Pismo iz Berlina ili o terminu „Druga Srbija“

Datum objave: petak, 20 novembra, 2015
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Vilijam_Dzojs

Piše: Nikola N. Živković

Srpski heroji iz 1999. su zaboravljeni, a oni koji su im se rugali zauzimaju važne položaje. Tu leži razlog, zašto smo stigli „do dna“.

Pre nekoliko dana u Berlinu sam prisustvovao interesantnom skupu evropskih „nezavisnih političkih partija“. Odazvali su se predstavnici iz nekoliko zemalja. Tako je Francusku predstavljao simpatizer stranke Nacionalnog fronta (Front National), iz Beča stigao je predstavnik Austrijske narodne stranke (Die Österreichische Volkspartei, ÖVP), iz Milana član italijanske partije Liga severa (Lega Nord), iz Moskve član partije Druga Rusija (Drugaя Rossiя). Nisu nedostajali ni predstanici engleskih, škotskih i katalonskih nacionalnih partija. Domaćini su bili Nemci, ujedinjeni na „zajedničkoj platformi protiv Merkelove politike prema azilantima“, koju čini nekoliko vanparlamentarnih političkih udruženja.

Centralna tema bila je, razume se, izbeglice, „koje prete da preplave Evropu“. Prisutni nisu zadovoljni kako njihove vlade – a to isto važi i za centralu EU u Briselu – pristupaju tom problemu. I pored očevidnih razlika koje postoje među prisutnim političkim partijama, ta „zabrinutost za sudbinu Evrope“ ih je ujedinila i dovela da sednu za zajednički sto. Oni su se predstavili kao istinski autentični glas naroda. Prisutni Englez je samouvereno kazao da njegova stranka predstavlja „bolji deo naše nacije“ („the better part of our nation“). A to isto, samo na francuskom, kazao je i gost iz Pariza: „La meilleure partie de notre nation“. Kod Rusa je to rečeno u samom nazivu stranke koja nosi ime Druga Rusija.

Autor mesečnika Kompakt dao je kratku, jezgrovitu ocenu današnje situacije u Evropi: „Islamska država je dete američkih geostratega. Činjenica je da im je krajnji cilj islamizacija Evrope, da dođe do „velike zamene stanovništva“ i time se oslabi Evropa. Ovo leži u interesu određenih amerirčkih krugova i njene finansijske elite“ („Dass IS ein Kind der US-Geostrategie ist, dass die Islamisierung und der “Große Austausch” und damit die Schwächung Europas im Interesse bestimmter US-Kreise und Finanzeliten liegen, ist ein Fakt“).

BOLjA „DRUGA EVROPA“
Njihovi stavovi su poznati i našoj javnosti, pa ću zato samo kratko da ponovim. Ova „bolja“ „druga Evropa“ ne veruje u multietničko i multikonfesionalno društvo. Evropske nacije formirale su se tokom nekoliko vekova i njih nije moguće, poput neke instant-supe, zameniti, a da se ne dovede u pitanje sam opstanak evropske kulture i civilizacije. Ili, kako je jedan predstavnik na skupu duhovito kazao: „Ja mogu da se žrtvujem za moju porodicu ili naciju. No nezamislivo je da bi neko mogao da se žrtvuje za multikulturalno društvo ili za ideologiju globalizma.“

Vilijam_Dzojs_1

To što je porastao optimizam Evropljana – većina se složila – ima da zahvalimo Putinu i njegovom vojnom angažamnu u Siriji. Tim činom, kako mnogi veruju, najzad je došao konac američkoj samovolji. Ili, kako je to formulisao italijanski predstavnik: „Ruske bombe u Siriji predstavljaju najveću prekretnicu u svetu posle Jalte“.

Neki od predstavnika političkih partija na ovom skupu deo su vladajućih koalicija u svojim zemljama. To je slučaj sa Austrijskom narodnom strankom. Nekoliko ministara su članove te stranke. Za Mari le Pen svoj glas dao je svaki četvrti Francuz. Predstavnik Druge Rusije veruje da bi njegova stranka, kada bi imala ravopravan tretman sa vladajućom strankom Jedinstvaena Rusija, dobila najmanje 25 odsto glasova birača.

Šta ovaj skup znači za Srbiju? Ono što mi se ovde čini kao najpoučnije za nas jeste pitanje jezika. Da se, dakle, tačnije i preciznije izražavamo. Reč je o problemu terminologije. Konkretno: koje političke stranke u Srbiji bi mogle da učestvuje na ovom berlinskom skupu? Razume se, one koje dele politička ubeđenja evropskih političkih partija. Našoj javnosti su one poznate, pa ne moram da ih posebno pominjem.

Nijedna od političkih stranaka koje učestvuju u radu srpskog parlamenta ne bi mogle da, na primer, sede u Berlinu. Zašto? Jer nisu nezavisne i jer ne predstavljaju autentični glas naroda. Na izborima su prešle cenzuz od pet procenata, jer su pred izbore ispunile uslove koje im je ispostavila američka okupaciona vlast.

Koja je, dakle, u Srbiji ona bolja, narodna, istinski većinska, druga Srbija? Ovo naivno, dečje pitanje dovelo me do neverovatnog otkrića. U Srbiji se kao drugom Srbijom zovu one političke snage koje rade protiv interesa sopstvenog naroda i države. Da se provedu pošteni izbori, Druga Srbija ne bi dobila ni tri odsto. To pokazuje i „izborni uspeh“ Čede Jovanovića, koji, uprokos navijanju televizija B92 i RTS te svesrdne pomoći američke, francuske i britanske ambasade, nije uspeo da pređe cenzus od pet odsto.

DRUGA SRBIJA – UVEK PROTIV OTADžBINE
Druga Srbija? Reč je uglavnom o „nevladinom sektoru“, koji uživa podršku Vašingtona i Brisela. U svim bitnim političkim, ekonomskim, kulturnim, čak i sportskim pitanjima, oni su za poslednjih dvadesetak godina uvek protiv Srbije. To dokazuje i nedavni slučaj u vezi sa kanditurom „Kosova“ za članstvo u Uneskou. Da će „Kosovo biti dragocen član Uneska“, u svojoj predizbornoj kamapnji neumorno su ponavljali takođe i „pouzdani prijatelji“ Vučića i njegove vlade, a u prvom redu američki, britanski, francuski i nemački ambasadori. I tome su im „nesebično pomagali bratski narodi“ iz bivših jugoslovenskih republika: Slovenci, Hrvati, Crnogorci i Makedonci.

William Joyce, Gillingham-Kent.

Kako je to moguće? Zašto deo srpske opozicije takođe zove „nevladin sektor“ „drugom Srbijom“? Zato što mnogi ljudi ne razmišljaju u upotrebi reči, o jeziku. No deo odgovora leži i u činjenici da su mnogi ljudi kukavice, pa nemaju hrabrosti da stvari imenuju pravim imenom. Može ludak da sebe proglasi genijem. Ako. Onda to smatramo komičnim. No, ako normalan svet to prihvati kao da je činjenica, onda stvar postaje tragična. Može „nevladin sektor“ da priča o sebi šta god hoće, ali to ništa ne menja u njihovoj stvarnoj ulozi.

Veoma duhovito ih je opisao jedan srpski režiser: „Oni su menekeni korporativnog kapitalizma, odeveni u nevladine organizacije. Oni zapravo glume odvažne momke i devojke pošto je lako biti hrabar kada iza tebe stoji američka Šesta flota i Pentagon. Nezavisan sam ja, a oni su ovisnici. Od koga su oni nezavosni? Od svoje nacije, od svog identiteta“ (Emir Kusturica, NIN, 28 decembar 2006).

Zar smo tako kratke pameti i brzo zaboravili ulogu američkih, britanskih, francuskih i nemačkih „humanitarnih“ organizacije sa „nevladinim“ obeležjem, kako su od 1992. godine vodile zajedničke akcije protiv Srba tokom građanskog rata u Jugoslaviji? Činjenica da su NVO sa Zapada, u saradnji sa „nezavisnim medijima“ u Beogradu, predstavljale važan faktor u vojnoj agresiji na Sebe u Hrvatskoj 1993, na Srbe u Bosni 1994. i na Srbiju 1999. To je ostvareno preuveličavanjem broja izbeglica i žrtava „srpske agresije“. Tako je, posle Kumanovskog sporazuma u junu 1999, „hrabri srpski nevladin sektor“, uz podršku američkih okupatora, neprestano po Srbiji pronalazio nove „masovne grobnice Albanaca“, koje su ubili „srpski vojnici i policajci“.

Najveći problem NATO bio je da pred sopstvenom javnošću opravda produžavanje bombardovanja, koje je donelo brojne žrtve među srpskim civilnim stanovništvom. RTS je o tome obaveštavao svet. Zato je i srušena srpska televizija i ubijeni zaposleni u njoj. Umesto da slobodni novinari Zapada zahtevaju da se istraži zločin nad srpskim kolegama novinarima, Amerikanci zahtevaju da se na deset godina robije osudi tadašnji direktor RTS.

MAJKA UBIJENOG I KRIVICA
Ako sam dobro informisan, „nevladin sektor“ iz Beograda uspeo je da pronađe i „krunskog svedoka“, majku, čije je dete bilo takođe žrtva bombardovanja zgrade RTS. Njeno svodočenje za mene predstavljala jedno od najodvratnijih i najmučnijih utisaka koje nosim iz tog vremena. Zašto? Pa zar nije logično da, kao majka, zahtevaš da se kazne oni koji su ti ubili dete? A ta majka, na svaku godišnjicu ubistva novinara RTS, niti jednom rečju da osudi ubice njenog sina. A to nije bio direktor RTS, već američki vojnik.

Ili, dovoljno je da prelistamo ponašanje srpskih „nevladinih organizacija“ u depešama Ambasade SAD u Beogradu, kako ih je objavio Vikiliks.

Vilijam_Dzojs_3

Teško da čovek ne može da se ne složi sa ocenom našeg akademika: „Nezaobilazno pitanje naše stvarnosti je pitanje nevladinih organizacija izrazitog protivsrpskog usmerenja. Finansirane iz inostranstva, one koriste sve moguće načine da nacionalno, politički, kulturno i moralno rastroje naše društvo i nanesu mu što veće štete. U medijima koji su pod vladinom kontrolom često se produciraju u narodu nimalo omiljeni likovi, koji za sve što se u proteklim ratnim godinama dešavalo na tlu bivše Jugoslavije optužuju Srbe i Srbiju“ (Vasilije Krestić, 27 decembar 2006; http://www.snp-miletic.org.yu).

Malo ko zna da su nevladine organizacije kao takve zabranjene u SAD. Odnosno, svako ko želi da to radi mora da jasno naznači da je „strani agent“. Vladimir Putin je samo prepisao američki zakon, pa sada u Rusiji, svako ko nastupa pod kapom nevladinih organizacija, a finansiran je iz inostranstva, mora da doda da u Rusiji deluje kao „agent stranog uticaja“, odnosno prosto dobija etiketu „inostrannыh agentov“?

Slovom, tako sam, daleko od Srbije, ovde, u Berlinu, mogao da daleko jasnije sagledam stvarno stanje u mojoj zemlji. Recimo ovo: ljudi koji su godinama blatili Srbiju i u medijima Zapada širili gadosti i najodvratnije laži, ili su pakosno komentarisali svaki poraz našeg naroda, danas ne samo da ne snose nikakve posledice nego su mnogi od njih ili u vladi ili zauzimaju najviše funkcije u državnim i kulturnim istitucijama Srbije. To je, eto, gorka istina o jednoj okupiranoj zemlji.

„NjEMU SE SUDILO KAO RADIO-IZDAJIKU“
Ostaje nam za utehu barem jedno: da nas niko ne može da ubedi da je poštenje nemoralno, a da bitangama i neljudima moramo da aplaudiramo. A upravo nas u NVO ubeđuju da ne treba da poverujemo u ono što vidimo i da naše osećanje nepravde nije objektivno, da američko bombardovanje ne treba da tumačimo kao zločin, nego da ga prihvatimo kao čin „ljudskosti i dobrih namera“.

Ili, kako Rebeka Vest na početku svoje knjige Značenje izdaje kaže za jednog svog zemljaka: „Njemu se sudilo kao radio-izdajiku“ („as a radio traitor“). Reč je naravno o Vilijamu Džojsu (William Joyce; na slikama), koji je tokom Drugog svetskog rata govorio preko nemačkog radija i radovao se bombardovanju Londona. Posle rata Englezi su ga uhvatili, organizovali mu suđenje, osudili ga na smrt kao veleizdajnika i 3. januara 1946. obešen je, jer je kao britanski državljanin bio u službi neprijatelja.

Da li je danas u Srbiji moguće da neko bude osuđen za veleizdaju zemlje? Ništa se nije dogodilo srpskim ministrima odbrane jer su tako „reformisali vojsku“ da od nje praktično nije ostalo ništa sem počasne garde. Za izdaju zemlje može da se sudi samo u zemlji koja je suverena. Koliko je jedna zemlja slobodna, može da se proveri po statusu „nevladinih organizacija“. Njihovo delovanje ograničava ceo niz zemalja: Rusija i Kina, ali takođe Brazil, Indija, Ekvador, Kolumbija… i, kako sam već pomenuo, SAD.

Ipak u jednom se slažem sa nevladinim organizacijama koje deluju u Srbiji a uživaju ogromnu podršku Vašingtona i Brisela: „Treba se suočiti sa istinom“. No pri tome oni bi prvo morali da pođu od sebe, te da se „suoče sa sopstvenom prošlošću“. Preispitajte kritički sebe i sopstveni rad!

Na kraju da se vratim knjizi Rebeke Vest. Jedan od njenih junaka piše: „Odbijam da prodam moju zemlju“ („I refuse to sell my country”, Leonard Black wrote Herr Alberecht a letter; u: Rebecca West, The meaning of treason, str. 101).

Vilijam_Dzojs_4

Nemci su od zarobljenih Engleza nameravali da regrutuju „kooperativne“, što je druga blaža reš za „izdaju“. U tome, po sopstvenom priznanju, nisu imali velikog uspeha. A to govori mnogo u prilog Engleza.

Ovaj tekst završiću citatom iz pomenutog dela engleske autorke: „Ljudi se sećaju da je, dok su se oni borili, postao čovek koji se rugao njihovoj nesreći („The people remembered that while they had fought, a man had mocked at their misery“; u: Rebecca West, The meaning of treason, str. 28).

A šta je danas sa srpskim vojnicima, herojima, koji su godine 1999. branili našu zemlju od stostruko vojno nadmoćnog neprijatelja? A šta sa onima u Beogradu koji su u to isto vreme javno podržali zločine neprijatelja Srbije. Odgovor je poražavajući: prvi su zaboravljeni, a drugi zauzimaju važne položaje, i to ne samo u srpskim medijima. Tu leži, eto, razlog, zašto smo danas stigli „do dna“.

 

Izvor: Novi Standard

 

Vezane vijesti:

Protojerej Andrej Tkačov: Jedan beogradski utisak

12. APRIL 1999. DAN 20: NATO IZVRŠIO MASAKR NAD CIVILIMA-BOMBARDOVAN PUTNIČKI VOZ U GRDELIČKOJ KLISURI

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top