Nenad Milkić: Oprostite… Nemam reči… Sve mi je na Kazanima ostalo

Obećao sam da ću napisati koju reč o hodočašću na Kazane. Obećao, a obećanje, sada znam, ne mogu ispuniti.

Napisao je Medenica za sve nas. U ime svih nas osam.

Listam fotografije, a duša me podseća na svaki korak koji sam prošao, na svaku granu za koju sam se uhvatio, na kamen koji sam poljubio, na braću i sestre sa kojima sam na hodočašće krenuo… na duše koje su nas dozivale, na jauke koje sam čuo, na žive slike kolona mučenika koji se penju uz planinu putem bez povratka.

Čudan je osećaj kada znaš da si jedan od retkih Srba koji se sa ovog puta smrti vratio. Godinama nije bilo „svežih“ slika sa tog mesta. Ne bi ih bilo još ko zna koliko dugo. Srbi tamo ne idu. Ne smeju, neće ili ne znaju, sasvim je svejedno. Bošnjaci ga skrivaju sa namerom, sa razlogom. Dok god je Kazana uklesanog među stenama dotle je i njihove sramote za sve što su uradili svojim srpskim sugrađanima.

Dok god je huka vetra sa Trebevića, dotle je razdiruće tišine onih koji su iz obližnjih kuća mogli videti i čuti šta se na Kazanima dešava. Srce se još uvek nije smirilo. Lupalo je kao ludo dok sam zalazio sve dublje u mračni lavirint uskih ulica Bistrika. Htelo je napolje kada smo zaustavili kola, a na susednom brdu ugledali Kazane. Vuklo me je brže nego što su noge mogle ispratiti.

Godinama krećem na ovo mesto i nisam želeo da sada, kada sam tako blizu, nešto stane na naš put. Gospod, slava mu i hvala, učini da između kišnih dana baš na dan našeg hodočašća zasija Sunce i podigne maglu, tako da nam se celo Sarajevo ukazalo kao na dlanu. Rastera zmije iz kamenjara da možemo proći. Što je do prirode i zveri, učinio je, što je do ljudi nije mogao. Jer ljudi, ti koji su živeli i žive na pogled od Kazana, kao živi svedoci neljudskosti, odavno nisu pod njegovim skutom. Taman pripadaju sotoni, koliko i vrata pakla koja se baš na padinama Trebevića otvaraju.

Jer šta drugo moraju biti oni koji na početku staze, naše i pobijenih mučenika, podigoše spomenik „slavnoj“ Desetoj brdskoj brigadi. Istoj onoj koja je na Kazanima ubijala. Istoj onoj čijoj su srce i snaga i dan danas na Bistriku, kroz koji je valjalo proći. Znali smo da moramo i znali smo da želimo. Znali smo da nas čuvaju senke onih koji i danas počivaju tamo. Nakon nepunih 30 godina krenuli smo njihovim tragom. Da im sveće zapalimo. Da se Bogu pomolimo za njihove duše. Da za oproštaj zamolimo jer tolike godine ih niko nije posetio. A i da one koji sa čuđenjem našu malu kolonu posmatraju podsetimo da posao nisu završili. Da ima još nas koji pamtimo i prenosimo dalje.Oprostite, rođeni moji, nemam ja snage za ovo. Ni dovoljno suza, a ni dovoljno reči. Naposletku, ni dovoljno duše. Sve mi je to ostalo na Kazanima.

Podeliću slike sa vama, pa koga šta zanima, neka slobodno pita.

Sa posetom jami završilo se i moje stvaranje Kostiju. Ja sam svoju „Jasminu“ pronašao. Sveću sam joj za dušu zapalio. Molitvu očitao. Znam da su i ostali na ovom hodočašću, pronašli svoj mir. A vi, šta ćete vi ako ne pronađete svoje „Jasmine“?

Znam da će mnogi reći da se „ne treba vraćati u prošlost“ i da se mora raditi na „pomirenju“.

Možda.

Sigurno bih i ja tako mislio da nisam video sve što sam video dok sam radio Kosti. Verovatno bih bio nesiguran u svoje mišljenje da nisam posetio Kazane. A kad vas put nanese u Sarajevo (na žalost mnoge prečesto nanosi) znajte da baš tamo morate naučiti o prošlosti, kako vam prošlost ne bi u budućnosti na vrata pokucala.

Jer nisu daleko Kazani od vaših kuća. Velika je to jama, velika i gladna, još se nije srpstva zasitila. Ja sam svoju lekciju naučio, a veru utvrdio. Na Kazanima i stotinama drugih stratišta po Sarajevu.

Tekst bih završio citatom brata i sabrata u hodočašću Mihaila Medenice: „… sa Kazana je najlepši pogled na Sarajevo, najružniji pogled na Sarajevo, poslednji pogled na Sarajevo… Grad koji bez Srba nema prava da se zove gradom. Nikada više!“

Nenad Milkić – Rođeni

P.S. A što se tiče kafe na Baščaršiji, znate, i mi smo živi ljudi. Pila nam se kafa i trebalo nam je nešto slatko. Pojedinima i koja cigareta. Ali nam nije bilo teško otići koji kilometar dalje u Srpsko Sarajevo. Kafa je bila ukusna, cigareta sa uživanjem, priča slobodnija, a osmesi iskreniji. Probajte i vi. Nećete se pokajati.

Izvor: Nenad Milkić – fejsbuk stranica