Никола Кобац: 4. август 1995.

Тада нисам ни слутио да jе тога дана почело умирање циjелог jедног народа. То умирање траjе већ 19 година.

Топуско, стан на „голом отоку“. Свањива, jутро jе – тек неколико минута послиjе пет сати. Иза непроспаване ноћи, утонух у дубок сан не знаjући да jе то посљедњи сан у прелиjепом стану, у малом градићу гдjе смо сви све познавали.

Разбуди ме звоњава телефона и неочекивани позив враћа у стварност.

С друге стране jе Невен код кога синоћ остасмо на вечери до касно. Или толико дуго да стигох погледати емисиjу Хрватске телевизиjе „Сликом на слику“. И да између редова прочитам да се припрема посљедњи обрачун са посљедњим живим, не закланим Србима рођеним у Хрватскоj, одраслим у Хрватскоj…

Дрхтавим гласом испуњеним страхом рећи ће ми: „Чуjеш ли ти ову грмљавину?“

Још увиjек полуснен излазим на балкон коjи гледа на jезеро и слушам грмљавину топова. Разазнаjем да се „туче“ Глина и Воjнић.

Покушавам га смирити па му кажем: „Невене, обуци униформу и jа ћу доћи по тебе. Приjе тога морам да пробудим своjе госте из Бања Луке и кажем им да напусте Топуско.

Почело неваљало вриjеме.

Нека се дjеца и Јадранка спреме за Бања Луку и нека брзо одлазе.“ Окренем телефон хотела „Топлице“ и замолим рецепционарку да пробуди госте те да им каже да брзо долазе код мене. Дjевоjка се успаничила и jедва jоj обjасних шта треба да уради. За то вриjеме пакуjем наjосновниjе ствари у два воjничка ранца водећи рачуна о свакоj ситници коjа под отвореним небом може користити.

Са завршетком спремања на вратима стана се поjављуjе Нико. Видjевши мене и моjу спаковану опрему, рећи ће: „Остаjем са тобом, не идем у Србац“. Одговарам му: „Нико, имаш своjу државу и своj рат. Иди тамо. Повези Невенову фамилиjу и тако ћеш учинити наjбоље дjело. Сада идемо по њих, код њега кући“.

Већ jе близу шест сати.

На брзину спремљене „цуре“ улазе у Никин ауто и одлазе у непознато.

Испраћамо их.

Поред Невена и мене ту су баба и дjед Мирко. Видим им сузе у очима али и разумjевање за потребу да оду. И сам крећем за њима и одлазим на своjе радно мjесто. У управну зграду „Петровца“ чиjи сам и ратни директор.

Топовске канонаде су све ближе и ближе.

На реду jе Вргинмост. Већ jављаjу да су убили жену коjа jе стаjала на аутобусноj станици мислећи да чека аутобус за негдjе а jадница ниjе знала да jе чекала своjу смрт. Отварам прозоре велике канцелариjе да би сачувао стакла од детонациjа, очекуjући сваки час да убитачни „дарови“ падну и на моjу фирму.

Тек што сам пришао првоме, загрми и jак прасак ме баци на под.

Полагано устаjем провируjући иза парапета прозора мислећи да по неприjатељу деjствуjе батериjа српских топова 132 мм коjа jе по мени требала бити у реjону села Блатуша.

Кад оно погођена кућа Мраовића неких 100 м од моjе канцелариjе. Тек што се дим и прашина разиђоше почеше падати нове гранате тражећи улаз у зграду.

Спуштам се на брзину у приземље и ту нађох склониште под степеништем. Замном уђе и Никола Полимац…

Храбрећи себе и њега кажем му: „Ето, поред онакве фотеље и канцелариjе ко би рекао да ћу икада овдjе сjедити? На овом лименом амперу, са метлама.“

Страх ме обузе. И ко год да каже да се не боjи – лаже.

Жедан сам и само би воду пио. У неограниченим количинама. Никола устаjе и на метар од „склоништа“ под пипу тура пластичну боцу да ме „почасти“.

Тек што jе одврнуо воду, jака детонациjа га врати према степеништу. Граната jе пала на плочу септичке jаме с друге стране зида, према Чемерници…

Негдjе приjе седам сати, смогнем снаге и храбрости да истрчим из зграде и да кренем по Невена у Топуско. Долазим у двориште из ког сам се склонио од граната.

Невен у униформи изгубљен лута по дворишту. Горе, доље…

Видим нешто ниjе у реду и питам га: „Што ти jе сада“?

Одговара: „Умро ми jе отац“.

Забога Невене када?

„Ма чим су дjеца и Јадранка отишле, испео се на спрат, наслонио се на кауч и умро…“

Тада нисам знао да jе тога дана почело умирање циjелог jедног народа. Племенита народа…

И ето то умирање траjе већ 19 година.

Чика Мирко jе у 19 секунди прекратио све своjе боли и муке своjе.

А ми?

Ми jош умиремо и нестаjемо.