Није било случајно

 Не могу рећи  да се ова књига догодила случајно. Захваљујући мојим другарима са студија Слобу Радановићу,  Биљани Радети, Ратку Шавији, Тому Белензади, Душану Маријанцу и другима, још прије више од четрдесет година сам  сазнао понешто о страхотама усташких покоља у Ливну, Гламочу, Дувну, Купресу, Бугојну…

Већ од тада је у мени почела да тиња жеља да о томе што више сазнам, па нешто и напишем, поготову откад сам се и професионално посветио новинарству. Прошло је тако четврт вијека и кад ми се учинило да ће и то бити једна од неостварених жеља, негдје у прољеће 1990. године, мој пријатељ и колега, познати новинар и уредник Никола Ивановић ми је испричао како је, путују мало прије тога у тазбину у Босанско Грахово, видио у Челебићу код Ливна необични споменик жртвама  усташког злочина у том селу на којем су уписана само имена домаћина а не и имена страдалих чланова њихових породица. Још кад је додао да ту негдје живи и нека жена која је дуго била у јами, која се у јами и породила, више није било одлагања.

Како се то поклопило са мојим  преласком из „Политике Експрес“ у „Илустровану Политику“, пут у Ливно је био мој први професионални посао у том  познатом недјељнику. Никоме, чак ни тадашњем главном  уреднуику  Раду Шошкићу нијесам казао куд и зашто идем, јер  ни сам нијесам вјеровао у оно што ме примамило да посегнем на тако далеки и неизвјесни пут.

Како у Ливну никада прије тога нијесам био и како никога нијесам познавао  (нико од мојих другова се није послије студија у Београду вратио у родни крај), потражио сам  телефоном мог тадашњег колегу, дописника сарајевског „Ослобођења“, Светозара Љубоју, са којим се такође нијесам лично познавао. Преко њега сам потом упозна попа Мирка Јамеџију и многе друге Србе Ливњаке, поред осталих и Душка Шуњку из Челебића.

У Челебићу сам, уз Шуњкину помоћ,  не само сазнао  прве податке о страдању Срба из овог села и околине, него и срео  Стану Црногорац која је заиста провела мјесец и по дана у јами и у њој  побацила мртво дијете. Чим сам чуо  потресно казивање ове благе и племените старице, схватио сам просто да више не могу и немам право побјећи и заборавити ту причу, да та прича ипак није само за новинску репортажу. Тако је почела мукотрпна потрага за подацима и живим свједоцима тих злочина широм Југославије.

Ограничио сам се само на простор ливањске продоли, свјестан да ћу се и на тај начин о многе огријешити, да ће многе приче остати неиспричане и многе жртве неспоменуте потонути у заборав. Тако се четрнаест мјесеци касније, почетком августа 1991, захваљујући „Стручној књизи“ и, нажалост сада већ покојном, Живојину-Жики Влаховићу, директору ове угледне београдске издавачке куће, појавило прво издање „Огњене Марије ливањске“.

Књига ће потом доживјети још два, готово идентична издања, а ово садашње, знатно допуњено и  проширено, представља употпуњавање истине о усташком геноциду над Србима у Ливну и околини  1941, али и покушај да се од заборава отме и сачува истина о ономе што се у овом дијелу западне Босне и Херцеговине десило четрдесет година касније.

Аутор

 У Подгорици,

11.децембра 2007. године

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци