Ni Nemačka nije imala Jasenovac

Tim povodom razgovaramo sa Jašom Almulijem (rođen 1918), novinarom, svojevremeno predsednikom Jevrejske opštine Beograd, autorom tri knjige u kojima je tokom protekle decenije kroz mnoga svedočanstva prikazao tragediju Jevreja u Drugom svetskom ratu. Knjigu „Jevreji i Srbi u Jasenovcu”, izdanje Službenog glasnika iz Beograda, objavio je 2009. godine.

Kako ocenjujete ovogodišnju komemoraciju u Jasenovcu?

Kada me neko pita za Jasenovac, ja mu prvo kažem da je to bio logor ustaške Nezavisne Države Hrvatske koja je bila jedini saveznik i satelit hitlerovske Nemačke koja je svoje Jevreje ubila svojim rukama na sopstvenom tlu.
Ostali su sledili zahteve Nemačke da im izruči svoje Jevreje radi slanja u logore smrti na istoku Evrope. Svi su ranije ili kasnije udovoljavali zahtevima Nemaca sem Bugarske koja im 50.000 Jevreja sa matične teritorije nije prepustila. Dala im je samo 14.000 Jevreja zatečenih na novopripojenim delovima grčke Trakije, Vardarske Makedonije i dela Srbije (Pirot). Tako je to bilo sa Jevrejima NDH koja je vodila i politiku zatiranja Srba u ime stvaranja katoličke Hrvatske samo za Hrvate.
U takvoj jedinstvenoj Hrvatskoj, Jasenovac je takođe bio jedinstven. Takvog logora nije bilo ni u jednoj državi satelitu Nemačke. Njega nije imala ni sama Nemačka. U njoj je bilo groznih logora. Ali u Aušvicu i drugim logorima u kojima je ubijena većina od šest miliona jevrejskih  žrtava Nemačke, ubijanje je obavljano na industrijski način. Do poslednjeg trenutka žrtve su držane u neznanju šta će sa njima biti da ne bi bile uznemirene, pružale otpor i remetile industrijski tempo ubijanja. U hali za presvlačenje pred velikom gasnom komorom stajali su varajući natpisi kao „Zapamtite broj gde ste ostavili svoje stvari da bi ih lako našli.”
Jasenovac je bio divljačka suprotnost svemu tome.

Koji su bili načini ubijanja u Jasenovcu? Koji je bio najgori?

Uništavanje ljudi mahom je vršeno ručno, ručnim alatima, noževima, polugama, maljevima, čekićima. Retko se koristio metak koga žrtve nisu bile zaslužile. Petnaest ljudi koji su preživeli Jasenovac jer su iz njega pobegli govorili su mi o onome što su videli pa vi ocenite koje su smrti bile najstrašnije.
Pukovnik Božo Švarc pričao mi je o boravku u logoru Jadovno pod vedrim nebom na planini Velebit odakle su ustaše odvodili Srbe i Jevreje pred ivice planinskih vrtača, udarali ih maljem po glavi i bacali dole. Njega i devet drugih omladinaca njihov školski drug, šef policije u Gospiću, povukao je tamo da metu ulice. On je zatim poslat u Jasenovac odakle je pobegao i pridružio se partizanima.
Pukovnik Zlatko Vajler, takođe vrlo rano uhapšen pričao je o užasnim uslovima u logoru Slano na Pagu gde je nastradala čitava momčad jevrejskog fudbalskog  kluba „Makabi” iz Zagreba. I on je prebačen u Jasenovac gde se jedne olujne noći iskrao iz glavne kapije, preplivao Savu i pridružio se partizanima u Bosni.
General Miša Danon mi je rekao da je trenutno osedeo za vreme jednog nastupa pred Ljubom Milošem koji je naredio da se izdvoji svaki dvadeseti. On je bio sedamnaesti. Isti Miloš je na Božić 1941. naredio nastup tokom koga je 20 do 30 zatočenika pred njima zaklano, vadili su im oči, tekla je krv svuda. Sa tim Ljubom Milošem spavao je u istoj sobi Vlatko Maček vođa Hrvatske seljačke stranke konfiniran u Jasenovcu. Dok su se okolo čuli krici mučenih, Miloš se pred spavanje molio Bogu. Maček ga je pitao kako se to slaže, na šta je Miloš rekao: „Ja znam da ću goreti u paklu ali to će biti za Hrvatsku.” Posle oslobođenja prodro je sa jednom grupom u Jugoslaviju, uhvaćen je i osuđen na smrt.
Edo Šajer iz Bosne dok je jednom radio u ekipi grobara video je kada su dvojica ustaša maljevima razbili glavu njegovog mlađeg omršavelog brata i bacili ga u jamu. Gledao je poslednje trzaje njegovog mozga.
Aron Ado Kabiljo, takođe iz Bosne, bio je zatočen u logoru Stara Gradiška gde su se nalazile i njegova majka, žena i sinčić nedavno rođen. Jednom su mu rekli da su oni prošle noći odvedeni u Ciglanu u Jasenovcu gde su ustaše bacale žrtve u užarene ciglarske peći. Idućeg dana oni su se pojavili u logoru i rekli da nisu bačeni u peći jer nije bilo dovoljno koksa. Majka je sakrila užas pred Adom koji je znao da ih više nikada neće ponovo videti.
Josif Erlih iz malog sela Koška u Sremu rekao mi je da je u Jasenovcu proklinjao majku što ga je rodila.

Da skratimo malo ove priče užasa… 

Mara Vejnović Srpkinja unijatske vere, gledala je kako katoličke sestre truju veliki broj dece u posebnoj prostoriji u logoru Stara Gradiška (Jasenovac 5) i kako ih ustaše dave gasom.
Miloš Despot iz jednog sela u Sremu kao krmanoš na deregliji gledao je kako 160 devojaka dolazi pevajući sa rada na jednom ustaškom imanju i ukrcava se. Sačekala ih je na deregliji Treća hercegovačka ustaška satnija u crnim uniformama i sa noževima zadevenim za sare čizama. Hvatali su ih za kose, klali i bacali u Savu. Jedna mlada muslimanka klicajući Komunističkoj partiji bacila se u reku.
Sava Petrović iz Slavonije opisao je strašnu smrt svoga brata od ujaka koji je bio zatvoren u posebnom delu logora u kome su zatvorenici bili potpuno lišeni hrane i vode sve do svoje smrti. Kada je preminuo ostali zatvorenici su ga pojeli.
Šandor Musafija, posle rata major JNA, rekao mi je da je glad snažnija od smrti. Ispričao je kako je jedan ustaša na ivici puta stavio klip kukuruza i čekao da neki zatočenik to uzme mada je bilo zabranjeno. Ubio ga je iz puške. Ponovo je stavio na isto mesto mamac i ubio još jednog. U to se Musafija zaleteo, oteo klip i na molbu jednog oca dao polovinu njegovom bolesnom sinu. Kazao mi je, jedan klip je doneo smrt dvojci i pomogao dvojici.
Arhitekta Braco Danon mi je pre toga kazao da je glad najviše ubijala ljude u Jasenovcu. Ispričao mi je kako su on i otac došli u Jasenovac iz Tuzle i zatekli tamo njegovog strica Gedalju koji je doveden iz Bjeljine. Kada je došlo vreme ručku, sva trojica su sa nekim posudama seli na jednu kladu. Probao je otac tu tekućinu i nije mogao da je jede, probao i Braco, pa im stric reče: ako vi ne možete dajte meni. Sručio je u sebe obe porcije i rekao – ponovo sam gladan. Nadalje mi je Braca pričao da su jednom nešto radili pa seli na neki panj. I jedan prisni prijatelj ujaka sedeo je pored njega. I jednostavno se spustio. Gledam: mrtav. Pao je sa panja iscrpljen glađu. Prema Braci, ustaše su u Jasenovcu najviše ubijale glađu.
Ja ne iznosim ove stvari radi reklamiranja svoje knjige „Jevreji i Srbi u Jasenovcu” već da bi se znalo kakav je pakao postojao u zemlji koja će pristupiti proslavljenoj Evropskoj uniji.

Mislite li da se ovogodišnja komemoracija u Jasenovcu odužila tolikim žrtvama i mukama? 

Rekao bih da je bila impozantnija od prethodnih. Govor predsednika Hrvatske Josipovića bio je na svom mestu. Josipović je podsetio na obavezu sećanja na nevine žrtve i da se nikad ne oživi ideologija zla. „Jasenovac je podsećanje na zločin u kojem su učestvovali i brojni Hrvati”, kazao je. Takođe je bilo umesno ono što su rekli drugi predstavnici vlasti u Hrvatskoj. Međutim ostala je suprotnost između njihovih reči i stvarnosti u muzeju Memorijalnog centra Jasenovac koji je u krajnjoj liniji pod njihovom kontrolom.

Oglasila se i ove godine Julija Koš…

Gospođa Julija Koš, koja je ranije radila u jevrejskoj zajednici u Zagrebu i otpuštena iz Upravnog saveta muzeja zbog svojih kritika postavke muzeja, ponovo je i ove godine iznela niz izraza nezadovoljstva onim kako muzej odražava stvarnost Jasenovca. Za prvu postavku 2006. koju su kritikovali predstavnici Srba, Jevreja, Roma i antifašista Hrvatske ona je rekla da bi se i ustašama dopala.
Ove godine Košova je ponovo u pismu ambasadorima i diplomatskim predstavnicima u Hrvatskoj poslala pismo puno zamerki, između ostalih i ove: „Ustaški režim nije jasno obeležen kao pravi organizator i izvršilac zločina u Jasenovcu, sistem rasnih zakona koje su ustaše primenile protiv etničkih grupa (Srba, Jevreja i Roma), i masovno etničko čišćenje tih grupa nije predstavljeno; organizatori i izvršioci su tretirani neutralnim stavom, ako ne čak uz odavanje punog poštovanja.”
Košova je u pismu ambasadorima citirala protestno pismo svojevremenog predsednika Saveza jevrejskih opština Srbije Aleksandra Nećaka i zatim dr Ognjena Krausa predsednika jevrejskih opština u Hrvatskoj iz 2007. godine. U stvari dobijam utisak da problem sa muzejom neće biti rešen dok na najvišem izvršnom položaju bude Nataša Jovičić. Ranije je odbijala velike promene navodeći da su protiv toga autori izložbe. Sada prihvata jevrejske kritike iz Zagreba da stalna izložba ima vapijuće praznine u informaciji. Ali predlaže da osoblje muzeja te praznine usmeno dopunjava publici, što Košova smatra neprihvatljivim. Ako praznine popunimo u postavci znamo da je nešto učinjeno, a ne znamo šta će ko reći i dopuniti usmeno. Verujem da bi se uklanjanjem Jovičićeve utro put rešenjima.

Šta kažete o međunarodnom odjeku ovogodišnjih komemoracija u Jasenovcu?

Ona je vidna. Mene posebno raduje zastupljenost američkih Jevreja čiji lideri zbog potčinjenosti politici svojih vlada, često nisu imali pravilna viđenja događaja u Jugoslaviji devedesetih godina. Sada je na komemoraciji u Jasenovcu bio Majkl Berenbaum, profesor na jevrejskim studijama Američkog jevrejskog univerziteta u Los Anđelesu. Što je najvažnije on je bio kod nas kao predstavnik konferencije predsednika najvećih američkih jevrejskih zajednica. Rekao bih da je to najviše zajedničko telo Jevreja Amerike. Profesor Berenbaum je iz Jasenovca poneo jasno saznanje da to „mesto ubijanja Jevreja, Srba i Roma nisu stvorili Nemci već jedan od ovdašnjih naroda” što u meni budi nadu da će njegova konferencija predsednika ubuduće bolje znati ko je u Drugom svetskom ratu bio pored Jevreja žrtva. On je u izjavi za agenciju Srna rekao: „Odlazak u Jasenovac predstavlja snažno i dirljivo iskustvo, a videti ga uživo izaziva poniznost.”