Nikola N. Živković: Dok su Solunci još govorili

Prikaz knjige Vladete R. Košutića „Dok su Solunci još govorili“; izdavač: „Čigoja“, 2011, Beograd, str. 116

Reč je o zbirci kazivanja, koje je profesor Vladeta Košutića počeo da prikuplja 1972. godine, prvo iz sokobanjskog, a godinu dana kasnije i iz svrljiškog kraja.

Najbolje da prepustim reč samim srpskim ratnicima. Vladeta Košutić posetio je 1972. godine Dragutina Jankovića iz Čitluka, sokobanjska opština, rođenog 1890. Evo njegove priče: „Provrveo sam svuda, i kroz Albaniju, i Krv, i Francusku i Solun. Ranjen prvu put u Mačvi 1914, a drugi put 1916, na Kajmakčalanu… Preko Malte se vraćamo za Solun, sunce ujutro izađe iz vodu, uveče zađe u vodu.“

Veoma je interesantna sudbina Jeremije Mijajlovića, iz Čitluka (sokobanjska opština), rođenog 1895: „U rat sam stupio 1912, pa do 1919. Išao sam na Jedrene i na Cer, i na Krv, i na Kajmakčalan. Nijedanput nisam bio ranjavan. Pred svaki juriš ja se prekrstim: Ej, sveta Petko i sveta Nedeljo, Bože milostivi, sačuvaj me od sva rđavstva. I Bog me sačuvao… Ako se pljačka poginul vojnik, će te biju i meci i baksuz… U Albaniju nema ništa. Za deset dana leba nije bilo da se nađe. Stigosmo na Krv. Tu ostanem šes meseci. I dojdoše Jenglezi i Francuzi i dadoše nam rakiju, vino, leba. Izgojismo se. I kad na Kajmakčalan primimo položaj, mi smo krabri za Srbiju, i guraj napred, Bugari beže i odnande stignemo do Bajine Bašte“. (Košutić,… 19-21. str.)

Dragomir Ivanović, iz Mužinca, selo u sokobanjskoj opštini, rođen 1890, ostavio je ovaj zapis: „U leto 1914. ja sam bio đak u Đevđeliji, nedaleko bugarske granice… Samo iz naše selo izginulo je preko stotinu, od Laze Miljkovića tri sina, od Laze Cvetkovića tri sina: Živojin, Živko, Živan“. (Košutić,… 33-34 str.)

Velimir Ivanović, iz Čitluka (sokobanjska opština), rođen 1894, priča: „Zarobili nas Bugari, došli smo u Sliven. Bio je jedan Bugarin, kaplar, on je bio za Srbi: Kaže svojim vojnicima: Ako im ne date leba, nemoj i tučete. A meni reče: Ja volim Srbina.“

Evo što je autoru kazao Živojin Nikolić, iz Burdima (selo u svrljiškoj opštini), rođen 1891: „Pored Krfa, ostrvo Vid, beše malečno, a puno s mrtvaci, pa i bacaju u more. Vežu im železo za gušu, pa i vrlje u more… Uzmemo posle da igramo kolo, da bacamo kamen. Vrancuz ne može naš kamen da podigne do grudi, a mi ga frlimo po dva, tri metra“. (Košutić,… 69-70. str.)

Godine 1972. profesor Košutić posetio je Vidoja Mihajlovića iz Niševca (selo u svrljiškoj opštini). Evo zapisa o tom susretu: „Osamdeset i sedam godina imam. U mladosti sam vatal vola od šesto kila za rogove. Koj mi je dopao do ruke, u svađu, odma ga capnem tuj, za gušu – ete ga pod men, a neću da ga bijem. Samo se ritka. Mene majka dojila tri godine… Kada smo odstupili iz Srbije, pa krenuli kroz Crnu Goru, srpska vojska se dovija sama. … Jednu Crnogorku molim za leba, nudim joj srebro: Daj mi, sestro, parče leba, sedam dana ne jedem! A ona: Ne, čoče, ne dam. Izvadiću livor, da te ubijem sred čela, šta misliš, crkni!“ (Košutić,… 76-77. str.)

Dragoljub Anđelković iz Belog Potoka, kod Knjaževca, rođen 1896, kaza: „Kada smo 1915. pošli u rat, u mojoj jedinici bilo je pet hiljada, a kada smo na Novu godinu 1916. stigli u Bizert, bilo nas je pet stotina“. (Košutić,… 79. str.)

Vidoje Mladenović – Brka iz Belog Potoka, kod Knjaževca, rođen 1893, priča: „Najteže je bilo na Kajmakčalanu, smrt od Bugara, ali i kroz Albaniju, od nejelo… Jednom izlete pred nas srna. Nisam hteo da je ubijem. Greota je ubit ono što samo pase travu i pije vodu“. (Košutić,… 84-85. str.)

Među komitima bila je i jedna žena, Vona Miletić iz Labukova (selo između Svrljiga i Soko Banje), rođena 1897: „Pravo mi ime Jevrosima, al me zovu Vona. Sada imam sedamdeset i pet. S mojim mužem Ljubom otišla sam u komite, kada je propala naša država, godine 1915. Tri godine sam bila u šumu. Bugari nas opticali, borbe smo vodili, jataci nam leb davali… Bilo po teško u šumu, za tri godine. I trpeli smo. Posle smo se skupili dvanaes komita: iz Labukova, Ljuba i ja, iz Lalinca svrljiškog trojica, iz Davidovci četvorica… Bio jedan jatak u Prekonozi, Gavril, ali nije bio veran i izdade nas Bugarima… Mi smo rekli, ako nekog rane ili uhvate, da se ubije, jer će mu traže da oda drugovi. I on izvadi pištolj, pa u grudi. Ubije se sam… Lisica izvela lisičići, pa oko nju, pa preko nju, igraju. Lisica našla kokošku, uhvatila je za glavu. Naši je teli gađaju. Ma ne diraj, to je ona ponela da rani mali!“ (Košutić,… 96-98. str.)

Krsta Marković iz Popšice, selo u svrljiškoj opštini, rođen 1893, priseća se: „Ali, kad tedoše da mi dadu obuću, što su skinuli sa mrtvog turskog vojnika, ja reko: Slušajte, kada sam pošal od kuće, moj deda je kazao mene: ʼ Krsto, u ratu ne smeš da uzmeš od mrtvoga ništa. Odi gol, odi bos, ne smeš da uzmeš.‛ To mi je kazal, i ja neću.“… Pitam ja jednog: Bre, čičo, šta se ono na more šeta kako bure, kako čabar? A on odgovori: Toj su morske lađe. … Ne gađam ja nikog, nego gledam da se sakrijem ako mogu, a ne da steknem na kralja orden, neka mu stekne drugi“. (Košutić,… 103-105. str.)

Veoma kratak i lep pogovor napisao je Nedeljko Bogdanović: „Nad zapisima razgovora prof. dr Vladete R. Košutića sa starim ratnicima. Kao Lorkin prevodilac putovao je u Španiju, da oseti miris rodnog kraja Lorke, kako bi, kao prevodilac, što bolje preveo na srpski. Profesor Košutić je veliki poznavalac duše narodne, njegove vere, kulture i istorije. Propešačio je Staru planinu, Rtanj, Ozren da čuje one za koje je, u tim godinama, već slabo ko mario. Sa tih putovanja ostavio nam je sjajne zapise. Raspolažemo kazivanjima dvadesetak ljudi iz okoline Svrljiga, Knjaževca i Sokobanje, a ta kazivanja su objavljena: Za jesen 1972. Raskovnik; Gradina br. 4 za 1988. i Raskovnik zima 1987-88. Zanimala ga je ljudska istina, a ne zvanična, lični doživljaji, strahovi i nade komita i vojnika, lukavstvo s kojim se živelo i preživelo. Košutić se oduševljavao nekom mudrom izjavom srpskog vojnika, nenaučenom, iskonskom istinom, a verno je zapisao govor kraja istočne Srbije. Od Brke Mladenovića iz Belog Potoka čuo je sledeće: ʼAlbanija je prosejala sve što je bilo nezdravo i urokljivo (urečeno, zle kobi, prim. N. Ž.)!‛ Takvu istinu možemo čitati ne iz udžbenika istorije, nego samo kroz lični doživljaj.“

Tako iz ovih zapisa saznajem da Srbi su Prvi balkanski rat 1912. zvali „turski“, Drugi balkanski rat 1913. za njih je bio „bugarski“, a Prvi svetski rat 1914-1918. zvali su „švapski“. Isto tako vidi se, na brojnim primerima, koliko je duboko bila usađena tradicija i moral srpskoga vojnika. Recimo, da je bolje biti bos, nego da se sa mrtvoga neprijateljskog vojnika skine čizma. Ukratko, ovde čitamo istinitu priču srpskih vojnika. U njima se, na primer, vidi da niti su svi Bugari bili okrutni, a niti su svi u Crnoj Gori dočekali izgladnele srpske vojnike kao svoju braću.

Ko je bio dr Vladeta Košutić, (Beograd, 4. 1. 1926–Beograd, 21. 1. 2005)? Ako ukucate njegovo ime i pokušate preko pretraživača, recimo preko Gugla, gotovo ništa nećete moći da saznate. Nema ga ni na „Vikipediji“.

Može samo da se nađe u „Tabloidu“, kako je njegov sin Radmilo napisao: „Moj deda Radovan J. Košutić bio je čuveni slavista, ruski akademik, pisac čuvene ruske i poljske gramatike, jedan od osnivača Katedre za slavistiku na Beogradskom univerzitetu… Država pod sloganom Smrt fašizmu – sloboda narodu, 1946. godine, oduzela mojim precima, istovremeno kada je oduzela i penziju mom dedi Radovanu Košutiću, koji je tih godina umro u bedi u jednom selu pored Beograda. Moj otac Vladeta R. Košutić bio je čuveni profesor svetske književnosti na Filološkom fakultetu, pisac udžbenika za studente i velikog broja antologija svetske lirike.“

Među retkim stvarima,koje mogu da se nađu preko interneta, jeste i ovaj citat: „Kogod od nas piše latinicom, čini smrtni greh prema Srpstvu, ili daje dokaza da ga se odriče“, Vladeta R. Košutić (profesor Beogradskog univerziteta), Stradanja jezika ćiriličkog (zabranjena knjiga), Šabac, 1988.

I tako, dok su mnogi srpski autori izdavali knjige o delu i liku Josipa Broza, srpski političari se trudili da što više hrvatskih reči i latinice budu prisutni u Novom Sadu, Nišu i Beogradu, a srpski istoričari proučavali „genijalnu strategiju Tita“ na Sutjesci i Neretvi, dotle se jedan usamljeni beogradski profesor 1972. godine uputio u sela svrljiške i knjaževačke opštine sa namerom da potraži malobrojne preživele srpske ratnike i da zabeleži njihova sećanja. Tada ne samo da to gotovo nikoga nije interesovalo, već je moglo biti i opasno. Veoma lako moglo da se desi da ga neki titoistički partijski sekretar optuži kako svojim zapisima širi „velikosrpski nacionalizam“, ili da razgovori Košutića sa srpskim solunskim ratnicima predstavljaju „napad na titoizam, kao i na bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda“.

Blagodarni smo autoru da je svojim terenskim radom i zapisima otrgnuo od zaborava i oživeo vreme teškog stradanja srpskog naroda između 1912. i 1918 godine. Kako mu se Srbija odužila? Nijedna ulica u srpskim gradovima ne nosi ime ni njegova oca Radovana, a ni Vladete Košutića. Premda su i jedan i drugi mnogi zadužili srpsku kulturu. A pogledajte ko sve ima ulice u Beogradu i Zemunu. Počnemo sa slovom „A“: Abebe Bikila, Anka Matić, Anke Frank, Anton Aškerc, August Cesarec, August Šenoa. Zar spomenuta imena imaju veće zasluge za Srbiju od Košutića, ili od imena srpskih solunskih ratnika, koje je profesor otrgnuo od zaborava i objavio u knjizi „Dok su Solunci još govorili“? A kakvih sve imena nema, kada dođete do poslednjeg popisa ulica, sa slovom „Š“? Neću da zamaram čitaoce, jer, najzad, svako lako sam može da proveri popis ulica.

Knjiga Vladete R. Košutića možda i ne bi bila štampana da se, kako saznajemo iz pogovora, nije pojavio dobročinitelj u liku prof. Slobodana Remetića i prosto platio da se knjiga objavi. Kada naš narod nema države, onda je to, čini se, jedini način da se nešto uradi za srpsku kulturu.

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Pismo iz Berlina ili o terminu „Druga Srbija“

Odlikovan na predlog neprijatelja

Pred majkom u stavu mirno | Jadovno 1941.