и мучени Срби, при чему jе и он учествовао.

178. Пере Биондић, син Блажа, шофер из Оточца, коjи jе возио Србе повезене из Оточца према Личком Лешћу и Госпићу где су убиjани.

179. Драго Жубринић, књижар из Оточца, велики усташа и крволок.

182. Жубринић  (?), трговачи помоћник из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба.

187. Хариф  (?), родом из Босне, „Турчин“ живио у Оточцу, познат као велики усташа и крволок.

190. Драган Смолчић, месар из Оточца, велики усташа и пљачкаш. Клао jе и пљачао по Босни те се тиме хвалио.

193. Фрањо Колаковић, радник из Оточца, велики усташа и крвник, убио много Срба.

194. Јоjа Павелић, зван „Бубан“, радник из Оточца, велики и познати крвник и усташа.

195. Ивица Фавала, адвокатски приправник из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекач на многа злодjела.

197. Иве Штимац, трговачки помоћник из Оточца, велики усташа и крволок.

198. Јосип Жубринић, звани „Чун“, ратар из Оточца, велики усташа.

200. Амброз  (?), ципелар из Оточца, велики усташа и пљачкаш, уцjењивао Србе а касниjе и приjављивао те присуствовао њиховом клању.

201. Паве Поднар, ратар из Кутарева, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио колцем пок. Раду Варду и jош многе друге.

202. „Шуца“ (?), ратар из села Швице, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио око 50 људи из села Понори.

203. Ива Дасовић, звани „Прцак“, ратар из села Швица, општина Оточац, познати усташа, крволок и пљачкаш.

206. Звонко Филипчић, свирач из Оточца, велики усташа и крвник.

207. Лука Колаковић, ратар из села Спилник, општина Оточац, велики усташа и крвник, извршио многа клања.

208. Дана Марковић, радник из села Дубрава, општина оточац, велики и познати усташа и пљачкаш.

209. Бижановић (?), ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

210. Бижановић (?), обртник из села Дубрава, општина оточац, познати усташа и подстрекивач на клања.

211. Јосо Богданић, ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

212. Јосо Вукелић, учитељ у Госпићу, тада на служби у селу Шкаре, велики усташа и подстрекач на злодjела..

215. Конрад Рогић, ђак из села Швице, општина Оточац, велики усташа крвник и пљачкаш.

218. Мико Биловић, кочиjаш из села Пољица, општона Оточац, велики усташа и пљачкаш.

219. Томо Негеш, ратар из села Вратник, срез Сењ, велики и познати усташа и пљачкаш, судионик многих злочина.

220. Стипе Јелић, ратар из села Жута Локва, велики усташа, пљачкаш и уцjењивач.

223. Фране Банић, ђак из села Брлог, велики усташа, организатор и подстрекивач за многа злодjела.

228. Ивица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и крволок, суделовао код многих убистава

231. Дане Рогић, ципеларски помоћник из Сења, сада полициjски агент у Загребу.

232. Ђуро Паjдаш – Ђука, бивши радник у Сењу, родом из Сења сада полициjски агент у Загребу.

233. Рафаел Главичић, месар из Сења, пре шест месеци побегао у непознатом правцу. Убио jедног старца и jедну жену у другом стању у селу Прокикама.

235. Иван Миховилић, трговац из Сења. Са усташким боjником Сударом учествовао у разним злодjелима у Босни до конца 1941. године. Сада jе активни усташа..

236. Антон Шоjат, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодjелима. Сада jе у Сараjеву као повереник у jедноj великоj жидовскоj радњи.

237. Јосип Шоjат, брат наведеног Анте, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодjелима. Сада jе активни усташа у Госпићу.

238. Мариjан Гржанић, зидар из Сења, настањен jе у Сењу, пљачкао робу jугославенских официра и Срба.

239. Паве Борас, шофер из Сења, возио у камиону ухапшене Ривосецхи Виктора и остале. Сада шофер код ледане у Сењу.

Чланови усташког одбора коjи jе дириговао хапшењима и убиствима 1941. године:

240. др Анте Влаховић, адвокат из Сења.

241. Фрањо Судар, порески чиновник, сада усташки боjник, родом из Сења.

242. Славко Томљеновић – „Њок“, бивши стожерник, сад високи ћиновник код железнице у Загребу.

243. Едо Магас, трговац из Сења, сада усташки државни повереник у jедноj велико жидовскоj радњи у Сараjеву.

244. Лудвих Остерман, подузетник из Сења, сада шверцер у Сињу.

245. Јосип Папић, градски подворник у Сењу, и сада jе у Сењу.

246. Јосип Ловрић, постолар у Сењу, налази се и сада у Сењу.

247. Никола Рончевић, судски акцесиста из Сења.

248. Винко Влаховић, портески чиновник из Сења, сада шеф полициjе у Бихаћу.

249. Драган Влаховић, трговац из Сења, недавно се преселио у Загреб.

250. Бранко Жупан, градски благаjник у Сењу, одборник за рушење Српско православне цркве у Сењу. По његовом наређењу су обешчашћени и порушени гробови и надгробни споменици у црквеном цимитеру, и са надгробним плочама покриване заходске jаме и канали. Мраморне плоче, квадратно камење и црквене греде, продане су Гржанићу Грги, кроjачу из Сења. Два црквена звона и жељезна врата налазе се са неким стварима у општини Сењскоj. Иконе и остале скупоцене ствари наводно су послате у музеj у Загреб.

Лица коjа су провоцирала и оптуживала људе у години 1941. усташама као Југославене:

251. Анка Лончарић, стожерница женске усташке младежи у Сењу, родом из Сења.

252. Катица Драгичевић, удовица трговкиња из Сења.

253. Кристина Зрињски, надгледница у творници дувана у Сењу, врло опасна.

254. Олга Борас, надгледница у творници дувана у Сењу. Родом из Сења, врло опасна.

(Уочи грађанског рата 1991-95. аутор овог чланка диjелио jе наведене спискове кољача Госпићанима и Личанима како бих их упозорио да ће повампирене хрватске усташе, синови и унуци истих усташа са списка, исто покушати поновити. Између осталих таj списак jе достављен стоматологу Милану Вуjновићу, у време његовог боравка у Београду у маjу 1991. године. Као Што jе познато, многи госпићки Срби нису се на време склонили па су искасапљени као и њихови преци 1941. године)

Анализираjући списак усташа логорника евидентно jе да су извршиоци припадници конфесионалне (конвертитске) интернационалне хрватске нациjе. Поменуте усташе добрим делом су похрваћени странци или вjерски конвертити (прекрштеници, односно покатоличени и похрваћени Срби православне и исламске вере). Списак усташа-логорника, са детаљним описом  покоља и касапљења, говори о крволочности вjерских фанатика коjи су за XX виjек требали ипак бити анахрони рецидив некадашњих сурових вjерских (римокатоличко-протестантских) ратова широм Европе. На десетине „логорника у мантиjи“ (римокатоличких свећеника) свjедоче о фанатизованоj идеологиjи Римокатоличке цркве коjа специjалним одгоjем, од своjих сjемеништараца, ствара фанатизоване поклонике коjи су увиjек били спремни да учествуjу као егзекутори припадника православне и моjсиjеве вере.

Несретни догађаjи из 1941-1945, 1971, 1991-1995, у потпуности су потврдили већинско антисрпско опредељење римокатолика Хрвата и њихову необjашњиву мржњу према православним Србима. Овим нашим чланком даjемо свjедочанство о инспираторима и извршиоцима злочина у времену личког крвавог љета 1941. године, свjедочанство коjа ниjе било лако написати, приjе свега због мучних трауматичних асоциjациjа на страдале претке, рођаке, комшиjе, али и на Србе довожене у Госпић и околину из циjеле Независне Државе Хрватске. Хвала инициjатору организовања друштва Јадовно, и издавачу овог зборника – Душану Басташићу, коjи jе своjом изузетном енергиjом пресудно допринео  да се од погубног заборава спаси сjећање на Госпићки систем логора смрти и велико српско стратиште Јадовно.

Р Е З И М Е

У чланку се реконструише и анализира, на историjском микропростору Лике и подвелебитског приморjа са Пагом, феномен нескривене мржње према Србима од припадника нациjе хрватства, коjа се jавља већ од настаjања те нациjе у другоj половини 19. виjека, и то нарочито антисрпском демагогиjом Ватикана и римокатоличке цркве. Анализираjу се и „свjетовни“ инспиратори преко личких антисрпских идеолога Анте Старчевића, Анте Павелића, Андриjе Артуковића и Миле Будака, па потом и извршиоци броjних злочина („крвници“) у госпићком систему логора смрти коjи се протезао од Госпића („сабиралишта“), села Јадовног, Трибња Шибуљине, Карлобага па до отока Пага (Слано). Истакнути злочинци су портретисани и номинално истакнути у своj своjоj опскурности и крволочности. Чланком се, дакле истичу узроци геноцидног понашања већег диjела римокатоличке популациjе обjедињене у нациjи хрватства. Открива се узрок геноцидног понашања, односно, ментални и карактерни склоп оданог вjерника и позитивног римокатолика, коjи у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима, jедноставно прихвата његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновjерцима, jеретицима и шизматицима. Управо наведене категориjе вjерника и невjерника истичу се као  жртве усташког геноцида – Срби („шизматици“), Јевреjи и у мањем броjу Хрвати унитарни либерали (jугославенски националисти).

Напомена:

Рад jе презентован на Првоj међународноj конференциjи о Јадовну, одржаноj у Бањалуци, 24.-25. jуна 2011.