Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Nije bilo života Srbima u Sarajevu tih ratnih godina – nije im bilo ni smrti…

Datum objave: sreda, 19 maja, 2021
Veličina slova: A- A+
Reportaža Mihaila Medenice o ubijenim sarajevskim Srbima na Kazanima.
Mihailo Medenica

Piše: Mihailo Medenica

Prokleta uzbrdica, nigde staze, nikad kraja…
Kamenjari, zmijarnici…prokleta uzbrdica, do u samo nebo vodi, čini se…
Nigde mučenim sarajevskim Srbima i nije bilo puta do u nebo tih ratnih godina…

Prokleta uzbrdica, nigde korak da se uhvati zemlje, ne mogu više, ne mogu dalje, strah me je…sebe ponajviše da će me uzbrdica prokazati vrtačama i kamenjarima, no ne hodam zbog sebe, niko od nas ne korača svojim stopama već ga grabe poslednji koraci mučenog Srblja…

Mučenih sarajevskih Srba kojima su ova prokleta uzbrdica, kamenjari, vododerine, ova upekla zvezda što šiba ko korbač, kundak zveri…bili poslednje…

Nije bilo života Srbima u Sarajevu tih ratnih godina – nije im bilo ni smrti…

Zapravo, bilo je i previše smrti, samo su na nju i mogli da računaju, no no i za smrt su morali da se pomuče, siroti, ni u smrti ih zveri đavolje 10. Brdske brigade nisu štedeli.
Grabimo ka Kazanima, za nama Bistrik, mahala uskih ulica, nepokajne tišine i krvavih ruku a pred nama…pred nama ništa do jauci, krv, grobna zemlja mučenika i smeh zveri.

Sve je živo, življe nego tih godina kada je glava Srba vredela koliko i lišće što se davilo Miljackom…
Vredi li danas više..?

Moramo zbog njih stići do Kazana, moramo!!!

Prokleti Kazani podno Trebevića, jedno od najvećih stratišta sarajevskih Srba, jedno od stotina njima nalik.
Nije Sarajevo za Srbe bio njihov grad već njihova mora.
Najgora, najcrnja…humka u kojoj su isčekivali smrt, a smrt teža od smrti…

Sve su teži i kraći koraci.

Gubimo se, lutamo, divljina ovde vazda vreba Srbe ko plen, no moramo stići, moramo!

Pejka, Sandra, Nenad, Zoran, Predrag, Nebojša, Sloba…sabrao nas je priziv nevine krvi roda našeg, sabrali su nas prokleti Kazani, stići ćemo im…

Bože, koliko je to mržnje bilo u zverima Mušana Topalovića Cace, jednog od toliko sarajevskih krvnika, kad su Srbe nagonili čak do Kazana da im presude?!

Da satima nose svoju smrt ko kamen oko vrata…
Da bude još teža, da je požele, da zavape za njom, da prezru život…

Koliko je to mržnje bilo, nogu pred nogu, satima, u planinu, prokletom uzbrdicom, da sebe nosiš kao leš do Kazana, a na Kazanima…

Gubimo se, lutamo, sumnjam u sebe ali ne sumnjam u kosti roda mojega- zovu i moramo im stići, moramo!

Da je za dobro nikada ne bih ovim putem, niko od nas, no nikome ne pada na um da odustane, naprotiv!

Kada su mogli, morali živi mrci kako mi da ne možemo, eto još njihovih stopa i krvi, izlaze pred nas, kuraže da nastavimo, vuku za ruku, vele nema još mnogo, vele da nam se stotine nevinih duša raduju, čule su da stižemo, lako je čuti kad Srbi stižu jer retko dolaze…

Ne što neće, ne što ne mogu, već što Sarajevo ne da!
Ćuti o svojim zočinima nad Srbima!
Ćuti pa da ako u ćutnji nestanu, tišina ih proguta, slaže, porekne da je hiljade sarajevskih Srba molilo da smrt bude brza i milostiva, no nisu Cacove zveri zaludu tupile čakije…

Kakva milost, kakva smrt, kakav kraj…nije smrt za Srbe bila kraj, ni blizu kraja…

Dugo se i bolno umiralo na Kazanima, još duže se i bolnije ćutalo o kricima, o bzacima krvi što su niz Trebević jurili ka gradu u kojem su Srbi bili lovina, plen…

Eto nas, eto prokletih Kazana, eto oduška, eto večitog nemira bez oduška…

Bože, divnog li krajolika…
Bože, prokletog li krajolika…
Najlepši pogled na Sarajevo, najružniji pogled na Sarajevo, poslednji pogled na Sarajevo…

Grad koji bez Srba nema prava da se zove gradom! Nikada više!
Grad koji su njegovi Srbi voleli – grad koji je zverima izdao Srbe!

Kazani- bezdan, ponornica, kamene čeljusti samog pakla!
Jesu li nam jame suđene…
Nikad site Srba!

Strah me je da priđem čeljustima i pogledam…
Zaista, odavno me nije satro toliki strah.
Strah da nema dovoljno čoveka u meni…
Nikada niko nije zapalio sveće na Kazanima-prvi put gore.
Miran i spokojan plamen, kao da se vetar s Trebevića lomi o njega.

Ugasio bi ih ali ne može, ne gore to voštanice no sjaje vekovi slave i stradanja Srba!

Nikada niko nije izneo ikonu da ustavi i ućutu ove kamene čeljusti – divna Sandra jeste!
Svetoga starca Vukašina iz Klepaca i Jasenovca.

Mučenika, besmrtnika, stradalnika za veru, stradalnika za čovek u sebi, u Gospodu…
Nadvisila ikona čitavo Sarajevo. Sija. Svilo se nebo uz nju i ćuti…

Ćuti, Sandra zbori molitvu za upokojene.
Niko pre nje nije.
Kada će neko za njom..?
Kada će Sarajevo ožaliti svoje Srbe?!
Kada će priznati svoje grehe?!
Kada će se pokajati?!
Ima li ga gde živog bez Srba ili tek traje u nemiru i nespokoju..?

Dogorevaju sveće nad Kazanima.
Mir za neumirene srpske duše.
Baš na tom mestu, s ove ivice su ih zveri bacale u jamu.
Preklane, nedoklane, žive..stotine Srba, niko broja ne zna, niko ne želi da zna, jame nikad site Srba…

Medenica

Koliko je to mržnje u neljudima- terati ljude da čak do ovde nose svoju smrt ko kamen oko vrata…
Daleko su poslednje kuće Bistrika, a opet blizu da sve čuju i vide.

Kako žive, s kojim mirom kad su sve čuli i videli?!
Jesu li ponosni na svoje krvnike iz 10. Brdske brigade?!
Na zver Mušana Topalovića Cacu?!
Kako ozore slušajući krike i ropce večito..?
Najlepši pogled na Sarajevo, najtužniji pogled na Sarajevo, poslednji pogled na Sarajevo…

Grad koji je prokazao zverima svoje Srbe, one koji su ga ponajviše voleli, one koje je kukavički prećutao da voli…

Čuvaj ih Sveti starče Vukašine, razgovaraj se s tim dušama neumirenim, kazuj im da su zveri samo radile svoj posao…

Da je sreće da Srbi nikad ne zaborave Kazane, stotine sarajevskih Kazana, da vazda voštanice gore kraj ovih kamenih čeljusti, da jame nikada više ne požele Srba- nikad site Srba…

Najlepši pogled na grad koji živi u laži da ima duše.
Svoju je dušu odavno preklao i pobacao u jame…
Nevino Srblje!

Zaludu mu Miljacke, nema te vode koja će mu obraz i krvave ruke oprati, nikada!
Koliko je to mržnje u zverima da ljude goni čak do ovde, da stotinu puta umru ne bi li ih neumrle progutale kamene čeljusti Kazana?!
Neka je mir svim nevinim dušama srpskim!
Neka je tebi “mira” Sarajevo u toj tišini da Kazani nisu deo tebe već si ti tek delić Kazana…

Gde Mušana Topalovića Cacu i krvnike njemu nalik slaviš ko heroje- vazda ćeš čuti glase iz Kazana…

Pokleta uzbrdica, nigde staze, nigde kraja, samo večne stope stradalnika…

Ne zaboravi ih Srbine- pođi njima jer to su tragovi tvoji.
Pođi njima, štoje put teži to se njime lakše stiže, nebo je na kraju puta.

Izvor: IN4S

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top