(Ne)podobne žrtve

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve razvrstava na podobne i nepodobne

Tako nešto u konačnoj izvedbi uvek doživi
poraz. Vojska koja ubija decu može da dobije rat, ali uvek, bez izuzetka, izgubi
mir. Pre ili kasnije.

U ovdašnjim ratovima devedesetih ponovljene
su neke od najstrašnijih scena iz velikog ubijanja u Drugom svetskom ratu. U ovom
slučaju reč je o Kosovu. Među onima koji su na tom prostoru počinili zločine bilo
je i Srba. I tu nema opravdanja. Onaj ko, sa srpskom trobojkom na kapi, može da povuče
obarač i saspe deset metaka u telo žene ili deteta nema ništa sa Milošem, Stepom,
Putnikom, Mišićem… On je njihova negacija, on je sramota Srbije i Srba. Srbija
se takvih odrekla u tužilaštvima i sudovima, u javnosti i u medijima. Jesu li drugi
na ovaj način „sahranili“ svoje zločince?

Beograd je, pre neko veče, otvorio jednu
od svojih kulturnih institucija – Kulturni centar Beograda – i tu, u srcu grada,
instalirao repliku dnevne sobe albanske porodice Bogujevci, sa Kosova i Metohije,
stradale od strane srpske paravojne grupe „Škorpioni“, marta 1999. godine. Jeziv
zločin. Preživelo je troje mališana. Danas su to odrasli ljudi, državljani Velike
Britanije. Njih troje su autori izložbe; zatražili su i dobili mogućnost da Srbima,
u njihovom glavnom gradu, predstave porodičnu tragediju. Za taj zločin srpska država
osudila je izvršioce. Eno ih u zatvoru i na poternicama. Izložbu je otvorio Ivica
Dačić. Snažna poruka prisustvom, veliki prostor za tumačenje. Veći deo srpske javnosti
drži da je ova izložba, uz sve poštovanje za mrtve, ipak provokacija, ukazivanje na
Srbe kao jedine zločince. Izložba je, ponoviću, postavljena u Kulturnom centru Beograda.
Na stranu pitanje šta ovakva postavka ima sa kulturom.

Mašinski inženjer Dragan Cerović bio je,
do bombardovanja Srbije od strane NATO, u sistemu Elektroprivrede Srbije, sa radnim
mestom na Kosovu. Svestan da Srbi zaboravljaju brže nego što pamte, 2001. godine,
zajedno sa Draganom Pešićem, najpre je napravio publikaciju, a onda i izložbu fotografija
sa temom stradanja radnika elektroprivrednih preduzeća na Kosovu i Metohiji. Ubijeno
ih je 50, kidnapovano 27, u ogromnoj većini Srba, ali i Albanaca i Muslimana koji
su Srbiju doživljavali kao svoju državu.

Dragan je izložbu, možda nećete verovati,
najpre ponudio Kulturnom centru Beograda. Odbili su nakon nekoliko minuta razgovora,
nisu hteli ni da ga saslušaju.

Ovogodišnji Oktobarski salon otvoren je
debatom „Жivi logor smrti“, zasnovanom na ideji da se u istu ravan stave nemački
koncentracioni logor na Sajmištu, u vreme Drugog svetskog rata, i logor u Omarskoj
kod Prijedora, iz rata nastalog raspadom Jugoslavije. Prvi su držali nacisti, drugi
Srbi, u prvom je ubijeno (uključujući okolne lokacije) 32.000 Srba i 8.000 Jevreja.
Kako se to stratište može dovesti u istu ravan sa Omarskom znaju, izgleda, samo
ovi iz Kulturnog centra Beograda. Naime, oni su organizatori i Oktobarskog salona.

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima
Albanaca nad Srbima. Pravo pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da
žrtve u ratu na Kosovu razvrstava na podobne i nepodobne. I kako se zove takva rabota?

Piše: Ratko Dmitrović 

Izvor: VEČERNJE NOVOSTI

Vezane vijesti:

JEDAN PROPALI POKUŠAJ REVIZIJE ISTORIJE: ČIJI JE OKTOBARSKI SALON A ČIJE STARO SAJMIŠTE