Немцима и западу не смемо веровати

Годинама и децениjама, тачниjе од стварања измишљене државе Југославиjе и давања државности онима коjи jе никад нису имали, Срби покушаваjу да буду исток на западу и запад на истоку. Губе време покушаваjући да западу обjасне православну душу, труде се да истоку даjу разлог да западу пружи jош jедну шансу, шансу за спасење. Балансираjући између, иако jе православна душа увек окренута истоку, окренута Богу, упуштена jе и у сталну борбу са западним злом. Покушаваjући да. онако како само он уме, хришћански опрости и помогне, Србин се бори годинама и децениjама, можда и вековима. И, шта jе на краjу добио светосавац? Добили смо да нисмо ни исток ни запад, добили смо да нас инфицираjу клицом западног зла. Нисмо слушали претке, нисмо се водили срцем, мислили смо да ми знамо наjбоље. Дали смо изгледа себи превише на значаjу.

Сада смо за гордост кажњени вирусом запада, вирусом коjи jе могуће излечити само поновним потпуним враћањем светосављу. Сада наше душе, иако заражене, настављаjу да воде борбу jер у дубини не прихватаjу да нестану, не прихватаjу да их болест победи. Проблем jе што душа заражена вирусом изазива неповерење оног искрено православног и неупрљаног дела. Покушаваjући да онима са запада без срца обjаснимо зашто мораjу имати душу, а рачунаjући да ће их хришћанска љубав у то и убедити, почели смо да лутамо и да се одваjамо од своjе суштине. Таj пут jе погрешан, води нас директно у понор и морамо што пре то увидети. Морамо да схватимо да више не можемо да се вратимо на прави пут тако што ћемо чинити исте оне потезе коjи су нас са правог пута скренули. Србин jе вековима знао да, без обзира на ветрове и олуjе живота коjе су га бацале на разне стазе и богазе, увек своjа jедра на краjу усмери на jедину могућу, jедину праву страну. Надамо се да ће то и сада бити у стању да уради.

Светосавац сигурно ниjе онаj ко инсистира да он мора нешто да мења. Србин jе само покушавао да помогне другима у тоj своjоj искреноj и светосавскоj жељи, ниjе се посаветовао са прошлошћу, са истином. Зато jе наивно покушавао да помогне, замало изгубивши себе онима коjима нема помоћи, jер их jе зло толико обузело да више и не прихватаjу помоћ. Наравно да би сваки прави православни хришћанин био пресрећан да jе свет искрен и праведан. Пошто то ниjе тако а нема ни изгледа да на западу тако буде, Србин мора да заштити своjу Отаџбину и да размишља о њеном интересу. Прави Србин jе онаj ко пре прихвата смрт него издаjу или продаjу своjе Отаџбине.

„Приjатеље имам, а неприjатељи су се сами одабрали.“

 Ф.М.Достоjевски

  Да би знао да препозна опасност, Србин мора да послуша искуства своjих ђедова. Она му jасно говоре шта може да очекуjе од превртљиве и пакосне Енглеске, шта га чека од лажног француског приjатељства а шта од Немачке, односно од оних коjи вековима имаjу тежњу да га униште. Могу све те лажне демократиjе, лажне праведне државе, где jе правда само оно што њима доноси корист, да обуку било коjе одело, ништа се неће тиме променити. Креатори садашњег одела су НАТО и ЕУ, али име креатора и ниjе битно, битно jе да када се та одела скину увек ће се поjавити истина, увек исти манекени. Они манекени чиjа се суштина не мења, а то jе жеља да се уништи православна душа Србинова.

 Једноставно jе, само треба историjу да не игноришемо. Енглези и „савезници“ са запада – нису ли то они коjи су нас бомбардовали на ускрс 1944? Да ли су то исти они коjи су на своjим бомбама исписивали Београду и Србиjи поруку: „срећан ускрс“? Нису ли то они коjи су нас бесомучно и даноноћно бомбардовали 1999 ? Ниjе ли то онаj запад коjи инсистира да се одрекнемо душе, да се одрекнемо нашег Косова и Метохиjе ? Можда су то они наши „приjатељи“ са запада коjи не траже тако много. Траже само jедну ситницу, траже да престанемо да постоjимо. Траже само да се више не крстимо са три прста, да цркве претворимо у џамиjе и да те неукротиве Србе светосавце у себи jедноставно потаманимо. Па да ли ћемо то да им дозволимо ?

Наши властодршци нас убеђуjу да ипак ниjе ништа тако страшно. Говоре нам да jе важно да су нам ту Немци, да се можемо поуздати у њих. Наравно да су то они исти Немци из Првог и Другог светског рата. Па зар постоjе неки други Немци? Зар то нису потомци оних коjи су стрељали ђаке у Крагуjевцу, потомци оних коjи су побили 2190 цивила између 15. и 16. октобра 1941. у Краљеву… ? То су деца оних коjи су свим силама подржавали НДХ, оних коjи су стрељали сто Срба за jедног убиjеног Немца (окупатора). Тачно jе да то правило нигде другде ниjе важило, ниjе важило нигде где ниjе држава православних Срба.

 „Немци и Немачка! То jе наjвећа мука мога живота, то jе проблем од коjег ће боловати Европа jош сто и педесет година. Па ни тада му не видим решење. Јуче сам, у пролазу, чуо како jедан Немац разговара са нашим воjником. Требало би много страница, па да се опише таj „тон“. Ја таj тон познаjем, знам шта значи и шта се криjе иза њега… и jа се забринуто питам : Када ће ишчезнути из њих то нешто нељудско? Они би хтели да их сви остали и воле и поштуjу, и у исто време и да их слушаjу и да их се боjе. Све уче и све би хтели да знаjу, а не виде ни то да онаj ко не поступа са људима као са људима, престаjе да буде човек.“

Иво Андрић, 3.новембар 1946.

Немачка jе доказ да онаj ко не чита историjу мора да jе понавља. Ово што jе 1946. приметио Иво Андрић не можемо сматрати новим сазнањем. Довољно jе да се сетимо клетве српског кнеза Алексе Ненадовића из 1792 па да изгубимо сваку симпатиjу ка Ангели Меркел. Довољно jе то српском народу али изгледа не и његовим самољубивим властодршцима. Зато их jош jедном морамо подсетити на те речи кнеза Алексе Ненадовића, коjе jе записао његов син прота Матеjа Ненадовић, остављаjући их Српском народу у аманет:

„Аустриjски цар на цедилу оставља мене и сав народ српски, исто онако како су његови стари наше прадедове оставили, те ћу зато поћи од манастира и казивати сваком калуђеру да у сваком манастиру напише да више никад ко jе Србин – Немцу не веруjе.“

Немци су 1914. помогли Аустро-Угарскоj, 1941. смо поново имали блиски сусрет, 1991. су наравно помогли све наше неприjатеље а 1999. учинили све што jе у њиховоj моћи да Срби бомбардовање не забораве. Па сада нека наши политичари и даље игноришу Иву Андрића, Алексу Ненадовића, нека и поред свих упозорења воде Србиjу у загрљаj неприjатељу. Или нам опет без страдања ниjе jасно ко су „велики приjатељи“ нашег премиjера за коjе он каже: „пре ћу отићи из владе него да покварим приjатељство са Немцима“. Мислим да jе овде сваком нормалном избор сасвим jасан.

  „Размишљам како су нас Немци наградили што смо их од Турака и Маџара бранили и видим да донде, док jе сабља у руци била, нешто нам jе и дато; како сабља у корице тако заборавили наше доброчинство и што нам jе дато – опет jе узето. Немац нас само за нос вуче. Немцу не треба веровати, jер има сто година како нас вара.“

 Сава Поповић Текелиjа, 19.фебруар 1796.

Ми данас само можемо да потврдимо тачност навода Саве Текелиjе, и позиваjући се на ове речи да додамо да ниjе сто година него већ, ево, триста година како нас вараjу и не престаjу. Њихова намера jе да и даље наставе тако док год међу нама има будала коjе им веруjу, коjе им руку пружаjу. У праву су и они коjи кажу да jе све то ипак било давно, али да ли jе баш тако? Да ли jе било давно за оне коjи су од злочиначке руке изгубили наjмилиjе своjе? Имамо ли образа и храбрости да њима кажемо да то ниjе истина jер jе било давно? Мада се запад увек потруди да нас подсети да се ништа не мења, колико год времена прошло. Они коjи нису сигурни могли су да прате 21.10.2015. гласање за улазак квази творевине Косова у УНЕСКО, и то баш на исти дан када су 1941. стрељани ђаци и цивили у Крагуjевцу. Опет су стрељали невине, опет су покушали да убиjу Србиjу.

Ако крену поново на нас, видеће зашто смо Срби. Погрешили jесмо што смо опет наивно веровали. То jе доказ да смо људи, да нисмо савршени. Али смо и светосавци и нећемо изгубити душу. Исправићемо своjе грешке. Не крсти се Србин случаjно са три прста, никад прави светосавац неће издати своjу веру, Отаџбину, претке. У њему куца срце витеза, а витез зна да истина нема цену. Витез jе увек спреман да погине за своjу земљу. Српски витез jе рођењем положио заклетву да, и кад наjjачи на њега крену, своjом чашћу, храброшћу и животом брани своjу веру и своjу Отаџбину.

То што нам запад обjашњава да нећемо успети jер нам они то неће допустити, jе само разлог више да их разочарамо – успећемо, наравно. Ако ниjе записано, ако ниjе по њиховом предодређено – ми ћемо записати, ми ћемо предодредити. Онда када пратимо своjу душу, када не напуштамо своjу веру, не игноришемо дела своjих предака – будућност неће бити онаква какву прижељкуjе запад, неће моћи они да jе предодреде. Будућност ће бити онаква какву такви витезови и заслужуjу, на понос прецима и на част потомцима.

Морамо да се изборимо, да добиjемо оно што желимо да би и живели како волимо и желимо. У супротном ћемо морати да живимо како би други волели. Али неће Србин никад дозволити да живи како би то волели Енглези, Немци, Американци или неки други морални лилипутанци. Никада не могу живот православне душе да укалупе у њихове ЕУ и НАТО стандарде. Душа нема стандард, она има осећања. Душа има осећање за истину, правду, част, саосећање, хуманост – све оно што они немаjу, а што то неким лажним стандардима и вредностима покушаваjу да прикриjу. Не желимо више да бацамо своjе крвљу скупо плаћено искуство, немамо права да им зло тек тако опростимо и заборавимо.

„Добрима шкоди ко лошима прашта.“

Сенека

  И нама искуство наших старих jасно говори да се неке ствари не могу променити. Да биће без душе не може бити човек, да они без вере брзо губе душу, да таквима не вреди праштати и заборављати. Ако са таквима не будемо поступали опрезно и онако како су заслужили своjим делима, штета и зло коjу том приликом трпимо ниjе њихово умеће већ одраз наше глупости и пута на коме не можемо ништа добити – али можемо све изгубити. То ниjе пут коjим ће кренути светосавац ,то jе замка коjу морамо препознати и поново се на пут вере, части и истине вратити.

Не треба ми да бирамо између истока и запада, између Енглеске, Америке, Немачке и братске Русиjе. Чему такав избор? Постоjи само jедан избор: морамо увек бирати себе. Увек морамо бити своjи, чувати оно што jесмо, остати светосавци. Ако тако будемо радили и живели, схватићемо да ми нисмо бирали између православља и неких других вера, између истока и запада. Нисмо бирали, већ смо као и увек одлучили да останемо оно што jесмо: Срби светосавци. Нисмо дозволили да туђи дух овлада нама. Онда када нисмо знали шта jе исправно, знали смо где да потражимо одговор. Одговор смо увек тражили у нама, у нашоj души. Зато нисмо затварали очи и дали другима да нас воде. Не може се туђим очима видети оно што се види своjим. Не може се туђим срцем осетити оно што може своjим. Неће Србин никада издати Светог Саву, никад неће дозволити да због тренутне слабости изда своjе претке и крсну славу.

Пише: Ненад БЛАГОЈЕВИЋ

Извор: Фонд Стратешке Културе

Везане виjести:

Шта су САД и ЕУ хтеле а шта добиле санкциjама

Мас: Срби мораjу своjоj деци да обjасне да jе бомбардовање било исправно