Neustrašivi berberin Panta Jakovljević

U trenutku kada ova priča nastaje, već u prvim danima Velikog rata, pančevački berberin Panta Jakovljević živi i radi kao skromni i pošteni zanatlija ovdašnji, sa ženom i petoro dece. Rođen je 1874. godine u Pančevu, srpskoj Sparti, kako grad na ušću Tamiša u Dunav zvaše u ono vreme, a po ljubavi prema majci Srbiji za vreme mađarske uprave. Pa i Pantina sudbina, iako na prvi pogled, bez vojničkog pedigrea i herojska, deo je jedne bogate niske sličnih, i ogledalo nacionalne duše srpskog Pančeva i okoline.

Muka ovog skromnog pančevačkog zanatlije počela odmah po objavi rata Srbiji ne iznenađujuće, ali okolnosti pod kojima je isteran iz sopstvene kućice jesu za priču. Baš na sam dan početka Prvog svetskog rata, u kući Jakovljevića vladao je očaj, a lelek ukućana, rodbine i komšija razlegao se prašnjavim varoškim šorom.

Na kuhinjskom stolu ležalo mu je mrtvo dete, sin, kada mu u kuću banuše četiri žandarma i dva policajca namerni da ga hapse. Nisu se obazirali ni na to što je tek izgubio dete, te mu ne dozvoliše ni dana odlaganja, da sina sahrani, nego ga odmah odvedoše.

Optužba beše da je u svojoj radnji primao novine „Balkan” iz Srbije, koje su pisale protiv Austrije, te da ih je davao na čitanje svojim mušterijama i dalje drugim Srbima. Njegova mala berbernica, pročulo se, bila je mesto u kojem se ispod glasa, ali u slobodarskom duhu pričalo o nadolazećoj nesreći.

Potkazan, najpre je odveden u Gradsku kuću, pančevački Magistrat u samom centru grada na saslušavanje. Tu su ga teško tukli radi priznanja, a na batinanje je redovno i danju i noću dovođen iz podrumskih ćelija kao i ostali zatvorenici, Srbi. U tamničkom, memljivom prostoru, spolja lepe i impozantne građevine na ponos građana Pančeva, utamničeni su mrcvareni gladni, spavati se moglo samo stojeći, jer leći se nije ni smelo, što je revnosno kontrolisala zatvorska straža.

Posle dve nedelje muka, sproveden je vezan u Temišvar, u beskrajnim teretnim vagonima punih nevoljnika, koje je na tom putu svetina zasipala kamenjem i povicima u ironiji – „komitadži srbijanski”.

U temišvarskom zatvoru je devet meseci u internaciji tamnovao, pa premešten najpre u selo Ret Alep, a potom u Đorsent Marton, kada sud rešava da ga pusti kući. Ali, tada se oglašava ovdašnji gradonačelnik Rada, koji ulaže žalbu sudu i ne dozvoljava Panti da u Pančevo uđe i svojoj kući ode, obrazlažući „da je Jakovljević opasan čovek, jer buni ljude…”

Zato je ponovo interniran u Đorsent Marton i posle još osam teških meseci oteran u vojsku. O tome ovaj žilavi Pančevac nikada mnogo pričao nije, a kada je slom Austrijske vojske bio i Panta se vraća u svoj rodni grad.

A tu, imao je šta da vidi. Žene mu nema, a ni dece – kuća prazna. Tada od komšiluka saznaje da mu je porodica – žena i četvoro dece – završila u logoru Hodmezevašarhelj. Po priči onih koji ga bolje poznavaše, ubrzo su se oni, Bogu hvala, živi iz internacije kući vratili, ali po onome što je zapisano 1938. godine u knjizi „Stradanja nacionalnih boraca”, Jakovljević je nastavio svoj berberaj „zlopateći se i nadalje kao siromah zanatlija”.

No, ništa Panta Jakovljević nije „naučio” u zarobljeništvu, mučen glađu i batinama. Ostade priča i do danas o ovom „malom čoveku”, žilave volje, da se i posle svega što je preživeo, „ipak živo interesovao za sve nacionalne stvari, kao Srbin patriota”.

Autor: Olga Janković

Izvor: POLITIKA