Nemački doktor, Rudolf Henzel o štetnosti bombardovanja Srbije

Broj obolelih od karcinoma u svetu je u stalnom porastu, a jedan od glavnih razloga je upotreba osiromašenenog uranijuma u bobmardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, ali i Republike Srpske 1994. godine.

Ovo u svom naučnom članku iznosi poznazi nemački lekar Dr Rudolf Henzel, koji za čitaoce portala „Srbin info“ iznosi celu analizu o pošasti za celokupno čovečanstvo, a o kojem ćute mediji na Zapadu.

On naglašava da je kod sve više pacijenata u Nemačkoj i Švajcarskoj otkriven visok nivo Urana 238, za koji deo stručnjaka ističe da ne zna odakle potiče, ali da postoje naučni krugovi, koji ovu pojavu objašnjavaju bombardovanjem Srba tokom devedesetih godina prošlog veka, ali i bombardovanjem na Bliskom istoku.

Lenjost srca: Psihološke beleške jedne fatalne ljudske slabosti
Piše dr Rudolf Henzel

Već decenijama se pred našim očima odvijaju asimetrični ratovi sa dalekosežnim posledicama po civilno stanovništvo određene zemlje i celokupno okruženje. To su pretežno nuklearni ratovi sa „prljavim bombama“ i postatomski ratovi sa plazma oružjem kao i klimatski ratovi i namerne i velike intervencije tehničkim sredstvima u geohemijskim ili biogeohemijskim ciklusima zemlje (geoinženjering). Svi ovi ratovi se odvijaju po tajnoj geostrateškoj agendi hegemona za osiguranje svetske dominacije. Cilj je depopulacija mnogoljudnih regiona pre svega Srednjeg i Bliskog Istoka.Vladajuće elite ne prezaju ni od gašenja svih ljudskih života (omnicida). Pošto smo mi građani zapada iz lenjosti srca dopustili da se ovi zločini dogode daleko od naših, trebalo bi, sigurnih zemalja, njihove smrtne posledice nas danas sustižu. Time ostaju samo nekolike generacije koje mogu nešto da učine. Mi smo odgovorni za ono što ostavljamo generacijama koje dolaze. To nas izgleda ne brine.

Psihologija nasilja

Tokom mojih studija psihologije učestvovao sam na seminaru sa temom „Psihologija nasilja“. Na pitanje ko je kriv za nasilje u svetu, naš profesor je izrazio sledeći stav: Čovečanstvo nije rešilo problem nasilja. Epidemija žudnje za moći i brutalnost u ekonomiji i politici vode iznova katastrofama kao što su ratovi i teror, koji odnose milione ljudskih života, kao što je to činila kuga u srednjem veku. Ove katastrofalne posledice pogađaju nas u živac ali nas ne uzbuđuju mnogo, već ostajemo ravnodušni. Bezumni kakvi jesmo i dalje se uljuljkujemo da smo sigurni, dok se tamni oblaci nasilja nadvijaju nad našim glavama. Svesni smo da svoju kuću gradimo na ivici vulkana, ali se predajemo nadi da neće doći do nove erupcije; umirujuća samoobmana nam je draža od pomisli na opasnost. Želimo da zaboravimo na malodušnost i radije biramo zadovoljstvo. Princip užitka nema sposobnost da zaštiti čoveka, jer realnost želi da je shvate i prepoznaju: ko u njoj zapadne u protivrečnost biva ili oštećen ili satrven.

Ako živimo u svetu u kom su na dnevnom redu ratovi i zločini, onda smo saučesnici čak i onda kada smo žrtve, jer svet je onakav kakvim smo ga uredili ili, u smislu već postojećih odnosa, kakvog ga tolerišemo. Niko ne može izbeći odgovornost. Stostruka nepravda se ne dešava samo „tamo negde u Turskoj“, nego u našoj najbližoj okolini, ali to nas ne ogorčuje, mi ne štitimo slabe i ne pomažemo nemoćnima. Nevolja čovečanstva ne dotiče naše srce. Sve dok se dovoljno ne borimo protiv nasilja, odobravamo ga. Imamo obmanjujuču nadu da ćemo biti pošteđeni. Ali u onom trenutku kada se i na nas same sruči, obično je prekasno da se obuzda. Bolest koju smo propustili da lečimo kod drugog, snađe nas same.
Sećao sam se ovog odlučnog stava kada sam počinjao da se bavim destruktivnim i razarajućim posledicama prošlih i sadašnjih ratova sa stalnom potrebom ilegalnog radioktivnog oružja kao i ulogom nas građana.

Vesti o nastavku ratnih zločina nisu nas uzdrmale

Preko medija smo 1991. godine pratili dešavanja oko 2. zalivskog rata u Iraku. To je najotrovniji rat u svetskoj istoriji, koji je najstrašnije razorio životnu okolinu, jer je upotreba 340 tona visokotoksičnog i radioaktivnog uranijumskog oružja imala globalne posledice. Oružje je između ostalog korišćeno da bi se isprobalo radiobiološko delovanje nuklearnog oružja 4. generacije koje je bilo još u fazi razvoja (v. Moret 2011). Iako nama građanima ovo nije bilo mnogo poznato, ipak smo čuli o stotinama hiljada poginulih iračkih vojnika, o desetini hiljada mrtvih civila, kao i o naftnim izvorima koji gore, bombardovanju naftnih tankera i naftnih izvorišta, čime je razoren pustinjski ekosistem. Nekoliko godina kasnije slušali smo o takozvanom „zalivskom sindromu“. Razlog više da ove zločine stavimo na stub srama i zatražimo njihov neumitni kraj.

1994/95. u Evropi je prvo Bosna i Hercegovina bombardovana osiromašenim uranijumom, tri godine kasnije Jugoslavija. Agresija 1999. protiv Jugoslavije sa ciničnim kodnim imenom „milosrdni anđeo“ bila je model za sve naknadne agresije devedesetih godina. Nemačka kao NATO-parner bila je jedna od najvećih profitera razbijanja Jugoslavije i kolonizacije Balkana. Američki interesi u Jugoslaviji bili su čvrsto povezani sa izgradnjom cevovoda iz centralne Azije ka toplim vodama luka Jugoslavije na Sredozemlju (v. Moret 2011). Njemački narod se dao prevariti drskim lažima svoje sopstvene vlade i medija, i delimično se složio s tim ratom, iako su mogli da pretpostave da bombardovanje izbegličkih kolona, mostova na Dunavu, TV stanica i rafinerija nafte ne mogu biti cilj jedne „humanitarne intervencije“. 2001. godine počeo je rat u Avganistanu. Ubrzo je postalo jasno da to nije rat U zemlji trećeg sveta nego rat PROTIV zemlje trećeg sveta. Bačeno je 800–1000 tona osiromašenog uranijuma. Međutim, najopasnije je to što se 100 posto osiromašenog uranijuma iz bombi i projektila pri udaru raspršilo i u vidu aerosola otišlo u atmosferu (v. Moret 2011).

Nezavisni američki geoistraživač i međunarodni ekspert za zračenje i javno zdravlje Leuren Moret piše u jednom stručnom članku „Uranijumska municija: trojanac atomskog rata“ o zaprepašćujućim sličnim paralelama između rata u Iraku, Jugoslaviji i Avganistanu: „U svim gradovima bombardovane su televizijske i radio stanice kao i obrazovni centri. (…) Kulturni rariteti i istorijske dragocenosti u sve tri zemlje bili su označeni kao cilj i uništeni su; jedan vid kulturnog i istorijskog čišćenja, jedna kolektivna i nacionalna psihička trauma. Stalna radioaktivna kontaminacija i razaranje životne sredine u sve tri zemlje nikad nije bila prisutna i bez presedana je praćena naglim povećanjem karcinoma i deformiteta kod novorođenčadi. Dugoročno, oni će se samo povećavati, sa nepoznatim delovanjem zbog hronične zasićenosti i rastućeg unutrašnjeg zasićenja, zračenjem prouzrokovanim uranijumskom prašinom. Genetske anomalije prenosiće se budućim generacijama. Od samog početka je jasno da je to bio plan za istrebljenje jedne nacije, za genocid.“ (2011)

1993. usledio je i treći zalivski rat protiv Iraka. SAD su obmanule svet, optužujući Sadama Huseina da poseduje oružje za masovno uništenje. U stvari, oni su sami uneli u zemlju oružje za masovno uništavanje u vidu uranijumskih bombi i primenili ga. Nekoliko godina kasnije od jednog prijatelja iz Iraka slušao sam o zastrašujućim zločinima nad civilnim stanovništvom (između ostalog u Faludži) i video prve fotografije beba sa deformitetima. Oboje me je duboko pogodilo, ali dalje nisam ništa preduzeo. Međutim ratovi su se nastavili: 2006. rat u Libanu između hezbolaha i Izraela, 2011. rat u Libiji, od 2011. rat u Siriji i još uvek rat u Iraku i Avganistanu, uz dalju upotrebu uranijumske municije i borbu protiv Islamske države (v. Moret 2017). Da je osiromašeni uranijum prvi put upotrebio Izrael 1973. u sinajskim ratovima protiv Arapa pod specijalnim nadzorom SAD-a, pročitao sam tek kod Moretijeve.

Na pitanje zašto SAD svesno i voljno upotrebljava visokotoksično i radioaktivno uranijumsko oružje („prljave bombe“) u ratovima širom sveta, Moretijeva odgovara ovako: Vašington primenjuje osiromašeni uranijum kao smrtonosno oružje za podsticanje daljih tajnih geostrateških agendi (uporediti Bžežinski (1997) „Velika šahovska tabla“, prim. aut.). (…) Američka upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom koja svim međunarodnim ugovorima gađa u lice, polako će uništiti sva stvorenja na svetu, uključujući i čoveka, a ova zemlja ipak nastavlja da traga za ubijanjem, svesna svog destruktivnog potencijala“ (2011). „Vladajuća elita“, piše ona na svojoj veb stranici www.leurenmoret.info, „još od 2. svetskog rata podstiče tajne nuklearne ratove u svrhu depopulacije, pod izgovorom da ’zarad nacionalne sigurnosti’ vrši atmosferske probe“; (…).

Mi, građani Nemačke, nismo bili upoznati sa svim ratnim zločinima, ali smo uz pomoć alternativnih medija i odgovarajućih knjiga mogli da stvorimo tačnu sliku, jer smo hteli da saznamo istinu. Ali ratna dešavanja sa svim neizrecivim svirepostima bila su daleko od nas i nismo mogli da verujemo da oslobođene otrovne i radioaktivne čestice uranijum oksida mogu i nas ozračiti – uprkos iskustvu sa Černobiljem 1986. Kod većine nas ostala je samo zaprepaštenost i sram, da smo naseli na manipulacije političkih klovnova. Zapali smo u letargiju sa manjkom empatije da – zbog lenjosti srca (Toler 1978) – saosetimo sa žrtvama njihovo neizmerno stradanje

Danas stojimo pred raspadom naše životne sredine i pred omnicidom

Leuren Moret, stručnjak za zračenja, opisuje osiromašeni uranijum kao „oružje koje nastavlja da ubija“: Vreme poluraspada uranijuma 238 iznosi 4,5 milijardi godina, što odgovara starosti zemlje. I kada se uranijum 238 u svoja četiri niza raspadne na svoje prateće radioaktivne elemente, on sa svakim korakom oslobađa sve više radioaktivnosti, pre nego što postane olovo. Ne postoji način da se to isključi. (…) Nakon formiranja nerastvorljivih mikroskopskih i submikroskopskih čestica uranijum oksida na bojnom polju, ove radioaktivne lebdeće materije ostaju u vazduhu i putuju kao sastavni deo atmosferske prašine širom zemlje, kontaminirajući životnu sredinu, nasumice ubijajući, unakazujući i izazivajući bolesti kod svega živog, onim što se kišom, snegom i vlagom iz atmosfere spere. (…)“(2011). Radioaktivnost ne poštuje granice, socijalne slojeve ni vere.

Rosali Bertel, američka lekarka, biometričarka i ekološka aktivistkinja, koja je 1986. god. dobila alternativnu Nobelovu nagradu za svoju knjigu o opasnostima radioaktivne kontaminacije zemlje, govori o omnicidu: „Koncept brisanja vrsta uzrokuje relativno brz, nameran, radijacijom izazvan kraj istorije, kulture, ekonomije, biološke reprodukcije i sećanja. To je ultimativno čovekovo odbijanje života, delo koje traži novu reč koja će ga objasniti: omnicid“. (v. kod Moret 2011) (Ovde govorimo o razaranju majke zemlje uranijumskim oružjem. Pritom ne možemo zanemariti nove vrste vođenja ratova. Bertel ih navodi: plazma oružje, klimatski ratovi i geoinženjering.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) potvruđuje prognoze obe naučnice. Prema njima kancerogena oboljena su u drastičnom porastu u svetu. SZO očekuje da će svake godine do 2030. više od 21 milion novih ljudi da oboli od tumora. Porašće i broj smrtnih slučajeva izazvanih karcinomom sa 8,2 na 13 miliona. Na svetski dan borbe protiv raka 2017. izvestila je: Teret karcinoma u evropskom regionu SZO i dalje je u porastu i predstavlja užasano fizičko, emocionalno i finansijsko opterećenje za one pogođene ovom bolešću, njihove porodice, okolinu, kao i za zdravstveni sistem. Uprkos naporima u oblasti prevencije, ranog otkrivanja i terapije, smrtnost je u svim delovima Evropskog regiona između 2000. i 2015. porasla za 6,6 posto. (Regional Office for Europe – Regionalna kancelarija za Evropu)

Ostaju samo nekolike generacije da nešto preduzmu

„Kontinuirana upotreba ovog ilegalnog radioaktivnog oružja“, piše Leuren Moret 2011, „koja je zračenjem već kontaminirala velike oblasti – i koja će nastaviti kontaminaciju drugih delova sveta – je u stvari svetski problem i međunarodni izazov. (…) To je problem svih stanovnika sveta – da zaustave uranijumske ratove i buduće atomske ratove, koji prouzrokuju nepopravljiva razaranja. Ostaju samo nekolike generacije pre svetskog kolapsa i tada će biti prekasno. Ne možemo biti zdraviji od naše okoline – udišemo isti vazduh, pijemo istu vodu i jedemo istu hranu“. Do ovog zaključka je došla Rozali Bertel već 1982: „Naš kolektivni genetski fond, koji se razvio pre više stotina miliona godina, zadnjih 50 godina je ozbiljno pogođen. Vreme koje nam je ostalo, kultura preokreta „smrtnosti leminga“, opada. Šta ćemo pričati svojim unucima u budućnosti, šta smo u cvetu naše mladosti učinili da preokrenemo procese smrti? (v. kod Moreti 2011)

Trideset pet godina kasnije u intervjuu na temu „Radioaktivnost i gašenje života – Jesmo li mi zadnja generacija? rekla je: „Ono što upravo radimo je da uvođenjem grešaka u naš DNK Kodnosno u genetski fond smanjujemo broj generacija sposobnih za život na našoj planeti. (…) Mi smo smanjili sposobnost preživljavanja živih sistema na planeti. Hoće li se naša planeta oporavaiti od ovih poduhvata ili ipak neće. (…) Mi smo odgovorni za ono što ostavljamo sledećim generacijama. (…) Izgleda naša generacija se ne brine za budućnost. To nije naše nasledstvo. Naše nasledstvo je ostaviti našoj deci nešto bolje nego što smo mi primili. Ali to nas izgleda ne brine. (…) Sigurno ćemo morati podići svoje glasove (…)“ (Bertel u intervjuu 2013).

Jedan aktuelni glas je glas „Međunarodne kampanje za zabranu atomskog oružja (ICAN)“. Dodeljena joj je Nobelova nagrada 6. 10. 2017. Ali svi mi možemo podići svoj glas ako prevaziđemo lenjost naših srca. Za ulogu individue u jednoj bezizlaznoj situaciji, pisac i filozof Alber Kami je ubrzo nakon izbijanja Drugog svetskog rata u „Pismu jednom očajniku“ napisao: „Svaki čovek poseduje manje-više veliku sferu uticaja. Vi možete ubediti deset, dvadeset, tridest ljudi da ovaj rat nije bio niti je neizbežan, da još nisu upotebljena sva sredstva da se on zaustavi, da to kažemo, ako je moguće da to napišemo, ako je potrebno da kriknemo iz sveg glasa! Ovih deset ili trideset ljudi će reći još desetini drugih koji će to sa svoje strane dalje raširiti. Ako ih lenjost zadrži, pa dobro, počeće sa drugima ispočetka“ (2013).

UPUTNICE
Literatura:
– Bertell, R. (2013). Intervju: Radioaktivnost i gašenje života – Jesmo li mi zadnja generacija? Iz Novih Rajnskih novina onlajn flajer br. 436 od 11.12.2013.
– Moret, L. (Izdavač) (2013). Alber Kami – Slobodarski spisi (1948-1960). Hamburg, Str. 273.
– Moret, L. (2011). Uranijumska municija: Trojanac atomskog rata. Sa sajta Voltairenet.org.
– Moret, L. (2017). Siriju muči radioaktivna kontaminacija. Presstv.com od 17.2.2017.
– Toller, E. (1078/3). Jedna mladost u Nemačkoj. Reinbek kod Hamburga, str. 153.

(Srbin info)

Izvor: INTERMAGAZIN

Vezane vijesti:

Uranijum još ubija Šumadince | Jadovno 1941.

NATO uranijum bačen na BiH i SRJ kao 170 bombi na Hirošimu …

Korijere dela sera: Osiromašeni uranijum – zaboravljeni …