Nemcima i zapadu ne smemo verovati

Godinama i decenijama, tačnije od stvaranja izmišljene države Jugoslavije i davanja državnosti onima koji je nikad nisu imali, Srbi pokušavaju da budu istok na zapadu i zapad na istoku. Gube vreme pokušavajući da zapadu objasne pravoslavnu dušu, trude se da istoku daju razlog da zapadu pruži još jednu šansu, šansu za spasenje. Balansirajući između, iako je pravoslavna duša uvek okrenuta istoku, okrenuta Bogu, upuštena je i u stalnu borbu sa zapadnim zlom. Pokušavajući da. onako kako samo on ume, hrišćanski oprosti i pomogne, Srbin se bori godinama i decenijama, možda i vekovima. I, šta je na kraju dobio svetosavac? Dobili smo da nismo ni istok ni zapad, dobili smo da nas inficiraju klicom zapadnog zla. Nismo slušali pretke, nismo se vodili srcem, mislili smo da mi znamo najbolje. Dali smo izgleda sebi previše na značaju.

Sada smo za gordost kažnjeni virusom zapada, virusom koji je moguće izlečiti samo ponovnim potpunim vraćanjem svetosavlju. Sada naše duše, iako zaražene, nastavljaju da vode borbu jer u dubini ne prihvataju da nestanu, ne prihvataju da ih bolest pobedi. Problem je što duša zaražena virusom izaziva nepoverenje onog iskreno pravoslavnog i neuprljanog dela. Pokušavajući da onima sa zapada bez srca objasnimo zašto moraju imati dušu, a računajući da će ih hrišćanska ljubav u to i ubediti, počeli smo da lutamo i da se odvajamo od svoje suštine. Taj put je pogrešan, vodi nas direktno u ponor i moramo što pre to uvideti. Moramo da shvatimo da više ne možemo da se vratimo na pravi put tako što ćemo činiti iste one poteze koji su nas sa pravog puta skrenuli. Srbin je vekovima znao da, bez obzira na vetrove i oluje života koje su ga bacale na razne staze i bogaze, uvek svoja jedra na kraju usmeri na jedinu moguću, jedinu pravu stranu. Nadamo se da će to i sada biti u stanju da uradi.

Svetosavac sigurno nije onaj ko insistira da on mora nešto da menja. Srbin je samo pokušavao da pomogne drugima u toj svojoj iskrenoj i svetosavskoj želji, nije se posavetovao sa prošlošću, sa istinom. Zato je naivno pokušavao da pomogne, zamalo izgubivši sebe onima kojima nema pomoći, jer ih je zlo toliko obuzelo da više i ne prihvataju pomoć. Naravno da bi svaki pravi pravoslavni hrišćanin bio presrećan da je svet iskren i pravedan. Pošto to nije tako a nema ni izgleda da na zapadu tako bude, Srbin mora da zaštiti svoju Otadžbinu i da razmišlja o njenom interesu. Pravi Srbin je onaj ko pre prihvata smrt nego izdaju ili prodaju svoje Otadžbine.

„Prijatelje imam, a neprijatelji su se sami odabrali.“

 F.M.Dostojevski

  Da bi znao da prepozna opasnost, Srbin mora da posluša iskustva svojih đedova. Ona mu jasno govore šta može da očekuje od prevrtljive i pakosne Engleske, šta ga čeka od lažnog francuskog prijateljstva a šta od Nemačke, odnosno od onih koji vekovima imaju težnju da ga unište. Mogu sve te lažne demokratije, lažne pravedne države, gde je pravda samo ono što njima donosi korist, da obuku bilo koje odelo, ništa se neće time promeniti. Kreatori sadašnjeg odela su NATO i EU, ali ime kreatora i nije bitno, bitno je da kada se ta odela skinu uvek će se pojaviti istina, uvek isti manekeni. Oni manekeni čija se suština ne menja, a to je želja da se uništi pravoslavna duša Srbinova.

 Jednostavno je, samo treba istoriju da ne ignorišemo. Englezi i „saveznici“ sa zapada – nisu li to oni koji su nas bombardovali na uskrs 1944? Da li su to isti oni koji su na svojim bombama ispisivali Beogradu i Srbiji poruku: „srećan uskrs“? Nisu li to oni koji su nas besomučno i danonoćno bombardovali 1999 ? Nije li to onaj zapad koji insistira da se odreknemo duše, da se odreknemo našeg Kosova i Metohije ? Možda su to oni naši „prijatelji“ sa zapada koji ne traže tako mnogo. Traže samo jednu sitnicu, traže da prestanemo da postojimo. Traže samo da se više ne krstimo sa tri prsta, da crkve pretvorimo u džamije i da te neukrotive Srbe svetosavce u sebi jednostavno potamanimo. Pa da li ćemo to da im dozvolimo ?

Naši vlastodršci nas ubeđuju da ipak nije ništa tako strašno. Govore nam da je važno da su nam tu Nemci, da se možemo pouzdati u njih. Naravno da su to oni isti Nemci iz Prvog i Drugog svetskog rata. Pa zar postoje neki drugi Nemci? Zar to nisu potomci onih koji su streljali đake u Kragujevcu, potomci onih koji su pobili 2190 civila između 15. i 16. oktobra 1941. u Kraljevu… ? To su deca onih koji su svim silama podržavali NDH, onih koji su streljali sto Srba za jednog ubijenog Nemca (okupatora). Tačno je da to pravilo nigde drugde nije važilo, nije važilo nigde gde nije država pravoslavnih Srba.

 „Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, to je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada mu ne vidim rešenje. Juče sam, u prolazu, čuo kako jedan Nemac razgovara sa našim vojnikom. Trebalo bi mnogo stranica, pa da se opiše taj „ton“. Ja taj ton poznajem, znam šta znači i šta se krije iza njega… i ja se zabrinuto pitam : Kada će iščeznuti iz njih to nešto neljudsko? Oni bi hteli da ih svi ostali i vole i poštuju, i u isto vreme i da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima, prestaje da bude čovek.“

Ivo Andrić, 3.novembar 1946.

Nemačka je dokaz da onaj ko ne čita istoriju mora da je ponavlja. Ovo što je 1946. primetio Ivo Andrić ne možemo smatrati novim saznanjem. Dovoljno je da se setimo kletve srpskog kneza Alekse Nenadovića iz 1792 pa da izgubimo svaku simpatiju ka Angeli Merkel. Dovoljno je to srpskom narodu ali izgleda ne i njegovim samoljubivim vlastodršcima. Zato ih još jednom moramo podsetiti na te reči kneza Alekse Nenadovića, koje je zapisao njegov sin prota Mateja Nenadović, ostavljajući ih Srpskom narodu u amanet:

„Austrijski car na cedilu ostavlja mene i sav narod srpski, isto onako kako su njegovi stari naše pradedove ostavili, te ću zato poći od manastira i kazivati svakom kaluđeru da u svakom manastiru napiše da više nikad ko je Srbin – Nemcu ne veruje.“

Nemci su 1914. pomogli Austro-Ugarskoj, 1941. smo ponovo imali bliski susret, 1991. su naravno pomogli sve naše neprijatelje a 1999. učinili sve što je u njihovoj moći da Srbi bombardovanje ne zaborave. Pa sada neka naši političari i dalje ignorišu Ivu Andrića, Aleksu Nenadovića, neka i pored svih upozorenja vode Srbiju u zagrljaj neprijatelju. Ili nam opet bez stradanja nije jasno ko su „veliki prijatelji“ našeg premijera za koje on kaže: „pre ću otići iz vlade nego da pokvarim prijateljstvo sa Nemcima“. Mislim da je ovde svakom normalnom izbor sasvim jasan.

  „Razmišljam kako su nas Nemci nagradili što smo ih od Turaka i Madžara branili i vidim da donde, dok je sablja u ruci bila, nešto nam je i dato; kako sablja u korice tako zaboravili naše dobročinstvo i što nam je dato – opet je uzeto. Nemac nas samo za nos vuče. Nemcu ne treba verovati, jer ima sto godina kako nas vara.“

 Sava Popović Tekelija, 19.februar 1796.

Mi danas samo možemo da potvrdimo tačnost navoda Save Tekelije, i pozivajući se na ove reči da dodamo da nije sto godina nego već, evo, trista godina kako nas varaju i ne prestaju. Njihova namera je da i dalje nastave tako dok god među nama ima budala koje im veruju, koje im ruku pružaju. U pravu su i oni koji kažu da je sve to ipak bilo davno, ali da li je baš tako? Da li je bilo davno za one koji su od zločinačke ruke izgubili najmilije svoje? Imamo li obraza i hrabrosti da njima kažemo da to nije istina jer je bilo davno? Mada se zapad uvek potrudi da nas podseti da se ništa ne menja, koliko god vremena prošlo. Oni koji nisu sigurni mogli su da prate 21.10.2015. glasanje za ulazak kvazi tvorevine Kosova u UNESKO, i to baš na isti dan kada su 1941. streljani đaci i civili u Kragujevcu. Opet su streljali nevine, opet su pokušali da ubiju Srbiju.

Ako krenu ponovo na nas, videće zašto smo Srbi. Pogrešili jesmo što smo opet naivno verovali. To je dokaz da smo ljudi, da nismo savršeni. Ali smo i svetosavci i nećemo izgubiti dušu. Ispravićemo svoje greške. Ne krsti se Srbin slučajno sa tri prsta, nikad pravi svetosavac neće izdati svoju veru, Otadžbinu, pretke. U njemu kuca srce viteza, a vitez zna da istina nema cenu. Vitez je uvek spreman da pogine za svoju zemlju. Srpski vitez je rođenjem položio zakletvu da, i kad najjači na njega krenu, svojom čašću, hrabrošću i životom brani svoju veru i svoju Otadžbinu.

To što nam zapad objašnjava da nećemo uspeti jer nam oni to neće dopustiti, je samo razlog više da ih razočaramo – uspećemo, naravno. Ako nije zapisano, ako nije po njihovom predodređeno – mi ćemo zapisati, mi ćemo predodrediti. Onda kada pratimo svoju dušu, kada ne napuštamo svoju veru, ne ignorišemo dela svojih predaka – budućnost neće biti onakva kakvu priželjkuje zapad, neće moći oni da je predodrede. Budućnost će biti onakva kakvu takvi vitezovi i zaslužuju, na ponos precima i na čast potomcima.

Moramo da se izborimo, da dobijemo ono što želimo da bi i živeli kako volimo i želimo. U suprotnom ćemo morati da živimo kako bi drugi voleli. Ali neće Srbin nikad dozvoliti da živi kako bi to voleli Englezi, Nemci, Amerikanci ili neki drugi moralni liliputanci. Nikada ne mogu život pravoslavne duše da ukalupe u njihove EU i NATO standarde. Duša nema standard, ona ima osećanja. Duša ima osećanje za istinu, pravdu, čast, saosećanje, humanost – sve ono što oni nemaju, a što to nekim lažnim standardima i vrednostima pokušavaju da prikriju. Ne želimo više da bacamo svoje krvlju skupo plaćeno iskustvo, nemamo prava da im zlo tek tako oprostimo i zaboravimo.

„Dobrima škodi ko lošima prašta.“

Seneka

  I nama iskustvo naših starih jasno govori da se neke stvari ne mogu promeniti. Da biće bez duše ne može biti čovek, da oni bez vere brzo gube dušu, da takvima ne vredi praštati i zaboravljati. Ako sa takvima ne budemo postupali oprezno i onako kako su zaslužili svojim delima, šteta i zlo koju tom prilikom trpimo nije njihovo umeće već odraz naše gluposti i puta na kome ne možemo ništa dobiti – ali možemo sve izgubiti. To nije put kojim će krenuti svetosavac ,to je zamka koju moramo prepoznati i ponovo se na put vere, časti i istine vratiti.

Ne treba mi da biramo između istoka i zapada, između Engleske, Amerike, Nemačke i bratske Rusije. Čemu takav izbor? Postoji samo jedan izbor: moramo uvek birati sebe. Uvek moramo biti svoji, čuvati ono što jesmo, ostati svetosavci. Ako tako budemo radili i živeli, shvatićemo da mi nismo birali između pravoslavlja i nekih drugih vera, između istoka i zapada. Nismo birali, već smo kao i uvek odlučili da ostanemo ono što jesmo: Srbi svetosavci. Nismo dozvolili da tuđi duh ovlada nama. Onda kada nismo znali šta je ispravno, znali smo gde da potražimo odgovor. Odgovor smo uvek tražili u nama, u našoj duši. Zato nismo zatvarali oči i dali drugima da nas vode. Ne može se tuđim očima videti ono što se vidi svojim. Ne može se tuđim srcem osetiti ono što može svojim. Neće Srbin nikada izdati Svetog Savu, nikad neće dozvoliti da zbog trenutne slabosti izda svoje pretke i krsnu slavu.

Piše: Nenad BLAGOJEVIĆ

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vezane vijesti:

Šta su SAD i EU htele a šta dobile sankcijama

Mas: Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje bilo ispravno