Nikola N. Živković: Sajmište je bilo pretvoreno u nemački logor

Ne treba da ništa da izmišljamo, dovoljno je da pažljivo pročitamo nemačke dokumente. Recimo, studiju četvorice eminentnih istoričara. Šta nam oni kažu?

I u Srbiji i u Hrvatskoj bilo je progona, streljanja, deportacije i ubijanja Jevreja. To je činjenica. Razlika je, naravno, u tome da su u Srbiji to radili Nemci. Sajmište je pretvoreno u logor namenjen za internaciju i istrebljivanje Jevreja sa prostora okupirane Srbije. Osnovala ga je decembra 1941. godine nemačka okupaciona vlast. Tačno se pominju imena. Naročito su se istakla dvojica – Bencler i Rademaher.

U Hrvatskoj su Jevreje ubijali sami Hrvati. Da li je Hrvatska bila suverena ili vazalna država? Bez obzira kakav odgovor ispadne, u svakom slučaju, imala je svoju vladu, vojsku, policiju. Koncentracioni logori bili su pod kontrolom samih Hrvata, od stražara, dželata od komandanta logora. Slovom, hrvatske vlasti su same rešile jevrejsko pitanje ili su, kada je u pitanju deportacija Jevreja, to radili u saradnji sa Nemcima.

Srbija je, kao Grčka ili Poljska, bila okupirana. A takav pravni položaj ne dozvoljava vladi, pa dakle ni Nedićevoj, nikakve pomisli o nekoj samostalnoj spoljnoj ili unutrašnjoj politici, pa ni o uništavanju Jevreja.

Da se Sajmište danas nalazi u Srbiji to, razume se, ne dokazuje da je Srbija u bilo kom obliku odgovorna za to mesto zločina. Zemun je, da i to pomenem, u to vreme pripadao Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ali, i da je bio u sastavu Srbije, time se ne bi ništa izmenila istorijska slika tog vremena. Najzad, Aušvic, danas Osvjenćin, nalazi se u Poljskoj. Pa nikom ne pada na pamet da optuži Poljsku zbog koncentracionog logora Aušvic.

Jednom rečju, u pitanju je najodvratniji pokušaj prekrajanje istorije, i to uz pomoć poluistina do drskih i bezumnih laži. Da u tome učestvuju hrvatski „povjesničari“, to me ne iznenađuje. Da im u tome pomažu i neki nemački istoričari, i to mogu da razumem. Pisao sam pre nekog vremena o Holmu Zundhauzenu i Aleksandru Korbu. Ali, da u toj bestidnoj pubicističkoj raboti učestvuju neki novinari i političari, a naročito ljudi iz nevladinog sektora iz Srbije, to, verujem, treba da uđe u hroniku podlosti i beščašća. Koji im je motiv? Da li ti ljudi to rade iz neznanja, lične koristi ili ubeđenja? Ne znam. Verovatno treba da se ispita svaki slučaj za sebe. No, u svakom slučaju, kao što nam kaže i ova nemačka studija, reč je o istorijskim neistinama i falsifikatima.

PROBLEM SA SPOMENICIMA

Ako se uskoro realizuje spomen obeležje na Sajmištu, onda prethodno srpska država valja da podigne spomenik i za „nekoliko stotina hiljada Srba”, kako govore nemački izveštaji Vermahta iz godine 1943. On. po svojim dimenzijama, mora da zauzima najmanje toliko prostora kao i spomenik jevrejskim žrtvama. Sem toga, posebno bi se moralo u Beogradu obeležiti koncentracioni logor za srpsku decu pored Jastrebarskog. To što su Hrvati uradili, nisu ni nemački nacisti – logori smrti za srpsku decu! Dalje, valja, po meni, podići spomenik srpskim civilima koje su pobili bez suda titoistički dželati, i to u vremenu od 1941. do decembra 1945. Ljudi su ubijani samo zato što su voleli svoju zemlju, samo zato jer su bili Srbi. Ako se u Srbiji podigne spomenik za deset hiljada jevrejskih žrtava, a ne i za stotine hiljada srpskih, onda to neće biti dobro ni za same Jevreje. Zašto? Jevreji već imaju skupe i monumentalne muzeje po čitavom svetu, od Izraela preko Nemačke do SAD. Srbi, evo, nemaju ni jedan. A Jevreji u Srbiji, eto, dobijaju! To može da pruži hranu za mnoge priče kao Jevreji sve mogu, a mi Srbi ništa! Pa čak ni to da podignemo spomenik srpskim žrtvama u Srbiji! Antisemitizam u ovom slučaju mogu da najviše podgrevaju upravo oni koji sebe nazivaju „jevrejskim prijateljima”.

Ne sme da se dogodi da imamo ogroman spomenik u Srbiji posvećen jevrejskim žrtvama, a nijedan u Zagrebu. Turisti koji dolaze iz Evrope i sveta mogu da steknu utisak, da Hrvatska nema veze sa „holokaustom“. Sa druge strane, „Srbija mora da je nešto mnogo skrivila Jevrejima” kada je podignut memorijalni centar takvih impozantnih dimenzija. Ovako se i preko tog spomenika na Sajmištu mogu promovisati u genocidan narod, čija tradicija ide „od Sajmišta do Srebrenice“. Zato savetujem svim onima koji se upuštaju u taj projekat samo jedno: da ne izgube osećaj za meru.

Recenzija knjige: Istorija Nemačkog ministarstva inostranih dela – nemačke diplomate u vreme Hitlera i Zapadne Nemačke (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879).

Recenzija je prvo objavljena u časopisu Godišnjak za istraživanje genocida; Muzej žrtava genocida (Beograd) i Spomen muzej „21. oktobar“ (Kragujevac); Beograd-Kragujevac 2015, str 193-205.

Skraćenja i oprema teksta: Novi standard
Naslov: Naslov: Stanje stvari / (Novi standard, 24. 5. 2015)