Nikola N. Živković: Ugledajmo se na druge narode kad pamtimo svoja stradanja

Prvi učesnik našeg virtualnog okruglog stola „Srpska kultura sećanja i Jasenovac – izazovi i odgovori“ bio je Nikola N. Živković, pisac i prevodilac. Serijal priprema Vladimir Dimitrijević.

Umesto uvoda

S obzirom na činjenicu da se tema sistema jasenovačkih logora i broja žrtava u njima ne tiče samo pojedinih Srba, nego celine našeg naroda, i da je prilikom obrade iste, veoma važno imati u vidu dijalošku prirodu potrage za istinom, naš i vaš sajt se, sa dva pitanja (1. Kakvo je mesto Jasenovca u našem istorijskom pamćenju? 2. Šta mislite o najnovijim polemikama oko broja žrtava u jasenovačkom sistemu logora?) obratio nizu intelektualaca sa molbom da na njih odgovore.

Ponavljamo: „Stanje stvari“ neće ulaziti u lične polemike i nadgornjavanja, nego će visoko držati zastavu načelnosti i svesrpskog interesa, podsećajući na osnovnu činjenicu: Velikomučenički Jasenovac ne treba da nas razdvaja, nego da nas, u Hristu i Nebeskoj Srbiji, spaja.

Ugledajmo se na druge narode kad pamtimo svoja stradanja / Razgovor sa piscem i prevodiocem Nikolom N. Živkovićem

——————–           

Kakvo je mesto Jasenovca u našem istorijskom pamćenju?

Ono je svakako nedovoljno i ne zauzima ono mesto, koje bi trebalo da ima u pamćenju srpskog naroda. Razlozi su poznati. Od 1945. godine Jugoslavijom je vladao Josip Broz i njegovi istomišljenici iz Hrvatske i Slovenije. Oni su sve uradili da se unište tragovi zločina nad Srbima, koji su tokom Drugog svetskog rata počinili Hrvati, – delom i bosanski muslimani, – u NDH, ali i ostali okupatori, pre svega Šiptari na Kosovu i Metohiji, Bugari u istočnoj i južnoj Srbiji, te Mađari u Bačkoj. Titoistička ideologija je poznata i vodila se pod sloganom „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija!“ Hrvatska je posle 1945. godine, zahvaljujući Josipu Brozu, izbegla proces denacifikacije, kojim je, na primer, bila podvrgnuta jedna Nemačka.

Posle raspada Jugoslavije, nažalost, u našoj zemlji nije došlo do ozbiljne kritike titoističkog režima. Tako da danas, godine 2019, u Srbiji i dalje imamo na snazi titoistički obrazac ponašanja, a koji nije dominantan samo u vođenju kulturne politike, već i u svim ostalim područjima društvene delatnosti, a pre svega u ekonomiji i politici. Ovu pojavu odlično je opisao Milo Lompar u knjizi „Duh samoporicanja“. Ključan momenat u tom nastojanju da se naš narod drži u podređenom položaju, jeste neprestano isticanje „srpske krivice“. U vreme Prvog svetskog rata ovu propagandu širila je Austrougarska, ali i Vatikan, a posle Drugog svetskog rata pojam „srpske krivice“, – kako je Milo Lompar ubedljivo i blistavo pokazao u svojim brojnim esejima, – preuzeo je Brozov režim.

Prilikom raspada Jugoslavije 1991. godine, poklopili su se interesi Vatikana, titoističke ideologije i Zapada, predvođeni Londonom i Berlinom. Tako da nas ne treba čuditi da je demonizacija Srba bila savršeno koordinisana i to na prvi pogled od različitih ideologija: leve-titoističke-komunističke i konzervativno-rimokatoličke.

Zato i danas od strane srpske države imamo takav odnos ne samo prema Jasenovcu, već uopšte prema srpskim stradanjima. Takva nebriga od strane srpskih vlasti prema sopstvenom narodu i njenim žrtvama nema primera u novijoj istoriji ni u jednoj drugoj državi sveta. Ukratko, i godine 2019. kao da se vlast u Beogradu boji, da ne poremeti „bratstvo i jedinstvo“, kako je to propovedao „voljeni drug Tito“.

Šta mislite o najnovijim polemikama oko broja žrtava u jasenovačkom sistemu logora?

Da se polemika vodi na ovakav način, delimičan odgovor dao sam malo pre, u mom odgovoru na prvo pitanje. Ta tema decenijama je bila zabranjena. Danas, kada se o tome može da govori, mnogi su opterećeni ličnim ili ideološkim predubeđenjima.

Pročitao sam gotovo sve priloge na tu temu, a koji se, koliko vidim, poslednjih nedelja najviše vode na sajtu „Stanje stvari“. Tu ima svega, i međusobnih, privatnih obračuna, ličnih nesimpatija, neslaganja, pa i mržnje. No, ima tu odličnih tekstova i korisnih kritika i to ne samo od autora, već su često pisma čitalaca toliko korisna, da ih slobodno možemo da ubrojimo u „Vox populi vox Dei“ („glas naroda – glas Božiji“).

Jedan deo polemičkih tekstova o broju jasenovačkih žrtava na „Stanju stvari“

Ova tema je toliko važna, da ne može da bude monopol niti nekoliko pojedinaca, ni državnih institucija, već se tiče svih nas, celokupnog srpskog naroda. Nema srpske porodice koja u 20. veku nije izgubila nekog od člana familije kao rezultat srbofobije i genocida. Zato sam apsolutno protiv takvog stava koji, na primer, kaže: „Ja sam postavljen ispred te ili one državne institucije, pustite nas da mi radimo, ne postavljajte nikakva pitanja i nemojte nam smetati.“ Ovakvo razmišljanje je, naravno, sasvim pogrešno.

Svi ostali narodi, koji su imali sreće da imaju svoju nacionalnu državu, upravo su radili tako, da su memorijalni centri nastali kao rezultat dijaloga između raznih državnih institucija i uglednih ličnosti, koje su uradili mnogo na pronalaženju istine o zločinima.

Jasenovac je simbol našeg stradanja. Kako sam već pre spomenuo, titoistički režim je uništio tragove zločina ne samo u Jasenovcu, već se to isto odnosi i na druga mesta: Jadovno, Glina, ostrvo Pag, Jastrebarsko, Kragujevac, Virovitica, Ruma, Šid, selo Drakulići, selo Prebilovci u Hercegovini, Kraljevo, Brod na Drini, Livno, Lisičiji potok, „Pasja groblja“… Lista ovakvih mesta srpske golgote jeste, na žalost, duga, zastrašujuća, nepregledna.

Ugledajmo se na narode, koji su pretrpeli slična stradanja kao naš narod. Ovde pre svega mislim na Jermene, Ruse i Jevreje. Učimo se na njihovim primerima. Preuzmimo dobre strane iz njihovog iskustva, a valja da izbegnemo loše.

Niko ne može, razume se, da ima nešto protiv toga, da se prave liste ubijenih Srba. Ovo važi ne samo za Jasenovac, već i za ostala stratišta. Ko pravi te spiskove, može da kaže da je došao do te brojke. No, ja sam protiv toga da se kaže da je to konačna cifra, odnosno, da se nagađa i spekuliše sa krajnjim brojem stradalih. Da hrvatska ili nemačka država želi da umanji broj srpskih žrtava, to ne odobravam, ali savršeno razumem njihove motive. Nije mi, međutim, jasno, da to urade ljudi, koje plaća država Srbija, odnosno da rade u ime našeg naroda.

Jedan od glavnih argumenata revizionista predstavlja knjiga Bogoljuba Kočovića i Vladimira Žerjavića. No, čini se da niko nije primetio glavni nedostatak te knjige. Spomenuti autori polaze od prvog posleratnog popisa stanovništva u Jugoslaviji i tako dolaze do podataka da Srba u Bosni i Hercegovini nije ubijeno u tom broju, kako su recimo tvrdili izvori SPC. Pri tome su, namerno ili nenamerno, prećutali činjenicu, da su se u tom prvom popisu mnogi muslimani u Bosni i Hercegovini izjasnili kao Srbi. Tako je, eto, ispalo da srpski gubici i nisu tako visoki.

Protiv sam toga da taj glavni memorijalni centar bude Staro sajmište u Zemunu. Zašto? Zato što je to samo jedno od stratišta, kako Srba, a u ovom slučaju i Jevreja. Naravno da nisam protiv toga da se dostojno obeleži i stradanje ljudi na Starom sajmištu.

Staro sajmište (Foto: D. Jevremović/Politika)

U Aušvicu nisu stradali samo Jevreji. Pa ipak, kada se spomene to ime, ono svakoga asocira sa stradanjem Jevreja. Zato i Srbi moraju da odrede takvo mesto, koje će imati jednako tako snažnu poruku. Ukratko, ja sam za to da se uradi jedan monumentalni centralni spomenik, memorijalni centar, koji bi govorio o stradanju Srba u 20. veku. To bi uključilo stradanje Srba u Prvom svetskom ratu, vešanje srpskog civilnog stanovništva u Mačvi od strane austrougarske vojske, gušenje Topličkog ustanka godine 1917. od strane bugarskih okupatora, koncentracioni logori za Srbe u Doboju, Aradu i drugim mestima od 1914 do 1918. I naravno, stradanje Srba u NDH.

Teroristička komunistička partija pod vođstvom Josipa Broza i ostalih hrvatskih komunista u vremenu od 1941. do 1947. izvršila je genocid nad srpskom intelektualnom, privrednom, vojnom i političkom elitom. Titoisti su zločine počinili uz pomoć srpskih janičara, ovaj puta ne u službi Sultana, već Broza i njegovih hrvatskih saboraca. Slovom, Srbi su žrtve hrvatskih fašista od 1941 do 1945, a zatim i Brozovih „antifašista“, koji su u ime „uzvišenih komunističkih ideala i srpske krivice“ pobili gotovo celokupnu srpsku elitu. Ovako obezglavljen narod, Josip Broz je bezbedno mogao da vlada Srbijom narodnih nekoliko decenija.

Da je Srpski memorijalni centar postojao, onda bi bilo veoma teško da se priča o „srpskom genocidu u Srebrenici“. Izraelska država nema sumnje da je počinila veliki broj zločina nad arapskim narodom. To je veoma dobro dokumentovano. No, posle Jad Vašem teško se ko na Zapadu usudi da govori o jevrejskom genocidu nad palestinskim narodom.

Na isti način, da Srbija ima svoj memorijalni centar, teško bi kome moglo da padne na pamet, da izglasa zakon, po kome Srbija mora da plaća Jevrejskoj zajednici jedan milion evra godišnje. Ta, srpski narod, pored ruskog, bio je glavna žrtva Hitlerove agresije. Ostaje nerazumljivo, zbog čega Srbija mora da plaća tu sumu. U čemu je srpska krivica? Da li u tome što Hitler, Pavelić i Broz nisu potpuno zbrisali sa lica zemlje naš narod? Zašto se Jevrejska zajednica Srbije nije obratila na pravu adresu, a to je Nemačka i da od te države traži novac?

Srđan Cvetković sa saradnicima pravio je popis stradanja u Srbiji posle oktobra 1944. To je lepo od njega. No, on nigde ne kaže da su svi bili ubijeni samo zato što su Srbi, što su pripadali eliti svoga naroda. Srđa Cvetković i njegovi saradnici nigde ne kažu da se ništa slično nije dogodilo ni sa Slovencima, Hrvatima ili bosanskim muslimanima. Ni približno.

Ubeđen sam da će jednoga dana i Srbija imati dostojan Memorijalni centar, koji bi na najbolji način nama i svetu pokazao tragediju stradanja jednog malog naroda na Balkanu. On će se izgraditi, jer to oseća i želi srpski narod.

Ne verujem da će se to uraditi u bliskoj budućnosti, dok su na vlasti i dalje ljudi, koji polažu vence na grob Josipa Broza, jednog od najokrutnijih ubica koje Evropa poznaje u svojoj istoriji. On je nema sumnje odgovoran za smrt desetine hiljada nedužnih srpskih civila i to u vreme kada je Drugi svetski rat bio završen. U Beogradu imamo Brozov skupoceni memorijalni centar, a nismo obeležili mesta po Srbiji gde su njegove kaznene vojne i policijske jedinice likvidirali verovatno ne manje od 150 000 ljudi i to do godine 1947., prema proceni Miloslava Samardžića. Ako me sećanje ne vara, Srđan Cvetković došao je do brojke od 80 000. Jedina njihova krivica bila je ta, što su bili Srbi i što su voljeli svoj narod i svoju zemlju.

Nikola N. Živković (Foto: Sonja Rakočević)

Za razliku od srpskih institucija, koje su decenijama ćutale u užasnom stradanju Srba u 20. veku, na sreću, bilo je pojedinaca, „amatera“, koji su često tajno, rizikujući sopstveni život, ostavili traga o zličinima koji su vršeni nad našim narodom. Veoma vredne podatke ostavili su mnogi Srbi, Like, Dalmacije, Korduna, Banije, Slavonije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Banata, Srema, Bačke, Makedonije. Ovde spominjem uspomene malobrojnih preživelih Srba, ili rodbine tih žrtava.

Postojali su ljudi, koji su iz sopstvenih, skromnih sredstava, sami, često žrtvujući skromni budžet svojih porodica, išli po terenu i popisivali stratišta i nevine srpske žrtve. Ova imena nepravedno su zaboravljena. Neka mu bude oprošteno, ako ih na ovom mestu ne mogu sve da spomenem. Prosto nije moguće, jer je ovde reč o intervjuu, pa moram biti kratak. Miloslav Samardžić je među prvima, još godine 1989, išao po selima i to ne samo po Srbiji, već po svim srpskim zemljama: Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Lika, Kordun, Banija, Slavonija. Ako to Samardžić nije radio uvek sam, onda je na teren slao saradnike lista. Sve je to objavljeno u „Pogledima“. Dakle, pre ravno dve decenije. Za taj posao nisu primili ni pare, ni od države, a ni od „nevladinih organizacija“ koje su, kao što je poznato, najčešće finansirani od Zapada. Zar je njihov doprinos manje važan od recimo ljudi zaposlenih u Muzeju genocida?

Poslednja knjiga koja se bavi tom temom, bila je izložena na upravo završenom Sajmu knjiga. Prisustvovao sam promociji knjige „Zatiranje Srbskog naroda Starog Kolašina 1941 – 1947“. Autor tog važnog i potresnog dela, Vasilije Galjak, nije profesionalni istoričar, već – pukovnik. Blagodareći takvim ljudima, koji su često uz velike lične materijalne žrtve, a često i rizikujući sopstveni život, sakupljali podatke o stradanju srpskog naroda, imamo vrednu biblioteku od nekoliko stotina knjiga. Ovde izdvajam i „Psihološke beleške“ Dragana Krstića. Šesti tom upravo je u pripremi za štampu. On je vodio dnevničke zapise tajno, da ni njegova žena to nije znala. Opisao je uništavanje srpske, beogradske građanske klase. Titovci umalo nisu i njega streljali, premda je u to vreme bio maloletan.

Da zaključim. Država Srbija do danas na tom planu uradila je veoma malo. I to mnogo govori o karakteru ljudi koji danas vladaju našom zemljom.

Vladimir Dimitrijević

Izvor: Stanje stvari