Невена Мијаиловић: Онима који су се борили

Српску историју обележило је много тога – и богатство и страдање и робовање, и сеобе – али је увек остајало једно: ратовање. Војевања на многим бојиштима стварала су хероје, али и небројене страдале. Веран приказ онога шта су Срби дали у борбама јесте упоређивање бројности Срба и Енглеза – некад нас је било колико и њих, а данас нас има неколико пута мање.

Ратови су опустошили Српство као ниједна болест кроз векове, али смо кроз те борбе постали оно што и данас јесмо – поносан, храбар, издржљив неки народ. На част нам служе наши преци-ратници – од Косовског боја, преко Првог, Другог светског рата и ових последњих одбрамбених, отаџбинских или грађанских. Кроз све ове ратове мењала су се времена, уређења, владари, предводници, али је једна слика остала иста: они који у рат одлазе и оне (мајке, деца, жене, ћерке, баке) које у рат испраћају.

Ипак, две ствари прете да сруше векове одбране и херојства: чињеница да ће последња генерација водећих политичара остати упамћена по томе да су борце који су бранили народ ухапсили и оптужили и о забораву наших бораца. Увек је неки Бранковић био део наше историје – али више не говоримо о појединцима већ о готово целом народу који је из сећања и мисли истиснуо своје борце. Нико их не помиње. Неважно је да ли је Србија у последњим ратовима званично губитник или победник –важно је да смо ми од оних који су се борили направили губитнике.

Српски борци су данас социјални случајеви препуштени преживљавању; довољно је да их упоредимо са хрватским домобранима и да видимо да они уживају бројне бенефиције и јавно су признати и од власти и од народа у Хрватској. Однос према ратним учесницима у Србији најбоље слика податак да их у закону нема, а имају свега неколико олакшица у свакодневном животу. Исти тај закон штити хомосексуалце, али требало би знати да не може бити ни земље ни закона уколико нема ко да је брани („Кончита“ сигурно неће). Бивши борци – остарели, онемоћали од тешких година борби за преживљавање, борби које су настале после ратова, психичких траума, оболели без могућности да плате лечење. Због немаштине многи ни своју породицу нису основали.

Не траже борци немогуће јер знају да сви тешко живе, већ да им се врати достојанство и минимум захвалности што су кренули да бране свој народ, знајући да можда у смрт. Траже примања која ће им омогућити да не буду просјаци – а то је једино могуће уколико сав народ стане на њихову страну, исти онај народ за који су се борили, исти онај народ који би требало и власт да поставља, власт која је ту да служи а не да господари.

Колика је (не)брига за некадашње борце говори недавни догађај из Крагујевца, где Градско гробље најављује ексхумирање припадника Црвене армије јер нико не плаћа гробна места; поређење палих и живих бораца јесте недолично, али паралела јасно говори какав је однос власти према онима који бране. Некада је било поносно истаћи да је неко „дете палог борца“, данас је то неумесно јер нема разумевања ни за борце а камоли за њихове породице. Новац не враћа живот, он само омогућује да људи преживе достојанствено. А ако нестану хероји отаџбине нестаће и сва херојска прошлост Србије.

Пише: Невена Мијаиловић

Извор: Стање Ствари

Везане вијести:

Час историје